Сећање бледи, полако нестаје,
Понос силом почиње да јењава.
Тугу за Југом не могу, колика је,
Опевати, а тако ми се пева.

.

У спомен на тринаест бунтовних држава,
 И честитог Роберта Лија генерала,
Ја кличем, и то ми гордост одржава,
 И славим армију Југа што је храброст исказала.

.

Данас нам говоре да мрзимо све
Што је свето нама побуњенима.
Али, ми се не предајемо, не,
Раме смо уз раме са Јужњацима.

.

У славу горућег Мисисипија,
У част вечнога генерала Лија,
 И верности целога нашега Клана,
Живеће Југ до последњих дана!

 

 

 

Положај Конфедеративних Америчких Држава

Изаткаћу ти кошуљу од срме
рукама од Љубави,
очи ти умити росом
са Рајских извора Светлости,
путеве ти посути
звезданом прашином Храбрости,
а на дланове ћу ти спустити
малену птицу
са гласом од небеске Нежности…

.

Ако у њему осетиш чежњу,
хоћеш ли доћи?

(Ступчевићи, Ариље)

 

 

Поред највећег броја аутора о којима је, више-мање могуће говорити рационално, дакле емпиријски образложиво, Тарковски је аутор који не трпи много речи, који се отима свакоме суду, који захтева метафору да би се свет у коме живи и духовно егзистира појаснио, који једноставно од гледаоца очекује специфични духовни, мисаони па и физички напор уколико овај наравно жели да продре у структуре његових филмова, да осети њихову сновиђајност, да са њима, коначно постане интиман, да им се поново врати и пригрли их као нешто што је део њега самога.

Када говоримо о Сталкеру, реч је о аутентичном ремек-делу, које се само начелно ослања на свој праизвор, фантастику браће Стругацки, и који од њих црпи искључиво оквир саме приче, ликове и карактеристичне односе у које ступају, па и нешто од сценографије у којој се филм догађа. Све остало, што се рационално подводи под појам “надградња” замишљено у срцу и глави једног изузетног ствараоца, резултат је рада који је на терену извршио сам Тарковски, форме коју је, како материјално тако и духовно, како сведоче очевидци, сам обелоданио не дозвољавајући да му се ма ко са стране меша у посао, што је видљиво готово у сваком тренутку његовог трајања, у сваком кадру понаособ, у сваком резу, у свакој секвенци, дакле у филму као целини, његовој атмосфери, питањима и недоумицама којима нас запахњује али не у том смислу што их рационално подастире под нас колико у том смислу што их непосредно визуелизира. Вођен том линијом развијања основне атмосфере, херметичан до ексклузивности, поставља се питање шта је дакле Сталкер као филм и шта је и у чему је његова особеност?

Пре свега, Сталкер је метафорична прича о путовању тројице људи у неизвесност “тајанствене зоне” у којој је појам среће нешто што је надохват руке, попут изазова, дакле нека врста записа о путовању и његовим последицама.

Али самим тим јер је у филм увео две репрезентативне личности наше цивилизације, научника и уметника, који заједно са Сталкером залазе у непрегледне просторе света за који нису ни знали да постоји, Тарковски причи додаје димензију трактата, како о односу уметника и света у којем живи, тако и о односу појединаца, обликујући на тај начин жестоку недоумицу која би требало да озакони или релативизира пробој у “тајанствену зону”, пробој с ону страну датог и постојећег, тамо где је све, вероватно, на дохват руке и извесно. У последњој инстанци ствари се опет изврћу на главу јер Тарковског готова решења мало или готово нимало -не интересују или га интересују тек као нешто што је мотивацијски укључено у токове филма као могуће целине.

Сталкер је пре свега аудитивни и визуелни покушај пробоја кроз кору великог мозга овог нашег света, оличеног у неким од својих симболичких пројекција, покушај да се евентуално отворе све вијуге на њему, лавиринт у који се може ући али изаћи, да ли је то уопсте могуће? А самим тим, без да ће одговор наметнути сам по себи, Тарковски своје амбиције са плана нарације непосредно пребацује на план визуелне транспозиције, којој сама прича служи као релативно спокојан путоказ користећи се притом чудесним могућностима које му је сама сценографија пружала а чија изузетно сложена симболичка својства Тарковски користи као реперне тачке разумевања проблематике.

Тако структуиран Сталкер је филм у којем материјални, чулни симболи заузимају значајно па и пресудно место, у коме се влага. осећање трулежи, мирис и одређено стање распадања сусрећу на сваком месту и на сваком кораку а најнепосредније у тренуцима када Тарковски своје ликове доводи до собе у којој се налази људска срећа и која је наизглед надохват руке.

Али да ли ју је могуће и дохватити, да ли је уопште могуће прећи њен праг уколико смо и даље остали оно што јесмо, оно чега се не можемо ослободити, уколико је наша потреба за продирањем у “тајанствене зоне ” нас самих показује искључиво као тренутни хир, као граница преко које ни материјално ни духовно нисмо у стању да пређемо?

И, уосталом не личи ли та могућност која се јунацима Тарковскога пружила као нешто надохват руке, на све могуће идеологије, на све што се проповеда са проповедаоница овог нашег света и свега што он јесте или што бар сви ми који га живимо мислимо да јесте?

Страшна као мора, недоумица о којој је реч преплиће саму себе са људским гестовима и реакцијама да би се, поразивши човека у нама, изнова вратила у оно првобитно стање у којем јесмо као људи али не у оној мери у којој то замишљамо колико у оној мери у којој смо то људско у себи изгубили. Свестан те немогућности Тарковски филм завршава на законит начин и ставља све нас у простор у коме се као немогућ показује сваки од наших индивидуалних покушаја да пређемо границе света који нас објашњава по мери својих принципа а са којим је вероватно и лепше и стварније комуницирати.

 

Тарковски:  “Шта је, тема која одзвања кроз Сталкера? Најопштије говорећи, то је тема људског достојанства; шта је достојанство и на који начин човек пати уколико нема самопоштовања.

Дозволите ми да подсетим читаоца да се ликови у филму налазе на путу у Зону, њихов циљ је једна соба у којој ће, као што нам је речено, свакоме бити испуњена његова најтананија жеља. И за време ризичног пробијања преко чудних пространстава Зоне, предвођени Сталкером, Писац и Научник у једном тренутку слушају истиниту причу или само легенду коју им прича њихов водич, о једном другом Сталкеру, коме је дат надимак Бодљиковац.

Он је отишао на тајно место да моли да му брат, који је убијен његовом кривицом, буде враћен у живот. Међутим, када се вратио кући, Бодљикавац схвата да је постао баснословно богат. Зона је испунила ону жељу коју је он у стварности пожелео свим срцем, а не ону за коју је мислио да му је најдрагоценија.

И Бодљикавац се обесио.

И тако су два човека постигла свој циљ. Прошли су кроз много тога, размишљали о себи, дошли до нове самопроцене: и немају храбрости да прекораче праг собе до које су, да би дошли, ризиковали животе. Схватили су колико су несавршени на трагичном, најдубљем нивоу свесности.

Они су скупили снагу да погледају у саме себе – и били ужаснути; али им је недостајало духовне храбрости да у себе поверују. Долазак Сталкерове жене у кафану у којој се одмарају, суочава Писца и Научника са загонетном и њима несхватљивом појавом.

Ту, пред њима је жена која је прошла кроз нечувену беду због свога мужа а има са њим и болесно дете; али га она и даље воли истом несебичном, непромишљеном оданошћу као када је била млада.

Њена љубав и њена оданост су оно последње чудо које може бити постављено насупрот неверовању, цинизму, моралном вакууму који трује модерни свет, чије су жртве и Писац и Научник.”

 

 

 

 

 

 

Извор: П.У.Л.С.Е:”

„Добро сам“

клизи са усана мојих

док вришти у мени тама

у јеку битке која ме слама

ал ја се не дам.

.

И главу ко увек подижем смело

рукама равнам од бора чело

од ноћи дугих које ми оте

у којима хулим

„животе – скоте“

кад сан ми бежи а рука те тражи

па кажем највећу од свих лажи…

.

„Добро сам“

.

А мислим у себи

„праштај ми Боже

и ово добро не дао ником!“

.

вришти из груди безгласним криком

док осмех на усне намештам снени.

И не,

никад не веруј жени

кад после слома

смехом се кити…

.

А човек би некад морао бити

да греха свога преузмеш део

макар те стајао и живот цео!

 

 

 

 

(Из књиге “Проискон Једнослова“)

Две – три цмиздрице склизнуле су јој низ лице. Уморна је била, и безвољна, бледуњава и безциљна. И застрашена је била. Први пут је у свету, овосвету, први пут мора да пази шта ће рећи, шта неће рећи, шта сме осећати, шта не сме осећати, и, по први пут, мора бити оно што н е к о жели да она мора, или треба, бити. Дошла је из бајке, света сна. Она је у прошлом сну била вила бајковница, вила сноваткачница, вила срећница, вила радосница. У прошлом сну била је вила предводница, вила врховница.

/

-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, – сећала се шта јој је наредио разнаности водич, Дух свих вила. – Ја ћу увек бити с тобом, као што сам увек са другим вилама, твојим из-
видницама. Чућеш ме у свим својим приликама и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести. Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти ти сећање праисконо. Непрекидно ћу ти дошаптавати поуке – сећнице, како да нађеш пут за Тијанију, док Ти-ја-ни-ју не нађеш. Онда ћеш ме в и д е т и!

.

И још те упућујем на душе које ће ти помоћи, које ћеш пре -познати, и које ће тебе пре-познавати, када се нађете, а наћи ћете се сигурно. То су: Вила Мала Језера из Манитог вира и других језера, Танија Поток Планинлица са Стеновитих Врхова, Славица – анђелица из Високог Неба, Анак Шива Анак Шива – јунак, Витез Праисконог Реда, Лара Доброчинка од Египта Пирамидалног, Сабина Сијено Истанчана – од Мача искована, Љубиша Сабон -Ловац на аждахе црвене, Буљубша Златна Нит, вилан суптилни са Хомоља – Витез Невидљиви, Лула Доброчинка – у љубицу скривена, Ананда Вавилонка у Кулодворце узидана, Сурђон Невидљиви Велики Играч – учитељ Витеза Праисконог Реда, Дијана Језикзналка од Ватрене земље, Херцег Вера Белогорац -Знања чуварица, Седмотујна Милица Скиталица Неоткривеница,м-лекарица…

.

С  а  н  и  ј  а

. . .

Иди храбро, Санија,
и никада се немој плашити!
Праисконци су разапети
између умља и безумља.
Ући ћеш у Праисконију
кроз жутило Трећег жив-вира.
Носиш радост, носиш дарежљивост.
Немој никада подлећи
опсени љубоморе и похлепе,
и немој крити осећања.
Твоја вилинска природа
мора много да научи
у том свету опсене,
јер је он Пут – врата за Тијанију.
И богови разноликих Трепет светова
морају да се отелотворе у том свету,
пре него што се упуте у Тијанију.
И још ти дајем Румен Облак,
облак друкчији од других облака.
Он је твој водич и увек ће, као путоказ,
бити окренут ка твоме циљу.
Кад твој ум буде миром о-владан,
облак ће бити  в а т р а  праискона.

.

Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

-2009.година-

 

 

„То што се налази испод,
је истоветно оном,
што се налази на врху“
Хорс Трисветли

Један од најпознатијих материјала који говори о том питању су тзв Смарагдне таблице Хермеса Трисмегистоса (можда је то искривљено при покушају да се преведе са древно словенског име Хорса Трисветлог):

“Не говорим лаж, већ истину кажем. Оно што је доле, исто је оно што је на врху, а оно што је на врху, баш је као што је доле. И све то је, само да би се догодило чудо рођења и развој новог живота наставши из Једног. Све ствари су настале из њега, само кроз поједностављивање (поделу). Светлост изашла из њега је Отац свих ствари, Тамна – материја [Т(о) Материја] изашла из њега је Мајка свих ствари.

Међудејство ових супротности ствара извор силе за појаву новог живота.

 Сунце (светлост) својим дахом доводи до уредног кретања Земље (материје), Земља (материја) храни Сунце (светлост).

Један и само он је разлог свега учињеног – свуда и увек. Снагу извора живота је створио Један – највеличанственија од сила – и манифестује се у сваком кутку наше реалности. Раздвојене материја и светлост, танко и грубо, са највећом бригом, са поштовањем марљиво су повезани између себе. Танак, лаган небески пламен силази на Земљу и тако производи њихово јединство и тама бежи далеко (преображава се под дејством Светлости). И то све се дешава под дејством Извора живота. Он и јесте сила свих сила, зато што суптилно и најлакше (светлост) води ову силу, а тежина (тама) је прожета њом. Тако се све догађа. Безбројни и невероватни сви облици живота нашег створеног света. Ја то знам. То је разлог зашто је моје име – Хорс Трисветли“.

Из овог постулата може се закључити само то, да оно што је доле је као оно што је на врху, онда се тела људи и Богова јављају као нека врста пројекције универзалне форме. Чак и процес рођења тела људи је сличан као рођење универзума. Напомињем, да се за рађање новог универзума, у старој реалности, мора формирати комбиновани снажан енергетски набој свих мислећих система старе структуре. Овај набој је импулсиван, основна тачка развоја новог универзума, његовог простора, планетарних система, нових цивилизација (али то нас подсећа и на формирање у људском телу сперматозоида). Поред тог набоја, као што смо видели, изнад је потребна још појава супервеликог Нечег, сконцентрисане материјалне енергије, која је материјал за рад набоја (исто као што је јајашце материјал за рад сперматозоида).

Енергија обједињеног набоја манифестована из старе реалности је животородна и носи информације о облицима живота из старе реалности. Стижући у материјални облак она преноси знања о структурама и облицима живота старог универзума. Исто тако и сперматозоид носи у себи информације о структури свих ћелија људског тела и стижући у јајашце он предаје знање о структури и облицима нашег тела.
У индијској варијанти Веда каже се, да се наш Универзум састоји од четрнаест планетарних система.

Седам од њих су: Бхур,  Бхувар,  Свар,  Махар,  Џанас,  Тапас и Сатја, који се налазе један изнад другог, – односе се ка вишим планетарним системима.

Седам нижих планетарних система (у опадајућем редоследу) називају се Атала, Витала, Сутала, Талатала, Махатала, Расатала и Патала (тала значи – место таме-материје).

У Ведама се каже:“…планетнарни систем под називом

Патала формира табан (стопала Универзума), а планетнарни систем

Расатала – пету и прсте.

Махатала планете  – зглобови   а планетарни систем Талатала – мишићне потколенице (листове)

 Сутала планетнарни систем –  је колено космичке форме, а

Витала и Атала планетарни системи – су кукови.

Махитала – његове слабине – то је (место неактивиране тамне материје)”.

Космичко пространство, одвајајући светове Таме од нашег средишњег света Јав је “удубљење на стомаку” (пупак).

Даље иду системи нашег света Јав:

 Бхур, Бхувар, а изнад се крећу више светлији Светови. Свар – то су светови Лега и Арлега, они су Груди космичке форме, врат су – планете Махар, уста – планете Џанас, а чело – планетарни систем Тапас.

Највиши планетарни систем, Сатјалока, одговара фонтанели на глави…..
Из горе наведеног можемо закључити да тело Универзум има све потребно за постојање својих органа, а људско тело је, као што није тешко погодити, пројекција Универзума, тако да оно мора да садржи све ове органе и системе, али они се природно разликују од космичких и поседују друге могућности.

Размотримо то детаљније на основу Славјанских Веда.

анус (лат. анус — прстен) — задњи излаз, најнижи канал, отвор, кроз који се измет излучује из организма. У људском телу то је пројекција границе нашег универзума са безданом, из кога се избацује отпад (угашене звезде, мртве галаксије, итд.).

црева (интестинум) — део гастроинтестиналног тракта, орган за варење и излучивање код човека. Црева се у нашем универзуму јављају као пројекција царства Кошчеја, који обављају те исте функционалне дужности али сада већ на широј скали универзума (све што није довршило царство људи (стомак) они заврше, а непотребан талог бацају у бездан). Пошто црева имају апендикс, онда одатле и легенда о томе, да се смрт Кошчеја налази на врху игле.

сакрал плеxус налази се у препонама нашег тела, и има троугласти облик  [тамо се налази чакра “Извор”], пројектује се са Световима Таме Непробудне садржећи у себи резерве скривене силе (хиндуси је зову Кундалини и покушавају све време да је пробуде, али је то опасно).

јетра (лат. хепар) — витални непарни унутрашњи орган човека, једна од њених физиолошких функција је чишћење крви. У свемиру се јетра пројектује на Свет Пакла, који је тако дизајниран за чишћење организма универзума. Температура јетре је за цео степен виша него температура других органа тела (зато и пече – печењ-руски). У свемиру Паклени светови се сматрају врућим, јер се тамо преко ватре пречишћују душе.

желудац (лат. вентрíцулус, гастер) — то је орган који се налази између једњака и црева. У њему се вари прогутана храна, при чему се у стомаку дешава прображавање једних врста енергије у друге, тако неопходне људском телу. Желудац је пројекција света Живота Људи  [Лунарни Људи] у нашем телу. Људи као и друга бића нашег света обављају у великом универзуму функцију трансформатора различитих врста енергије у друге. Узимајући са храном грубе енергије, ми их претварамо у танке (менталне, етеричне, емоционалне и др.).                                                                                                        Сунчани системи, са нашом Мидгард земљом, као да се налазе у дну стомака великог универзума и онда су повремено изложени дејству Царства Кошчеја (као што знамо из црева у желудац периодично продиру различити ензими, који могу да изазову ране и смрт појединих области (то се дешава као и од неправилног рада желуца, тако и од спољних утицаја, па чак и од фазе месеца)).
плућа (лат. пулмо, грчки. пнеумон) — органи ваздушног дисања код човека су парни органи. Плућа су постављена у шупљини груди, у близини срца. Десно плућно крило се састоји од 3, а лево од 2 делова. У плућима се врши гасна размена. У великом универзуму им одговарају светови Лега (од речи лагани – ваздушни, Славјанима нису били познати анђели јер је то грчки назив, а ми смо ова створења називали Легама, отуда име Олег – као Лег). Ти светови су исто тако парни и уобичајено је да их зовемо тамни Леги и Светли Леги, али као што видимо правилно је леви и десни. У овим световима се врши функција размене духовних енергија идућих доле и горе.

бронхије (од грчке. Βρονχος — “душник”, “трахеје”) — органи за дисање код човека. Десни главни бронх је дебљи, више вертикалан него леви. У свемиру су то парни светови Арлега. Они су проводници ка вишим световима Арана.

срце то је фиброзно-мишићни орган човека, који обезбеђује ток крви по крвним судовима. Оно је покретач нашег тела. Срце је пројекција Света Највиших Богова, који су се спустили ниже за помоћ онима који пате. У Књизи Светла се о томе говори овако: “Неки од Највиших Носилаца Духовног Наслеђа нашег Универзума по својој доброти сишли су и уредили Свет између Светова Арлега и Арана, тако близу онима којима је потребно помоћи да уреде свет свој”. У крви у нашем телу постоје одређени кругови ротација и зато није ни чудо што су се наши преци обраћали Боговима са захтевом да  “не престане коло живота да ротира”, јер у супротном свет ће умрети.

У “Књизи Велеса” је речено: “И громодршцу ПЕРУНУ, богу битке и борбе рече: “Ти оснажујеш појаве, не заустављај Коло да се окреће!..” И заиста приликом застоја срца, а самим тим и циркулације у нашем телу, наше тело као и тело универзума умире. А то да све горе наведено има смисла, говори и древноруско име човечјих груди –”Перси”, што дословно значи Перуново Сијање, отуда и напрсне амајлије, оне које се носе на грудима.

уста — телесни отвор човека, кроз који се прихвата храна, врши се дисање и производе се у њима звучни таласи. Уста и Грло то су органи дизајнирани за Ораније – У свемиру они су пројекције Светова Арана, који комуницирају са безданом.

очи – оне су пројекција Света Сијања. Дословно: Око ЧИ  [Честице Индивидуалности], или, на други начин, Сијајуће Очи.

чело – је пројекција света Нирване…..и тако даље до виших светова пројектованих на врху главе (до фонтанеле, пројекције пребивалишта Бога Рода).

кичма у људском телу је Пројекција централног зрака Великог Универзума, или како кажу, “Златног Пута Духовног уздизања” (стабло дрвета света).

По његовом каналу Душа умирућег човека лети као у тунелу, да би напустила умируће тело и излази из Малог Универзума – тела, у велики космос. У стању клиничке смрти људи описују овај процес као кретање кроз тунел ка светлости.

Желео бих да још напоменем да су женски детородни органи пројекције Капије Међусветова, које су називали БАБА, тако да су и жену, родивши дете (сина), након тога догађаја именовали баба.
Уопште према свом физичком телу Славјани су се односили веома пажљиво, хранили су га исправно и правилно. На крају крајева, физичко тело сматрало се храмом Душе и Духа, и морало је да се негује, па је било немогуће да се користе цигарете, ни материје које разума лишавају. Од тога су наши Преци имали Снагу поуздану и сигурну, која је била језгро унутрашње снаге. И тада је све што је узалудно одлазило заувек, и нико од њих није празан туговао узалуд, већ је желео само здрав живот за самоодржање.

Извод транскрипта емисије „Древник“ –  Преносиво наслеђе-Радио Сербона