Ко жели с нама, нека пође за нама!

Не обзиримо се више ни на кога, не позивајмо и не призивајмо никога, већ путујмо напред и навише, ка Извору Светлости – Извору Живота.

Сви они који су се исписали из Србске Књиге Живота – и нека су исписали!

Камо среће да се никада ни уписивали нису!

Ми следимо своју Звезду, ми следимо своје Богове!

Све што имамо – то је у нама!

Што није у нама – то и немамо, нити желимо да имамо.

Ми смо Бели Срби, ми смо Звездани Род, и – ми ЈЕСМО!

Будући да ЈЕСМО, ништа нам и не треба.

Јер, све што нам треба – то већ имамо, зато што – ЈЕСМО!

 

Ово ти је Божанствено!

Светле речи срца и душе нашој Белој и Крилатој ПраМајци. Читала сам их душом да полете и узлете високо и да одјекују ове речи Васељеном у Будности и видим да се чују и радују сви нашем дозивању, али искреном дозивању у тишини дубокој, најјачој од свих бука, то је када душа тражи и вапије за слободом и лепотом, али искреном и чистом. Избављење нам треба, велико, и милост још већа у нама да непрекидно дише према свему, а свест да се проширује и пење навише ка престолу Творца.

Дошли смо до неке тачке, где смо питани: идемо ли даље. Одговор је увек: идемо напред и навише, без предаје, јер на нама сви се држе, једни без других смо нико и ништа. Небески Ратници ослањају се на Мидгард Ратнике и обрнуто, веза нераскидива Творчева. До промена мора доћи Мидгардом, јер нема више чекања. Дух Светлих сила је превелики а, на нама је као и даље до сада да подржимо тај талас обнове у Будности повезани са својом душом у Творцу и у Знању Јасности! 

СВАРОГ је небо, отац свих других богова. Кад би се древни Славен обраћао молитвом Небу говорио би:

»Небо ти ме видиш-« — »Небо ти ме чујеш!«

 

Сварог шаље три голуба

.

Сварог шаље три голуба,

Да зароне у дубине,

Да заграбе црног песка,

И да створе црну земљу.

.

Кад још свијета није било,

Светско стабло тад бејаше.

Из мора је гране свило,

До небеса допираше.

Не причај о киши

о ветру што слама

хладноћи у души

што боли и пече

о листу распетом

ко на стубу срама

залепљеном за тло

у ово влажно вече.

.

О недостајању

не реци ни речи

када туга тече

ко поток у гори

не питај за птицу

која болно јечи

и која се више

не радује зори.

.

Не причај о сузи

болу и немиру

кад се небо дели

на твоје и моје

не причај ни о сну

звезди у свемиру

у ноћи без звука

топлине и боје.

(Из књиге “Проискон једнослова“)

 

Смрско је испружио своје витке руке према истоку, одакле је допирао ситни звон звончице – објављивачице са овна Рог – рогоње, предводника блага Милице – благочуварице. Тај звук је ударао у његове жилице, крвнице, покретао дрхталице и палио му трептајице. Дан је све више ширио свој лице, а Смрско је постајао све ређи и ређи, расточенији. На крају је, на трен, личио на комадић магле понад Тијања, понад Орлове, па је и то нестало.
За њим су се затворила врата кроз која вилани долазе у овосвет. Дан их затвара, ноћ их отвара.

.

Његов пријатељ Туцко – Труцко, непрекидно му је говорио: -Хајде да се играмо. Има ли шта лепше, има ли, од игре пиљака са белуцима из потока планинских, брзака? А када се сити наиграмо пиљака, истуцкаћемо белутке.
Куцкаш их, туцкаш их, а тако уситњене, утовариш у колица наших милих племенлица – планинлица. Има ли лепшег звука, од звука – колица труцкања, по шумским путићима, све док не зађе Вечерњача, и док се не појаве први зраци Сјајка – Жарка, источњака? Заборави Милицу, луталицу, скиталицу, Тијанија – сањалицу, благачуварицу, игралицу, блиставицу, песмеписалицу, ноћу спавалицу и сањалицу, сада м-лекарицу, б у д н и ц у.

.

Смрско га није даље слушао. Поново је утонуо у тамну и дубоку чекалицу, чврсту и дубоку смрзнулицу.
У једном таквом утонућу, сновићу, непостојанићу, занесењанићу, додирнуо га је мачем будилним Мансанман, једног прекрасног предјутра. Поветарац је целу ноћ миловао Осоје тијањско и развио јагорчевине, висибабе и све љиљане успаване. Јагори и јагорчевине, перуни и перунике, љиљане и љиљани, висибабе и распрсли каћуни, сведоци су њиховог су-срета. Они су и записали овај разговор у књиге знања, које се читају виланчићима и вилицама и које се чувају у тајницама њихових светова.

.

– Одмрзавам те, Смрско, тетребе избрушени! Одмах ћеш попити ову чашу мати-чне водице и велику чашу тијањице унутарње, и седамдесет и седам тада-одтада капи. Ово ћемо понављати сваке ноћи. Када О-со-је, Ор-лова и
Кли-су-ра олистају, добићеш друга упутства. Сваке ноћи, у свету вилана и вила планинлица, моли се вашој заштитници, Светој Танији. Тражи од ње милост вилинску, и тражи да ти дарује метлу, дремеж – одагначицу. Ако будеш упоран и стрпљив, а ја сам ту да ти непрекидно, у чашицу, досипам стрпљење, биће ти широм отворена в р а т а до Милице и до других м и – л и ц а.

.

Дејство праискони

.

Тијање – у нивоу друге неке природе.

.

Тијање је пољовито –
звонко девојачко појање;
Тијање је брдовито –
кад се планина на планину разреши.

29. децембар 2009. у 09:19

 

 

-извод из песме-

 

 

Уста мртвих не говоре,

дела говоре.

Очи живих виде 

што дела сведоче.

Ко је какав био, 

и шта је чинио, 

одјекиваће и доле и горе.

И сутра и јуче што чиним, знаће се,

свака моја песма брујаће.

Није битно место, 

није битно време,

није битно звање,

битно је стање духа, срца, ума

и извор снаге да је свеж

и непресушен за невоље нежељене

коју дођу непозване.

Споменик ми није камен, 

споменик ми није биста,

споменик су реч и дела,

које не нагриза зуб времена.

А дела без љубави су мртва.

Дела без љубави су мртва.

Пут је велик’ од смрти до живота.

Дела залог су вечности,

по делима човек се познаје,

дела Залог су Вечности, 

волим истином светлости.

Љубав Залог је Вечности,

јер љубав једини канон је.

Дела без љубави мртва су.

Делам светлошћу истине.

 

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРЕНУ КОД САРАЈЕВА

У склопу планинског масива овог Озрена нашли смо брдо ВИДОТИНУ, брдо Буковик, као и врх КАПИЋ висок 1266м. Претпостављамо да је на том врху било „капиште“, то јест да се ту налазио Видов идол са КАПОМ, која је карактеристична. У близини су брдо и село Озрен, као и Девина планина, брдо Боровац и Кобиља глава. Већ смо поменули суседно брдо Рагодост, које у близини има брдо Требјеш. Тако смо претпоставили да је брдо било посвећено Радогосту, Видовом брату.

Међу воденим токовима нашли смо речицу Каљину, (Калину?), Бабин поток6, Марин бунар (могуће по Морани), као и речицу Лелетву, која своје име дугује Лелији (Љеља, Јела, Лада). Јужно од Озрена налази се планина Требевић, на којој смо нашли Кобиљ-до, Алине воде, Требежајски поток.

На југоистоку је планина Јахорина, која чува успомену на митску воду Јахорику, воду заборава. Претпостављам да је планина добила име по мноштву лепих извора и потока, међу којима смо нашли поток Колуну као и Колунску реку, за које се може сматрати да су се некада звали Калина и Калинска (Калинина) река.

ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД МОСТАРА?

Западно од Мостара а и од овдашњег Озрена налази се планина ВЕЛЕЖ (раније Велеш),са четири истоимена врха, успомена на дебелог („товног“) Велеса, Вељеша. На јужним падинама Вележа налази се Буковица, брдо и поток. Одмах у близини је и Капињак (вероватно капиште, место где се налазио кип идола), нешто северније од овог топонима налази се топоним Бован, (исто име као Бован код Сокобање), а овај назив такође означава место где се налазио дрвени кип паганског божанства, касније од хришћана погрдно назван балваном.(балван-болван-бован)
У околини овог херцеговачког Озрена налази се највише топонима са Видовим именом. Ту су Видовићи и Васиљи, Видово поље, варошица Вид, Витина. Веома необично је што смо петнаестак километара југоисточно од овог Озрена нашли КАЛОЈАЊ, трачко (неки аутори кажу да је дачко) божанство које одговара словенском Јарилу. Реку и речну долину Требижат смо већ поменули.

ШТА СМО НАШЛИ ОКО ОЗРЕНА КОД КРАЉЕВА?

Овај Озрен је брдо, један од огранака планине Столови, чије име само каже да је ту неко столовао, да је ту била нечија престоница. Западно од Столова налази се планина Троглав, чије име нас подсећа на Триглава, Тројана, Тројство.

Северно од Троглава је планина Јелица. На тој Јелици постоји село Велес и врх Живица (505 м). У близини је неколико брда која се зову Буковац и неколико потока са сличним именом.

Северозападно од Краљева, које се раније звало Карановац, налази се село Лађевци (по Лади) и истоимена долина. Испод самог Озрена, на северу, налази се село Змајевац. Ту су Витковац, Витановац, а одмах поред планине Јелице налази се Видова планина. Горњу Требчу смо већ поменули, а да смо били у праву говоре нам многи греографски појмови у овом крају чија се имена могу довести у везу са словенским паганским пантеоном.
Ту је, наравно и Моранина река, Западна Морава, ту је и Моравица, река, али и цео крај са називом Моравица око Ариља, за које не могу да се отмем утиску да се некада звало Јариље. Овде морам да напоменем да се до скора цео златиборски крај звао Рујно, по Рујану-змају, богу огња. Све ово што сам навела налази се у кругу пречника око 50км.

ШТА СМО НАШЛИ НА ОЗРИНИЋУ КОД НИКШИЋА?

Већ смо поменули брдо Требјесу и Видов поток. Једна од притока тог потока тече кроз Перај до. Претпостављамо да је то био Перунов до, градић сличног имена Перој у Истри, већ су ранија истраживања С. Петровића довела у везу са Перуном. Ово је каменит, безводан крај, релативно слабије насељен, али смо ипак нашли село Рсојевиће, село Дабовиће, село Васиљевиће. Нашли смо горње Мораково, (по Морани), брдо Дажник, (по Дабогу одн. Дажбогу). У близини су и брда Чумовица и Чумојевица , Рујнова глава, Кобиљи до. Поменућу да у близини постоје Каранове рупе (ко је тај Каран који је свуда оставио своје име?)

Постоји и вис Џиновске капе, претпостављем да је му такође било „капиште“, место где се налазио кип идола (Вид са своја четири лика под заједничком капом).
Можда управо због недостатка водених токова и сиромаштва плодном земљом, у овом крају нисмо нашли женска божанства Живу и Калину, као ни Љељу (Лелију, Јелу, Ладу), нема ни воде Буковице. Вода и земља су ипак њихов главни посед, па немају шта да траже на овом суром камену. Ту су једино Морана (у Мораковцу) и Девана у свом лику кобиле (на Кобиљој глави и Кобиљем долу) а ту је и Чума, у Чумојевици и на брду Чумовици.
Ето, изгледа да смо били у праву када смо претпоставили да око наших Озрена мора да буде малих топонима са именима словенских паганских божанстава.

Изгледа да су наши Озрени стварно били природни храмови наших предака, веома вероватно посвећени ВИДУ. Да ли се још неки од њих звао Видин, можда Видов брег или Видова планина, Видовица или Видов вис, Видова глава или некако слично, бојим се да нема начина да сазнамо.Када сам посетила Војно-географски Институт у Београду, у архиви ове установе нашла сам неколико старих војних карата Балканских земаља, из осамнаестог и деветнаестог века. На моју велику жалост, те карте су углавном непрецизне, већина од њих нема убележена имена планина, о малим географским појмовима да и не говоримо.

Вероватно нећемо сазнати ни који од Озрена би евентуално могао да буде она Витор планина иза које излази ТРИ СУНЦА, можемо само да нагађамо:

 “Ој Виторе, висока планино, / Из тебе ми три Сунца грануше. / Прво Сунце-првијенац са кумом / Друго Сунце- стари сват од свата, / Треће Сунце-ђевер са ђевојком. / Које Сунце првјенац са кумом, / То је Сунце гору огрејало. / Које Сунце стари сват од свата, / То је Сунце свате огрејало. / Које Сунце ђевер са ђевојком, / То је Сунце дворе огрејало.“

Ова песма је свакако митска и говори о свадби Перуновој, где три Сунца сунчаног тројства (Тројана) имају улоге истакнутих сватова, према српској традицији.
Ето, прегледали смо околину свих шест Озрена и једног Озринића. Констатујемо да смо нашли много малих географских појмова који су сачували имена чланова словенске паганске божанске породице. Поређења ради, прегледајмо Видушу и њену околину као и Видов врх код Боке которске са околином.

ШТА СЕ ВИДИ СА ВИДУШЕ?

Одмах смо запазили врх ОЗДРЕНАЦ висок 606 м, као и Дабарско поље. Оздренац на Видуши показује везу Вида и Озрена, Дабарско поље нас подсећа на Дабога (Дабора, Давора, Дабу). У близини је Буковица, брдо и поток, као и Буков до. Ту се налазе и село Витоње, Кобиловац, (Змијанац, Рудишевина, Рујев до, показују да се ту славио и Рујан, бог ватре, змај, змија, кога у овом раду нисмо помињали нити тражили, па о њему нећемо даље говорити), Вилогорци и Радовиња, све ово налази се западно од ТРЕБИЊА.
Источно од Требиња налази се село Видне, Илијино брдо се наставља на ПАРЕШ (Перун, Периш), испод њих је Парешки до. Мало даље је село Вилуси, село Жива. Ту су и Вилина пећина, Рујнова глава,(опет Рујан), Кобиљи до, Чумојевица, Џиновске капе (капиште).

ШТА СЕ ВИДИ СА ВИДОВОГ ВРХА?

Када се попнете на Видов врх, пуца ВИДИК. Види се брдо Виталине, на самој обали мора, види се и Рт Кобила, на истоку су брда Требишин и Радоштак (Радгостово брдо), још источније Морињ и Морињски залив. Када погледате према југу, видећете село и поток Буковину. Да ли град Пераст носи име по Перуну? Да ли је можда ту негде некада давно био Перунов храст? Око пет километара источно од Пераста налази се село Видовићи.
У Хрватској, на левој обали Купе, постоји брдо ВИДИШЋЕ. Испод Видишћа, на источној падини, извире поток Грачаница, на западној падини извире Буковица, која се улива у реку Велику Трепчу (ТРЕБчу), која заједно са Малом Трепчом чини реку Трепчу, на којој се налази и истоимени градић. Десетак километара западно налази се налазе брдо и река ТРЕБИЊА, а петнаестак километара северозападно град ЈасТРЕБарско. Ово ме је подстакло да погледам шта има у близини ЈасТРЕБца, и гле чуда, јужно од ове планине, код Прокупља, налази се планина ВИДОЈЕВИЦА.
На самом крају, још један ороним нам се намеће као „контролни“, Реч је о СВЕТОЈ ПЛАНИНИ у Словенији, са највишим врхом Света гора (849м), поред кога се налази и врх Кобиљек. Десетак километара према југу налазе се варошице СЕНТ ВИД, Моравче и Смартно, село ВИДЕМ, поток и село Буковица, а још мало јужније, само пар километара, налази се место ТРЕБЊЕ (близу Новог Места) и брдо Требетна. Десет километара источно од Свете планине налази се град ТРБОВЉЕ, које се, веома вероватно првобитно звало ТРЕБОВЉЕ. Ето нама и Свете планине и Светог Вида и требишта. Када све ово упоредите са претходно реченим добијате јасну једначину:

ОЗРЕН = СВЕТА ПЛАНИНА = ВИДОВА ПЛАНИНА.

 

ШТА СВЕ ОВО ЗНАЧИ?

Постоје легенде које кажу да су око паганских словенских светилишта обавезно стражариле девојке9. Зато није никакво чудо што смо код свих Озрена, Озринића, Оздренца као и Видуше и Видовог врха, Видишча и Видојевице нашли по неку Стражевицу, Стрежевицу, Стријежевицу, Стражевац, Стрежевац, Стражу и сл. То су по правилу брда, има једно слично и код Београда.
Ако сада изведемо статистику, израчунамо колико се често на истом локалитету јављају Озрен и Вид, добићемо висок проценат. Видели смо да су и остали чланови словенске божанске породице често у близини.Уз сваки од Озрена а и код Озринића и Оздријена, нашли смо ТРЕБИШТЕ, место жртвовања, а нашли смо га и код Видуше, Видовог врха и Видишча. Изузетака нема. (Могуће је да су топоними Трбушани, Трбуовица, Трбушнице и сл. некада били Требушани, Требовице, Требушнице, ову претпоставку нам дозвољава близина словеначког Трбовља и Свете планине).

Изгледа сасвим вероватно да су географски појмови са именом ТРЕПЧА, некада били ТРЕБЧА, нашли смо Горњу Трепчу у Шумадији, Трепчу на Косову и реку и градић Трепчу у Хрватској. Могуће је да и ЈасТРЕБац и ЈасТРЕБарско крију места паганских жртвеника, ТРЕБИШТА (Према легенди, Свети Сава је давао географским појмовима имена птица.). Нашли смо и неколико капишта, Капеш, Џиновске капе, Влашке капе, Капић и два села са именом Бован поред различитих Озрена, претпостављам да су се ту налазили кипови паганских идола.
Чињенице говоре да постоје топоними, ороними и хидроними са веома старим, древним именина. Пример за то је Дунав, чије је име прастаро. Са друге стране, постоје и они чија су имена, услед промене историјских околности, промењена. Те промене су некада радикалне, ново и старо име немају никакве везе (на пр. старо име града Ћуприје је било Тројан, Никшић је био Оногошт, Владичин Хан се звао Иногошт). Понекад, ново име сачува неки траг значења старог имена (Озрен код Сокобање, који се раније звао Видин, је баш добар пример за овакву промену, јер зрети значи видети), па се старо име може некако тражити по смислу. У неким случајевима, старо име се деформише, понеко слово се дода или изостави (на пример Калина постане Кална, Каљина, Каона или Халина, често Кал), те тако губи првобитно значење и добија ново. Истим „механизмом“ Перуњ је могао постати Прењ10, Перуница-Поружница, Витор постати Виситор.

Текст у целини:  : http://www.svevlad.org.rs/baj…/konferencija/bajic_ozren.html