Зидови собе
јесу ли моја граница?
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
Ужарено дрво
је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.

 

Наранџе и вино
мирис цимета који мами
мешају се слаткасто-опори укуси на непцу
са нектаром твојим

.

а ти сличан ждрепцу
убојите снаге
са пламеним језичцима у оку
ужареног даха у тами
пропињеш своју сенку
у бездану моје жудње

 

 

 

 

Сва битна и сушта знања бејаху, у детињству, скривена од нас.

Ишли смо у школу, а могли смо и да не идемо – исто би нам било! – будући да смо из школа излазили као још веће незналице.

Нешто смо учили, а боље да ништа нисмо учили!

Више бисмо знали да ништа нисмо учили!

У школи је требало да учимо: како се постаје честит и частан; како неустрашив и храбар; како витез и ратник светлости; како се можемо сами лечити и излечити; како се повезује са оностраним светлим бићима –  Земљом, Сунцем, звездама и Васељеном; колико нам је важна и битна љубав, лепота, доброта, култура  и духовност, те језик и писмо; ко су наши богови и велики преци и, надасве, ко смо и чији смо МИ СУШТИ.

Све ово што нам се данас дешава, гле! јесте последица тога – што су у детињству сва битна и сушта знања и умећа била скривена од нас.

Нисмо више ни велика раса ни висока каста, већ најобичније стадо за кланицу!

 

Љубави,

пишем ти ово писмо,

тихо, скривен од свих.

.

Отворио сам прозоре на својој соби,

да влажан и хладан ваздух продре у њу.

Згрчен у тами зимске ноћи

не желим да бежим од хладноће.

Допуштам јој да се усели у моје кости

и да ми усне учини модрим.

.

Слушам крике своје коже која се бори

са ситним тачкицама да отера

са себе језу што се по њој лепи.

Не, нисам полудео, не брини.

.

Само покушавам да осетим која је разлика

између тога, како је бити сам у хладној ноћи,

и тога, како је бити сам у врелој ноћи,

а увек имати тебе у срцу.

Сада знам да разлике нема.

.

Хладноћа и врелина немају те моћи које имаш ти.

Оне су ограничене на то да ми додирну

само спољашње тело,

али не и биће у мени.

Ти можеш све,

не само код мене, већ код свих.

Видео сам то.

.

Зашто не разумеш своју моћ?

Зашто се кријеш иза младог, лепог лица,

нежне коже и година тела?

Мене не можеш преварити.

Играш се са нама.

Знам зашто си овде,

на овоме свету пуном чемера и јада.

Знаш и ти то у дубини својој,

али успешно избегаваш да објавиш

своје присуство код несавршених.

.

Тихим корацима освајаш простор,

а време се граби за тебе,

плаши се и оно да ћеш му побећи.

.

Док говориш о својој несигурности,

страховима, патњи,

ти вешто ствараш реалност око себе

и своје биће уплићеш у њу.

То је стварност на коју је време дуго чекало

да би са њом изградило

ново доба мира и љубави за човечанство.

.

Зато се и плаши да те не изгуби,

а све то због твоје неодлучности

да прихватиш саму себе онакву каква јеси.

.

Зар не примећујеш да све што додирнеш

претвориш или у ватру или у пепео.

А то може да уради само чиста божанска љубав,

јер оно што је жељно светлости гореће,

а оно што је сагорело молиће се

да се кроз пепео поново уздигне.

.

Не, нисам полудео, не брини.

.

Само покушавам да ти пренесем своје осећање

како је то имати те увек у срцу,

знати за твоје моћи

и горети за тебе у ватри

по хладној зимској ноћи.

(Из књиге “Проискон Једнослова“)

Тијање праискони. Време прошло, будуће и садашње. Вечност се шћућурила у мрљу и повукла из видокруга. Она и Он леже на белим, везеним чаршавима, лаким јастуцима, нежним душецима. На зиду урамљена шарен – ћилимица, првотканица, чуварица, сваке врачке одбијачица.

.

Он – радан, ум-оран, пос-пан, можда, чак, и заспан. Иза његових широких плећа, пресијава се, свежином мирише, дугачка ораница. И у сну његова ралица, њиву плодницу, оресеца. Кукуруз, окруњен, чека јутро и сунце, да га прими земља црница, када га у њу пободе снажна, искона десница.

Она – росна, зрела, будна и титрајна, срцем заиграна. На наћви два хлеба печена, два хлеба натрвена, на столу карлица, млеком разливена, на прозору цветница. На прозору цветница.

.

Ноћ тавна, сијају звездице. Зрикавци и попићи, уклопили оркестре, разнолике, а лаки поветарац повија иве и шушка гране окречених стабала шљиве. У цвету се назире мирис тијањице, душе, срца и тела – лечилице, снагодајнице. Понеки свитац прелети источни и западни хоризонт, споро крешући кресиво кресносјајно. И мали цуко, испршен и јак на прагу, лаје упремасе, према небу и светлуцавцима – брани огњиште свога господара.

.

У њеној глави – брзилици шутње се претачу у речи, у речи, а речи у шутње, у шутње, шутње праисконке:
Мушкарац треба да иде смело, да вуче напред, да отклања препреке, да жени даје сигурност.
Мушкарац треба и да диже у с т а н а к, као Ђорђе или као Милош, ако тако треба, и ако је време за устанак.

.

А за устанак, свако време, нарочито ноћно, пролећно, распевано, вруће, право је време!

*

Т р о ј а с т в о

.

У Тијању
сваки човек у очима има извор.
И свака зверчица и свака птичица.

.

У Тијању сваки извор има свога човека,
и своју зверчицу,
и своју птичицу.

.

А ја, трооки јасновидац,
имам т р и извора,
т р и зверчице,
и т р и птичице.

.

(други део)

.

Еј! стигао сам и ја

Он се мешкољи, врућине вруће таласасто се шире,
диркају немире. Јастуци измичу према патосу јасенову.
Косови пролетњи, својом песмом дрхталицом, развлаче
саницу, а несаницу бујну, у иглу ђерданизаљку, помно
удевају. Звезде, на небеском своду, учтиво, учтиво, и нечујно,
нечујно, лагани валцер лелујају, и, замичући иза Орлове, мило и
заверљиво, очима намигују.

.

Ојутрише се магле, видик — заклонице, изнад планине Јелице.
Сунце пружило своје руке – сјајнице. Небо
расецају од сребра гаврани, бели црвенооки ждрали
дуговрати, соколи брзани и орли једноглавци. Гачу вране,
цвркућу врапци, а код креја – нови језици.

.

Он, можда му је име Јован, одлази са Шарком и Рудком,
и меденицом – звончицом, напуњен њеним очима -сјајницом и сузницом.
Она, не знам јој име (можеш је и ти имендаровати!), испуњена је,
испуњена, и полетна,полетна, гледа изнад звукова и стољетних храстова
и облака лоптака. Руке, несвесно или свесно, испод појаса стиска, прсте свија.
О н – он, ускоро ће дати неки знак.
Њему знам име: зваће се Или-ја.

.

Д у г а л и ј е д у г а
Ј е л и ц а п л а н и н а Ј е л и ц а
К о њ а ј у н а к ј а ш е к о њ а
Д р у г а и з а њ е г а д р у г а
С а о ч и м а о д о г њ а
М и л и ц а М а р и ц а М и л и ц а

-2016.година-

 

ИЗ ДАНА У ДАН

ИЗЛАЗИМ НА ИСТЕР

да поздравим лабуда и лабудицу

који су на једном тихом месту,

у шашу и шевару Истера,

већ годинама заједно.

Чини ми се,

да су њих двоје одувек заједно!

Лабудови много боље и дубље од људи

схватају сврху и смисао љубави.

За разлику од лабудова,

људи су непостојани,

превртљиви и вероломни у љубави.

Ми, људи, увек тражимо неку нову љубав,

зато што нам саможиви, себични и паразитски ум

не дозвољава да срцем и душом,

попут белих лабудова,

дођемо до познања

узвишене божанске љубави.

Смирено, отмено и господствено,

лабуд и лабудица пливају,

плешу и лете удвоје

понад плаво-зеленог Истера,

не хајући и не марећи

за опсени и омајни свет људи

у којему је, гле!

све мање љубави.

(7527.)

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА:

Истером су наши древни ведски преци звали Дунав.

Вечне и бесмртне духовне искре – Честице Инглије –  сјај који подржава цео Универзум, пролазе свој развој кроз мноштво облика у нижим Световима достижући ниво Богова.  Оне имају велику моћ да створе жива, чулна и мислећа бића — своје изразе.

 Облачећи се у различите материјалне одеће, као у огртач, оне живе у “Људском телу”. Као краљ који седи на престолу у својој палати и управља свим активностима свог царства, тако и Дух управља животом земаљског људског тела.                                          Када наступи смрт, Дух (ЧИ – Честица Индивидуалности) одлази из “Човека-форме” у Светове Нав.
Земаљски човек или “Човек-форма”, је онај који се рађа, живи и умире на Земљи, и никада се не може поново родити, јер није носилац живота.

У  “човеку форми”  све је јединствено: ум, карактер, осећања, изглед.

Слободе воље код њега нема. Поступци “човека- форме” према његовим осећањима су слободни, јер водећа његова воља је у њему самом.

Сећање на претходна постојања припадају само Духу и Души, а облик оне немају и не могу имати никакво сећање.

Истински Човек је Дух – ванвременски и бесмртан. Својство овог Небеског Човека је да по својој вољи буде свестан себе у свакој тачки Универзума, да продире собом у све, све грли и бескрајно ствара нове облике својом свешћу. Дух човека сличан је Духу јединственог Творца, али заостаје по моћи.

Што даље Дух (искра Светлости) пада у материју, то је сан Духа дубљи, стање је несвесније. Стање несвесности његове свести почиње тада када он (искра Духа) захвати честице таме. Првенствено због своје отворености он је био “прозрачан“. Сада је испуњен димом и страшћу и жељама.

Свест (Дељено ЗНАЊЕ) њега раздваја (на знање тела, знање Душе и знање Духа), и ту заиста космичку трагедију древни су приказивали фигуративно, као черечење Бога.

Али човек може и треба да превазиђе стање несвесности свести.

Више “Ја” пребива у срцу инкарнираног човека, и то у горњем његовом десном делу.

Оно је мање од најмањег (честица) и више од највећег (талас, који има својство таласа и честице у исто време, као и физичке особине светлости, види уџбенике физике).

Данас је центар свести концентрисан у области знања тела и налази се у мозгу, али то је само део целовите свести, која треба се опорави, што и јесте права сврха живота човека.

Свест мозга мисли је одвојен од Бога  и док срце не привлачи себи ум, и не овлада њим, не може да га научи свој тајној мудрости – љубави.

Најпаметнији човек, колико год се борио да спозна мудрост Богова, остаће слеп. Срце је место боравка центра духовне свести (због тога се у медитацији и фокусира пажња на срце).

Тако се отвара пут унутар себе, стиче се дар унутрашњег увида, можда само осећајући у себи Виши дух.

Повезаност ума и срца, јесте основа духовног рада: “Пробуди спавајућег у себи, и он ће се пробудити!!!”

“Када ум сиђе у срце,  ти са чуђењем видиш човека пребивајућег у себи. Унутар себе ти налазиш онда изненађујућу земљу, која обухвата све Светове и изван тебе не постоји”.

Истински човек је бесмртни Дух –  корак по корак – дижући се по степеницама доследног развоја – све до тада, док не достигне свест апсолутног бића, и не споји се са Асурима (Ас од Јаких – сунчаних богова) – а онда се спаја са Врховним Ванвременским бићем чувајући своју личност.

Пут Душе је непрекидно трагање за вишим циљем ка врховном савршенству.

“Ја” човека, је искра Божија и циљ човека, у том Свету је, да усклади себе у јединство са Боговима и да постане проводник њиховог утицаја.

Светови Богова – светови Прав –  представљају први круг стања Светлости и Мира, о коме је немогуће говорити речима. Само свети, достигли највиши степен, у посебној екстази могу га разумети.

Сенка првог круга је други круг – Светови Нав –  или енергетски универзум  а он је неизмерно већи од трећег круга – сенка другог –  Светова манифестованих и зафиксираних форми – Јав.

Словенска традиција учи да је други круг духовно- енергетски Свет, који садржи у себи неограничен број Светова, сунчевих система и планета. Од нижих, по густини своје структуре, који су на граници физичке материје до виших, где су форме живота необичне и лепе. Други круг је сав у покрету,  има безбројну количину делова и човек се пење по њему као по степеницама.

Али, још док живе у нашем свету (трећи круг) људи треба да настоје да достигну такво стање, да би свесно видели неке његове области својим очима.  Овај круг се још назива фигуративно “Океан“, од кога је изолована “Земља“, тј. наш физички Свет.

Често се на том условном језику други круг назива “Земљом сна“, или духовним планом. Главни задатак праксе умирања састоји се у проучавању различитих духовних и душевних стања, као и стање сна, јер су у сну очувани неки остаци бивше, целовите свести Човека.

Цео Небески човек је данас као у несвести –  поред земаљског живота живи још на неколико планова: умном (тело), душевном и духовном. Али након пада, он на сваком од тих планова може користити само један од делова своје прошле, целовите свести. Проучавање стања сна и начина да се сачува свест у сну лежи у основи практичне науке.

Стање сна, то је степениште које води у друге Светове.

До садашњег времена “Човек” је још на нивоу који је у њему, тј. у његовом дневном будном стању које може да прими само мали део информационе енергије своје духовне искре и зато је, код “Небеског човека” који живи у Свету Јав раздробљена целовитост његове свести. Он има само спавајућу свест и спавајућу вољу и не види целовитост живота (за разлику од Богова), као да је потопљен у сан  ( односи се на Дух).

Када човек полази на спавање, на плану земаљског живота њега нема, он није будан ту, а у сну упознаје душевни-енергетски Свет, а ако би човека лишили сна, онда он нема куда да иде трансформишући Дух и не оличава се на физичком плану енергија.

И тако, налазећи се током сна у духовно – енергетском свету, духовна бића доживљавају тамо искуства, а такође и комуницирају, акумулирају неопходну енергију шкољку Душе, за даљи већ потпун живот у том Свету.

Одавде следи да у сну тече наш, други, пунији по садржају живот, али утисци о њему продиру у будну свест прилично нејасно. Сан који ми памтимо при буђењу, је прича, пренета уз помоћ слика нашој Јав (физичкој) свести у тренутку када се налазимо на ивици два стања. Тако да је код већине људи успавана конфузија трајни резултат времена проведеног у сну.

Из овога следи да смисао живота у сну измиче пажњи обичног човека, а неосвешћени снови тада изгледају као трице и кучине.
Место налажења духовно-енергетског Света је свуда – он прожима собом сву густу материју.

Пробуђеном свести човек се користи у Свету Јав.

Душевном свести у свету Нав, када је сну.

Духовна свест се отвара у дубоком сну, када спавајући не види снове.

Иако су код обичних људи будна и спавајућа свест још разједињене, оне ипак дају одговор себи о неким утисцима живота из сна. Користећи одређене начине, може -да сачува свест у сну, координишући физичко и душевно и – да живи свесно као у два Света.

Али у дубоком сну, када се спавајући фокусира на божанске Светове Прав, објединити свест је практично тешко.

Стање сна – је извор живе воде за нас, преко ње ми се сједињујемо са својим извором.

У сну се Душа само делимично разједињује од тела, али чува са њим контакт преко “животне информативне мреже“.
Тајна знања се састоји не у увођењу у себе било чега извана, већ у пројектовању свог несвесног у свесно.

“У човеку је све, он не може наћи ништа изван себе”. Сваки човек, сам не знајући, носи у себи попуност сваког знања и свих врсти способности. Све до сада људи нису изгубили способност да црпе знање из “бесконачног Океана светског ума”.

Неки то раде због урођених особина, други као резултат неког потреса мозга, трећи при изненадном развијању способности против своје воље, а четврти путем свесног рада на себи.

Појам случајности или судбине овде нису одговарајући, они су само генерисане немогућности да се види комплетна слика живота.
Упознавајући своје “Ја” човек стиче свест на свим плановима и могућност да живи “проширени живот”,  и  таквом “Прозрачном”, светом човеку доступне су визије и разговор са Духовима, могућност посећивања других Светова, један од другог лепших, један од другог савршенијих, али за то треба да буде очишћен од грехова и преображен – и – ако је само за неког од људи – то могуће, то значи да је у принципу могуће за свакога.

Извод транскрипта емисије „Древник“ –  Преносиво наслеђе-Радио Сербона

 

 

На вратима раја, са Бож’јим гласником

Крочим полагано, а тло не дотичем

Осмех плави, небо, бисерјем засипа

Само, тихи поздрав, окићен  мигом

Охрабрен дочеком, покрај ње промичем

У ваздуху мирис, процветалих липа

.

Нежних руку њених, ја осетих додир

Баршунасте речи, звуци, сетних виолина

Крај ње седох, свестан био нисам

Да близином њеном, пробудићу немир

Обузе ме нека, лагана топлина

Да ли је то стварност или само сан

.

Како медно прича, собу пуни цвећем

Зидовима белим, претесно је било

Како тло пропада, осећам под собом

Ја се, као нешто, ту пред њом, размећем

Таквих би се глупости, дете посрамило

Здраво да си, мој анђеле лепи, умирем за тобом.

.

7 Новембра 2009 год. у 19,19х.

Шта ми оста сем песме тихе,

И виолине продоран звук.

Не оста ми ништа сем галаме и вике,

Док ми у души влада мук.

.

 Не постоји више онај ја

Коме су се обзори откривали.

 И сад сам онај који нема шта да да,

Док су се многи с издајом слизали.

.

И она, пуна себе и несвесна

Суштине свога живота,

Бар искрен осмех кад би ми дала,

О, каква би то била дивота!

.

 Али не! Она не жели

Да с расистом смех размењује.

 Она несојима пољупце дели,

И само се њима осмехује.

.

Предала се издаји,

У блато је пала.

Злаћану је косу своју

Странцу неком црном дала…