Category: All

Владан Пантелић: Витезица Паија


Наизглед мрша крхка духом чудесно јака

Гледа оком и срцем – призива Љубав света

Брани да црни и сиви  – тупотроуглоглавци

Не продру силином у наше свете просторе

 

Она чува Јужну Капију славних предака

Носи златне кључеве за брзо отварање срца

Бедем непробојни  – биће овијено Љубављу

У њеном свету слободе сна све расте и цвета

 

 

Муњице држи у десници белу ружу у левици

Узвраћа снагом и брзином Перунове муње

Она је Перунова сестричина и увек ведрољуб

Будна вежба Савршенство  – кључ за Безкрај

 

 

Јасновидац је лака и снажна витезица Паија

И нема препреке ка прошлости и будућности

Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника

Свакодневно прави девет дугих искорака среће

 

 

Витезица Паија Чуварка живи под тим углом

Бере различак жиловлак чичак русу и јарич

Певајући плете венчиће и држи катану у руци

То је Паија Раданска – Животојасновидитељица

-2016.година-

 

Словенка Марић: ЗВОНЦЕ


Имала сам око шест година.

Једнога дана дођоше два милиционара нашој кући.

Проверавали да ли је жигована грађа коју струже мој отац.

Кад одоше, ја нађем једно жуто, сјајно полицијско дугме.

..

Отпало и остало.

..

Како ниасам имала никакву тако сјајну ствар,

то жуто полицијско дугме постаде моје благо.

Замолих тетку Андријану да ми га пришије

 на један прслук који сам најчешче носила.

.

Тетка се дуго опирала, али је на крају пристала.

Наравно, на дугмету је била петокра-ка, а

касније сам сазнала  да је тетка мрзела

петокраку, Тита и комунисте.

.

И тетка је имала своје благо: старе сребрне  новчиће,

један велики сребрни прстен, неку медаљу

из Балканског рата  

и једно мало бронзано звонце за телад.

..
Ја сам јако волела то теткино звонце, али

ми га она није дала бојећи се да ћу га сагубити.

..

Једнога дана тетка ме изненадила.

Предложила ми је да скине то полицијско дугме,

а да ми место њега на прслучић пришије звонце.

.
Тетка се смешкала, а ја сам била пресрећна.

Лако сам се одрекла жутог дугмета

 за љубав такође сјајног звонцета


И тако, тетка се отараси те омражене петокраке,

 а ја сам по цео дан звонила.

Са тим својим звонцетом изазивала сам
смех код сваког кога сам сретала.

Звонила сам и звонила све

до поласка у први разред.

Рекли су ми да не могу у школу са звонцетом

..
Нешто мислим, можда не би било лоше

да и сада  подетињим и окачим на себе једно звонце,

нека се људи  чуде и мало насмеју.

Шта би ми фалило.

Бивша наставница  нека звони кад крене у град.

Била бих у средишту пажње.

Светлана Рајковић: ДНЕВНИК ПЛАВОГ ВИЛЕЊАКА (38)


-Лана, имаш  ли било какве информације о тим створењима?
-За сада само, да су у питању биороботи произведени у галаксији ,,Огра,,
Сазвежђе ,,Лист,,!
– Нисам заиста никада чуо за то сазвежђе. Имаш ли прецизне квоте?
– Удаљено је, петстотина хиљада светлосних година од ,,Урга,, сазвежђа. То говори, да, нисмо још испитали тај свет.
-Ледане, близу смо ,,Мидгард Земље,,.
Предлажем, да, упутимо свима сазнања која имамо, и, која ћемо учитавати, а, да ми одемо код нашох пријатеља, у сазвежђе ,,Ург,,!
-Слажем се! Повежимо се са, Радмилом.
-Говори капетан, Лана! Свим вилењацима са брода ,,Плава Звезда,,:
Повежите брод са пријемником ,,Мидгард,, у циљу слања информација!
Сваки вилењак је знао свој задатак, и, прионули су на посао.
-,, Да ли се чујемо? Лана?!
-Радмило, учитај кодове ради безбедности преноса података.
-Разумем!
Неко време смо немо седели и чекали кодове да се појаве на монитору.
-Нешто се дешава? Није могуће да се толико дуго учитавају кодови?
-И, мени је ово по мало чудно. Као да постоје ометања.
-Капетане! Капетане?!
-Имаш дозволу, да говориш, Маило!
-Капетане, учитавамо брод испред нас!
Лана је брже боље устала из своје фотеље, и, трчећим корацима се упутила у контролни кабинет.
-Дођи, Ледане, пожури!
Освртала се иза себе, према мени, викајући из свег гласа.
Потрчао сам за њом, плашећи се шта нас чека, тј. каква слика нас чека.
Гледао сам за њима, били су неколико корака испред мене, довољно, да, први виде мониторе.
Врата од кабинета су се отворила, и, убрзо за њима, затворила. Трчао сам не би ли их стигао, али, нисам, ипак су бржи.
У једном тренутку, испред самих врата од кабинета, моје ноге су стале. Немо сам стајао испред и гледао негде испред себе, стварајући слике тог брода.
-Ледане, уђи!
-Ту сам, Лана, иза тебе.
-Шта мислиш, ко су? Нема очитавања података, нема покрета, нема сигнала.
Пошаљите поруку!
Један од посаде је јасно одговорио:„ Разумем, капетане,,!
-Овај брод као да је мртав, плута бездањем из времена у време.
-Можда је из далеког доба сам прошао кроз ,, Црну рупу,,.
-Капетане, порука није примљена!
-Понови неколико пута!
-Разумем, капетане!
-Ако се веза са ,,Мидгардом,, прекинула услед ометања, шта вам то говори?
Лана се свима обратила.
-Капетане, то мора да таласи магнетног поља са брода ометају везу.
-Ако постоје таласи и ометања, шта вам то говори?
-Брод није напуштен, сестро.
-Тако је! Будимо у приправности, ово је тактика ,,Путника,, да му приђемо довољно близу, да би били ухваћени.
-Сви вилењаци у приправност! Говори капетан! Непознат брод испред нас! Намере посаде још непознате! Сви чланови посаде брода ,,Плава Звезда,, заузмите борбени положај!
-Капетане, хватамо сигнал са ,,Мидгарда,,!
-Укључи слику. Радмило, учитај код!
-Лана, учитава се код, али, не видимо, Радмила.
-Лана, Ледане нећете нас видети, а, исто тако, нећемо дуго остати на вези, генератор је готово уништен.
-Радмило, морамо вас избавити, дај нам полижај!
-Лана, не знам колико је сигурно да се приближавате ,,Мидгарду,,?! Нешто или неко уништава генераторе и, читава планета је у мраку.
-Испред нас је непознат брод изнад саме зоне ,,Мидгарда,,. Можда је он кривац за уништавање генератора.
-Покушајте да сазнате више о броду, али, опрез сестро.
-Капетане, брод је примио поруку!
-Чуо си, Радмило?
-Да, чуј…
Настало је непријатно пиштање и убрзо прекид везе са, Радмилом.
-Шта сад, Лана?
-Ледане, припреми се, осећам, да, ово није пријатељски настројена посада!
И, тако се и показало. Као одговор на поруку, на брод ,,Плава Звезда,, је послат смртоносни зрак.
Срећа је, што је посада била у борбеној приправности, па је манервисањем избегла катастрофу.
-Лана, шта да чинимо?
-Брате, идемо на ,,Мидгард,, како знамо, јер, знам како ћемо укључити поново генераторе.
-Како? Како мислиш да прођемо?
-Није тешко, Ледане!
-Говори капетан брода ,,Плава Звезда,,! Укључите невидљивост!
Угасите напајање! Спустите брод испод непријатељског, и, пловимо уз његову енергију.
-Лукав потез, Лана!
-Покушаћемо овако, брате.

Убрзо смо се нашли тик уз брод, тачније, испод самог брода, пловећи неприметно, и на тај начин, покушавајући да, откријемо њихов план. Ништа се није дешавало, брод као да спава у сред Космичке тишине.
-Лана, није ли ово чудно? Овај брод је у неком мировању?!
-Нисам сигурна, мада, можда и јесте тако, Ледане. Покушавам да анализирам тактику његовог капетана. Ако мирује, онда је у питању, или чекање погодног тренутка, или, напајање брода. Ако чека погодан тренутак за напад, био би невидљив. Остаје нам чињеница, да, прикупља енергију. Е, ту анализирамо даље. Ако прикупља енергију, зашто ми ту енергију не осећамо?
Дали се очитава напајање?
-Не, капетане!
-Видиш, Ледане, није ни то.
Идемо даље. Ако посматра ,, Мидгард,, и тада би био невидњив, и, не би дозволио виђење, а, колико се сећам, на нас се није нешто освртао.
-Не заборави, ометао нам је контакт са ,, Мидгардом,,.
-Да, али, поставља се питање, је ли он ометао нас због нас самих, или, себе ради?
Ледане, овај брод контролише машина!
-Не сумњам у твоје закључке, али, како си дошла до тог истог?
-Прво: – ,, Није примао наше поруке,,.
Друго: – ,, Напао нас је најјачим оружјем,,.
Треће: – ,, Не смета му што смо толико близу њега,,.
-Мислиш да знају да смо уз њих?
-Не мислим, погледај монитор, видиш да учитава наше податке, Ледане. Он нас скенира.
– Он?
Мислиш, они?!
– Не, не, убеђена сам да брод контролише машина.
Слажеш ли се, да, потражимо помоћ наших пријатеља из сазвежђа ,, Ург,,?
-Слажем се, само, како?
-Оставићемо овог незнанца на миру, јер, веруј ми, неће он нигде одавде.
Маило, покрени брод, идемо право у сазвежђе ,, Ург,,!
-Разумем, капетан!

Наставиће се…

Свакодневна издаја – Вељко Вујовић


Yelkenli-deniz-ay-gemi-tekne-okyanus-gece-mood-ay-bez-ipek-sanat-duvar-poster-ve-bask.jpg_640x640

Та ћуд женског рода,
То је поглед сињег мора,
Обале су попустиле,
И морски рт у воду упустио се.

А за петом то он трчи,
Чујеш мила сваку стопу,
Галеб сиви обрушио се,
Угледао је отворену шкољку.

Један брод у даљини,
Тужно плови таласима,
Као да је спреман ићи,
Својим старим друговима.

А ти зраци, Приморци,
Што су вечни посматрачи,
Жуде знати када ли ће,
По њих доћи анђели трагачи.

Знаш ли само небо моје,
Дубину морског света,
Да ли наша ограниченост
Може обуздати силину овог света.

И напослетку овог дана,
Пуном брдовитих четинара,
Који стално зивкају на слет,
Ја ти кажем моја душо велики је ово свет.

Драган Симовић: О нама и нашој свесности


Висока свесност тежи ка укрупњавању, ка свејединству, а ниска свесност води ка уситњавању, ка разбијању и растурању на просте чиниоце.

И једна и друга свесност постоје како у појединаца тако и у народа.

Висока свесност оплемењује, обогаћује и до звезда проширује било појединца било народ, док ниска, сужена и тескобна, свесност чини и појединца и народ безвредним, безначајним, ништавним и, надасве, лаким пленом за све мрачне и црне ентитете, за све прикојасе и утваре.

Узрок свесрбске трагедије огледа се у томе, што је ниска, сужена и тескобна, свесност преовладала у већине србског народа, тако да нас сви душмани и врази лове без напора, као срне и зечеве.

Деобе су узроком свих наших несрећа и трагедија!

И дан-дањи, када је већ очито да нестајемо са лица Мидгард-земље, ми се и даље делимо на Шумадинце, Врањанце, Нишлије, Тимочане, Војвођане, Банаћане, Бачване, Сремце, Личане, Крајишнике, Црногорце, Београђане, Новосађане и, не знам на шта све још!

Тако сужене, тескобне, дебиласте и идиотске свесности, гле! нема ни у једног другог народа.

Од некад великог, узвишеног, неустрашивог, часног и свејединственог народа, постадосмо народ идиота и дебила, народ у разрођавању, растурању и расулу, народ без прошлости, садашњости и будућности, народ који и није више народ, већ најобичнија светина и руља што не зна одвећ ни одакле је пошла ни куда ни камо а ни зашто иде. 

И ми се још, поврх свега, дичимо тим својим идиотизмом и дебилизмом, не схватајући – овако јадни и бедни – да нас управо због тога нико више у свету нити поштује нити цени, да нас чак и дојучерашњи врли пријатељи, с гађењем, одбацују и презиру до скота.

Народ чији су идеали постали простаклук, курвалук и лоповлук, идиотски и дебиласти ријалити програми, попут фарме, задруге и парова, заиста, ништа боље и не заслужује!

Драган Симовић: Чаролија бесмртне љубави


Лирика вечног тренутка

Љубав коју из себе исијавамо – кроз своје мисли, снове и визије – призваће све сродне љубави и из најудаљенијих светова и звезданих јата.

Две светлосне душе, које се истински траже, пронаћи ће једна другу и у најскривенијем кутку света.

Истинска љубав тих двеју душа савладаће и премостити све препреке и све законе видљивих и невидљивих светова.

Пре него што ће се две сродне душе – Белог Србина и Беле Србкиње – пронаћи у овом видљивом и материјалном свету, морале су се, дуго времена пре тога, сретати и препознавати у неким вишњим и оностраним световима, морале су сретати и препознавати у чудесним и тајинственим световима мисли, снова и визија, а да тога, најчешће, и нису бивале свесне.

Тај Закон се зове Чаролијом божанствене љубави, док неки то зову Законом космичке атракције.

Све велике и бесмртне љубави у прошлости остварене су управо Чаролијом божанствене и космичке љубави, али су та чаролијска и видовита знања наших звезданих предака у последњем столећу намерно скривена од нас, да би у свету било што више усамљених, тужних и унесрећних Белих Срба и Белих Србкиња који неће успети да обаве своје божанске задатке: да посеју своје космичко семе, свој звездани пород, за једно будуће Бело Србство у Вечности.

 

 

 

Верица Стојиљковић: Младо Сунце


Буди ли се Сунце јутрос младо
Ој Зоренице, отвори та врата
Стриборг чека да подигне га
Три си ноћи Сунце спавало
Сенка твоја само светлела је дан
Не гледај срамежљиво, скочи хитро
Све те се већ ужелело
Птице, ено гледају и оне чекају
Зрак да виде малени, да запевају
Храстови те поздрављају, Јеле очекују,
Брезе се већ њишу и Трава зимска
Снег стресла и она те погледава
И планина Света три дана туговала
Ево сузе је обрисала и у те гледа
Ој Данице, јеси ли га лепо чувала
Ајд Сунашце рашири руке дивне златне
И загрли овај без тебе тамни свет
Насмеј се и расти брзо брже
Да огрејеш душу сваку
О млади Боже!

 

 

 

Драган Симовић: РУСИЈА – ТО ЈЕ СВАРОГОВ ИРИЈ НА МИДГАРДУ!


 

 

Русија је последњи светионик у овоме поробљеном и мрачном свету.

Да није Русије, светом би завладала најгрознија тама и најледенија метафизичка студен, метафизичка зима испод апсолутне нуле.

Да није Русије, англо-ционисти и рептило-паразити васпоставили би такву тиранију каква на Мидгард-земљи није виђена еонима.

Русија је последња тврђава словесног човечанства, последња нада и узданица за слободољубиво и правдољубиво човечанство.

Русија је последњи бедем људскости и човечности, последње упориште свих словесних и мислећих, свих племенитих и узвишених, свих самосвесних и самобитних.

Ако би нестала Русија, тада би на Мидгард-земљи завладао канибализам англо-циониста и рептило-паразита.

Ако би нестала Русија, тада би англо-ционистичке и рептило-паразитске човеколике звери убијале и касапиле у сваком кутку Мидгард-земље.

Без Русије, Мидгард би земља, са свим бићима, суштаствима и битијима, била без икакве садржине и будућности.

Али, кад кажем Русија, ја при том не мислим на оно што се видети, чути и схватити може – а што се зове политика, религија, географија, економија или идеологија – већ на нешто што је скривено негде тамо у дубинама и висинама оностраних и невидљивих светова, негде тамо у лучезарним дубинама и висинама наших белих божанстава, негде тамо с ону страну свих виђења, појимања и схватања, свих омаја, илузија и опсена.

Али, кад кажем Русија, ја при том мислим и на Србију, Белу Србију, на СрбИрију, на Хипербореју, на Прадомовину и Прародину свих нас, синова и кћери звездане расе.

Русија – то је Прадомаја наших белих богова и богиња; Русија – то је Сварогов Ириј на Мидгарду!

Душан Костић: Понекад


Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.
.
Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао

 

Владан Пантелић:Цветница


Вртларко моја књиго истинита

Ноћас садимо цвеће на плафону

Силина безбриге даће нам моћи

Да са-градимо висећу цветницу

.

И виле ће нам понудити помоћ

Виле свилокосе чистунке простора

Наша цветница призваће богове

И богиње косих љубичастих ока

.

Нас двоје трооких добићемо крила

Ти од богова мудрих ја од богиња

И ходаћемо лако бар-а-бар са њима

Дрво смо живота које дуби на глави

.

Дрво стреми Сунцу човек Сопству

Унутарњим видом гледаћемо небо

И љуљати биљоберко на космоталасу

Упарени срцем за-једно све можемо