Владановог брата, Миленка Пантелића, упознао сам, пре много лета, у Тијању Праисконом.

Памтићу га по доброти и племенитој а широкој и дубокој србској, словенској, ведској души.

Био је самосвесни и самобитни ведски Србин.

Био је господин.

Господин по ставу, по вертикали, по души и духу, по свести и самосвести.

Увек је био дотеран и лепо обучен, чак и она када је сеоске послове обављао, а држао се као професор, од знања и ауторитета, за катедром.

Знао је многе србске и руске песнике напамет.

Истраживао је србску старину, трагао за србском истином и повесницом.

Био је мирољубив, био је рођени ведски човекољубац и миротворац.

Љубио је Живот и Лепоту.

Синоћ је, после дуге и мучне болести, напустио овај свет омаја и опсена.

Сада је на путу ка Златном Свароговом Ирију, на Путу Вечности – Путу без повратка на Мидгард-земљу.

Још за живота – својим мислима, осећањима, речима и делима – стварао је Сварогов Златни Ириј на Мидгарду, да би у њега и стигао по одласку са Мидгарда.

Јер, да бисмо ушли у Сварогов Златни Ириј, ми Ириј морамо и да заслужимо још за живота у овоме свету.

Нека ти је радосно и благословено путовање, брате Миленко, кроз онострана пространства, кроз дивотне светове Творчеве Светлости! 

(Београд-Истер, на Нову 2018/7527. годину.)

 

Живот и Смрт су Једно

Одлазећи на Извор

Душа поприма облике

У складу са веровањем

Јуче око 20,50

Душа мога брата –

 То се јасновидело Духовним оком

Затреперила је као цвет

А потом упловила

У Светлост тајинства

Јединога Бога

 

 

(У Београду, 1. јануара 2018. године.)

Рат Светлости и таме једва се може објаснити и најпромућурнијима а камо ли обичним земљанима, без обзира на материјално стање. Земљанима са тла земље Србије, су толико мозгови испрани и унакажени да они више немају никакав осећај за сопство.
Њихово сопство је толико потиснуто и унакажено да се они више и не сећају, да су могли да мисле својом главом, да чују својим ушима, и да гледају својим очима. Они више не верују ни својему уму ни својим ушима нити својим очима. Сада се само и једино верује најбезочнијим изопачаеницима који даноноћно бдију и вире из ових црних и злокобних кутија бљујући највеће лажи, обмане, преваре, подлости и понижења, без којих би земљани са тла земље Србије једноставно усахли и пресвиснули.
Од када је моје биће осетило овај страшни рат, Светлости и таме, ја скоро и да не спавам и не напуштам ратиште а свим својим духом и бићем сам у првим борбеним редовима, борећи се за опстанак Белога Србства.
Припомогнимо духовно, нашим Боговима, нашим светињама, нашим предцима и они ће бити уз нас у овим одсудним тренутцима!

 

 

Лепота, гле! душе сетне
скривена од света таме
у тишини обитава
уз обзорја понад горја

(Вилењак Бели Вук)

.

Чопор дивљих паса
у ноћи пунога Месеца
цвили, урличе,
завија

на светим водама
Истера.

А племе Белих Вукова
узмиче к обзорју века
пред овим накотом
пасјим

што Вучју
Земљу им Свету
већ опогани целу.

.

(Спевано на Дунаву/Истеру, у зиму 7518. године.

Снове своје и жеље минуле

Преточих у риме и стихове.

Зоре су ми пламне нове синуле,

Поглед упрех у далеке висине.

.

Пријатељи драги, на свему вам хвала,

Година прође тешка и тмурна.

Та ми је година стихове дала,

Те преболех давна доба бурна.

.

Потоњи дан у години свану,

Лавеж се псећи улицом пролама.

Сутра би требали окренути страну

Нову неку у нашим животима.

.

 Остајте здраво, пишите, појте,

 Ради боју будите у свакоме дану.

 Срби моји, поносно ми стојте,

А ја одох да попијем кафану.

.

– Српском Журналу од његовог Јесењина –

 

 

 

 

Не замарај се мислима о узорном понашању.
Ти си сама срж душе,
сушто сагледавање присуства!
А уз то си и с нама!
Зашто би онда бринуо?
А могао би и да из свог речника избациш
неке речи:
Зашто и како и немогуће. Отвори
крлетку уста и пусти их да одлете.
Можда смо случајно рођени,
али ипак ће овај караван луталица
подићи логор у Савршенству.

Заборави бесмислене одреднице тамо и овде,
расу, нацију, религију,
полазну тачку и одредиште.
Ти си душа, и ти јеси Љубав,
а не вилењак ни анђео ни људско биће!
Ти си и
Богочовек и женаБог и мушкарацБог и Богожена!
И доста више с блесавим питањима
о томе што то заправо радимо овде.

Превели Александар Ђусић и Александар Љубиша

Данас је последњи дан седамнаесте године овог века. Овај дан нам, као и сваки други, пружа много, много прилика да откривамо тајне вечног живота и да га смерамо у правцу највеће радости и среће.

Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном и, од погрешних знања, заробљеном уму, и да се растрчимо светлом стваралачком стазом. Убрзајмо трк и достигнимо надсветлосну брзину. Истрчимо до обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај. Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина. У тиховању, врхунском стваралаштву, отворимо латице тајинствене жлезде епифизе и пустимо да се у њој духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо, видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему и да певају заносне праисконе песме првојезиком света.

Данас је, такође, диван дан, а и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана слањем из срца енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења: Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија. И нека све буде спашено по Норми Творца.

Свим  бићима – СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!!!

Савршено тачно је све ово а поготово што песник не може да омане, јер он види боље, даље, јасније и сликовитије!
Ови данашњи илузионисти и опсенари у овоме добу, далеко једноставније и успешније обмањују и залуђују ова крда и стада него ико икада раније и пре њих. Структура данашњих крда и стада је таква и на таквом нивоу, да ако их неко не лаже, не вара, не пљачка, не обмањује, не залуђује, не подцењује, не изиграва, тај није занимљив, није интересантан, са њим нема о чему да се распреда.

Чланови стада и крда тада немају о чему да размишљј,у немају чему да се диве, немају кога да оговарју, немају кога да псују и блате, а тај неко ипак им је драг и без њега се не може. Свим обманама, преварама, лажима и залуђивањима они су опчарани и одушевљени као никада пре.

Данас се ТВ апарати више купују него крајем шездесетих и током седамдесетих година и то што је могуће већи екран. Имао сам прилику да код једних чланова крда видим такав уређај, чије су мере око два метра висине и два и по ширине. Њиховој срећи нема краја, а ја сам био шокиран тим невиђеним лудилом. Деца су им нервозна, изгубљена и, рекао бих, да их ништа не занима нити привлачи.
Чланови крда само листају канале лажи и обмане и што је лаж већа и очигледнија за нормалног и ретког појединца, за њих је утолико већа посластица.

Стварна истина не постоји, њој се не верује, ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА, за њу се и глава веома лако може положити!