На позорници Мидгарда – земље лепотице

(Зову је и Тера а има и многа друга  имена)

Делују две моћне и сијасет мањих војни

Држе науљене и спремне обараче и нишане

Генерали чешу ја-ја-лице и звезде- раменице

Дос-ад-ило им дуго језило и мртвило чекања.

.

Неисказани у топлим ложницама својим

Уместо драгане милују командне мостове

.

О дубино људске психе предубока тајно!

О тајно људске вијуге и пуноглаве главе!

Ох како је тешко видети сасма видљиво!

Ох како је тешко разумети сверазумљиво!

Окрени се хеј! и види ко те на уздама држи!

Ко те хушка на брата и ко се гоји од рата!

.

Ствараоци Сварожницом у Прав управљени!

Испуњени нашли своје душе – у Ириј кренули!

.

Богови су нам послали Владимира и Доналда

Као некада Радмира Дајбога Радомира…

Живимо у вери-нади и свактрено управљамо

Да их не сможде тешке и хушкачке речи

Помажемо им да точак кола свечеве кобиле

Стрмоглав укочи трепне живне и небу крене

Нека то буду! И јесу!! Владимир и Доналд!

.

-2016.година-

 

 

1. 

    

   Добро и зло је много комплексна тема. Ни највећи мудраци кроз историју нису могли да се сложе, око тог односа.
   Но, ето, ја опет не верујем да се неко рађа „лош“, или „добар“, па бар у доброј мери на њега утичу животни фактори.
   Уколико пак, говоримо о судбини, да је појединцу предодређено, да буде добар, или пак лош, па то је опет преголема тема, на коју се тешко може дати једна коначна дефиниција.

   Мени се ипак, највише допада следећа реченица:
   „Твоја уверења постају твоје мисли, твоје мисли постају твоје речи, твоје речи постају твоја акција, а акција постаје твоја навика, твоје навике постају твоје вредности, твоје вредности постају твоја судбина.“ – Ганди

   Некако ми је то најприближније у односу човека и његове судбине. Било она лоша или добра.
   Живи били!

 

Љубав

која се у младости снева

остаје вечно млада,

чаробна и дивотна,

и ниједна потоња љубав

поредити се не може

с љубављу коју смо

у пролеће живота сневали.

Та љубав је толико нежна и крхка,

флуидна, прозрачна и етерична;

толико невина и чедна,

невидна, нечујна и нестварна,

да никада и није могла

из света снова

да се низведе

у овај свет.

Не дам ти да одеш јер ти место није

далеко од мене, у другоме крају

не дам ти да одеш јер љубави такве

као што је наша, још треба да трају.

..

Не дам да те мисли у бездане вуку

да у теби тама царује и влада

нудим ти сад моју испружену руку

јер све што ти треба, дајем ево сада.

..

Јер овај тренутак пролазан је само

то је кратка слабост што ти тело жари

не дозволи зато да овлада тобом

у животу има много горих ствари.

..

Ја знам шта те боли кроз живот твој цео

и знам твоју тугу, сваког дана, сата

да ли знаш да други немају ни део

душа наших чистих, душа пуних злата.

 

Љубав је реч богова.

Смем ли је ја попити,

или је само уснама лажно користити?

А како онда са небом наздравити

и са звездицама зборити?

.

Љубав је поклон анђела.

Смем ли га ја поделити,

или га само очима од других сакрити?

А како онда крила добити

и са висине погледати?

.

Љубав је снага срца.

Смем ли је ја ослободити,

или је само у грудима вешто оградити?

А како онда камен разбити

и змију у недрима убити?

.

Љубав је мач ума.

Смем ли га ја оштрити,

или га само тупог за украс у рукама имати?

А како онда страх раскомадати

и таму поцепати?

.

Љубав је

снага богова, мач анђела, поклон срца и реч ума.

Испијам је очима, делим је уснама,

ослобађам је рукама, оштрим је у грудима.

.

Да, ја смем

и не плашим се живети

јер умем искрено волети

и са свима љубав радо поделити.

 Растави се преда мном земља од неба,

Нов се видик пружи према мени.

Сазнадох шта то мојој души треба,

И болови беху ми са душе однешени.

.

По први пут ја разумех себе,

По први ми се пут магла разиђе

С пута мог који води до тебе,

Док на обзорју моме нови дан свиће.

.

Пламен ми нови срце разгали,

Поново ћу бити оно што сам био.

Нови су хероји за подвиге стасали,

И нов се барјак слободе развио.

.

Корак за кораком, зора се ближи,

Победе нове ређаће се славно.

Нови ће дух прожети младе,

Да подсети их на време давно.

Не верујем да се икада могу поправити тамна бића која се инкарнирају међу људима; не верујем да зли људи, који су рођени зли, могу икада бити бољи.

За разлику од неких својих пријатеља, великих духовних посвећеника, који верују да ће зли људи еволуцијом, у неком наредном животу, постати бољи, да ће се преобратити и преобразити – ја не верујем у такве теорије!

Све су то самообмане и самоопсене.

Што се једном роди зло – рођено је заувек!

Добар човек је одувек био добар, као што је и зао човек одувек био зао.

Добро и зло су распорођени још у Праисконији, и ту онда нема никакве поправке.

Од злог се никада не може направити добро!

Зло се, ни на Мидгарду нити у Васељени, никада неће искоренити.

Највише до чега у животу својему можемо да досегнемо, то су знања и сазнања о супротностима и опречностима у свим световима, у свим васионама.

Сви наши напори и покушаји да учинимо нешто преко тога, бивају илузија, омаја и опсена!

Он и ја – ја и он
Ја за њим – он за мном
Он мноме – ја њиме – јер
Без њега нема лепоте
Руменка нема мирис,
Грожђе укус, Сунце сјај,
Душа доброту, Срце љубав

Са њим могу све
А кад не могу знам
Он ће ме понети
Као грумен груде родне
Као капи воде живородне
Као јабуку са ормара
Обући ће се мноме
Као сјајем звезда      

И понекад  
Сакрити у мени
Као лане у срни