Онај ко се посвети

тајинственим унутарњим путовањима

 ка вишим божанским световима,

мора,

за спољни свет привида,

варки, омаја и опсена –

када дође у зрело животно доба –

да умре

пре физичке смрти.

Посвећеник мора да осети,

и зна,

када је дошао тај тренутак.

Да осети срцем и душом,

када је дошао тај тренутак,

да пре физичке смрти

 умре за овај свет.

 

Светозар Радишић сматра да није највећи србски проблем понашање непријатеља Срба, јер се они понашају према својим циљевима, концептима и интересима – они „раде свој посао“. При томе, замера србским властима што немају довољно слуха за свој народ, не брину довољно о њему, не поседују довољно знање, организованост и мудрост и не настоје да се што пре оспособе за изузетно значајну улогу коју су преузели на себе.

 

 

У свом видео обраћању, др Андреј Фајгељ говорио је о понижењу које је Александар Вучић у континуитету приређивао Србији и српском народу током бриселских преговора, а закључно са посетом Јенса Столтенберга, где је премијер Србије дочекао представника НАТО пакта хлебом и сољу и почасном гардом. Фајгељ у свом исказу рекао да је то највеће понижење које је Србија доживела у времену свеопштег рушења вредносног система. За такав став је ухапшен. При томе је изрекао нешто што сваки Србин подржава: „Сигурно да ни ово хапшење нити било какав други покушај режима да врши притисак на моју слободу јавног испољавања ставова неће променити моје мишљење. Не пристајем на стање где ја као слободан грађанин ове земље и универзитетски професор не могу износити став о добробити моје државе и мог народа“, рекао је Фајгељ. Можда су закони после 2000-те године до те мере измењени и непознати народу, да је НАТО добио статус државе. Но, то се већ догађало, на пример, када су на сахрани др Зорана Ђинђића и Црква и Војска погазили све претходне каноне и регулативу. Такво је време.

У књигама историчара је објављено, да сви Срби света у 20. и 21.веку сведоче време у којем су очевидна настојања епохалног „претовара“ кривице на српска плећа. Изједначавају се Јасеновац, Сребреница и Вуковар, а на тај начин се кривица за геноцид товари на србске наследнике. Разочаравајуће је то, што је Влада Србије поднела противтужбу против Хрватске десет година касније (јануар 2010), а одавно је имала на располагању чињенице о хрватским концентрационим логорима смрти у Старој Градишки, Сајмишту и на многим другим местима, где је убијено на стотине хиљада Срба… Имала је Влада све податке о противуставној сецесији Хрватске из Југославије, током које су хрватски „домобрани“ и „драговољци“ обавили злочине геноцида над Србима у хрватским градовима: Госпићу, Загребу, Задру, Сплиту, Осијеку, Вуковару… Постоје подаци и докази да је Хрватска извршила агресију на Босну и Херцеговину, да је прогнала стотине хиљада Срба из Хрватске и окупирала Републику Српску Крајину…

Наравно, неко ће помислити да је то природно, јер су власт 2000. године преузели тзв. демократи постављени и плаћани од стране доказаних српских непријатеља. Тих десет година опасно прете целом србском роду. Но, та претња је лака у односу на суштину и начин обрачунавања са Србима. Србско национално биће је угрожено на нивоу супстанце.

 

ШТА ЈЕ ПОТИСНУТО У ЗАБОРАВ

Ко се још пита у Србији и свету, како је могуће да нико не помиње Дубровник као србски град, или бивши србски град, када је познато (на основу проверених и проверљивих историјских чињеница) да је пре само једног века Дубровник био србски. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом Дубровнику тада су живела 5.823 Србина. Како су нестали њихови потомци? У попису је писало да су Срби говорили српским језиком, а писали су Вуковом латиницом (данашњом хрватском латиницом) и ћирилицом. Уосталом, и на интернету је могуће наћи документ под називом „Дубровник – календар за просту 1898. годину, издање и наклада Српске штампарије А. Пасарића, 1897“. Коме сметају наведени подаци? Ко жели да сазна шта се догађало у Дубровнику од 1890. године? Ко има храбрости да се упусти у проверу података? Од кога се плаше заговорници истине и борци против лажи и сукоба? Зашто се гаји и искоришћава раздор у србском роду настао преверавањем у ислам и римокатолицизам?

 

ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ

Борис Вукобрат, борац за мир и решавање криза је у свом писму број 67 написао: „Зло се не може изоловати. Оваква Србија би могла да генерише нове конфликте, не само на својој територији, већ на Балкану и у целој Европи. Најновије мере српских власти додатно потврђују прави карактер режима Слободана Милошевића и његове супруге Мирјане Марковић.“ Борци за мир би требало да направе научни скуп од људи који уистину желе да реше србски проблем. Требало би да истраже истину о том несводљивом и непокорном, бар на речима богољубовом народу, уколико је тај исказ истинит. Можда би било довољно да се провери истинитост тврдњи у књизи CatenamundiСРПСКА ХРОНИКА НА СВЕТСКИМ ВЕРИГАМА, да се установи коју је улогу имао Јосип Франк у Хрватској странци права и Франковачким легијама (откуд је он као Јевреј био толики Хрват и србомрзац, ко је стајао иза њега и ко је кога финансирао у то време), те ко је и када закупио плац на којем је изграђен логор у Јасеновцу. Тек када људи ван србског рода буду заинтересовани за србску судбину, могуће је да ће се Балкан, Европа и свет смирити.

Уосталом, пишу о србским проблемима историчари, али далују преплашено, чак и када претерају у просрбској аргументацији. Неки међу њима су извикани и живе с налепљеним етикатама ксенофоба, националиста, црвено-црних итд. Та врста демонизације бораца за истину је природна у време од „Елите“ изазваног неокортикалног рата и песудоеволуција.

Колико треба ићи у историјску дубину да би се схватило шта се догађа народу који изумире на простору са којег је потекао – из Подунавља. Од Винче, винчанског писма и Лепенског Вира? Можда од 325. године, када је постављен темељ за лажну историју која ће тек да кошта цео људски род? Логографи и глосатори су успели да измене чак и топониме, избришу народе, преименују мора, измисле нове народе, изместе догађаје, живе под лажним именима цео живот, прихватају сваковрсне улоге „спавача“… Да та врста злочина није важна за Србе, не би се овде спомињала.

Све је јасније, да ствараоци новог светског поретка и уништитељи србског народа улазе у последњу фазу, настојећи да разбијањем изнутра поцепају територије и остатак националног бића. Уосталом, војни стратегисти знају да се глобализам као систем гради од 509. године пре нове ере. Тада су у такозваној Римској револуцији настали принципи који и данас трају. До наведене године, статус/положај/припадност појединаца одређиван је преко рода, док се после такозване Римске револуције статус почео одређивати преко припадности територији. Римска империја, схватајући да су војни логори врло велики издатак за државу, трансформисала се у персоналну клерикалну творевину Ватикан, која се не бори за територије, као њени претходници, већ се бори за душе послушника, који са собом доносе територије а онда и безрезервно бране, ту сада Римску територију, у свим потоњим генерацијама. На Балкану је требало претворити Србина у Хрвата, и то је (у)чињено вавилонско-језуитским поримокатоличавањем. Када промени веру, некадашњи Србин, брани територију на којој је рођен и живи, али да је не брани као србску него као ватиканску.

 

СРБИ СЕ НЕ БРАНЕ

Може се рећи да се народ са именом Срби није никоме и ничим супротставио, посебно не као народ, а ипак је стална мета Запада. Срби од Првог светског рата немају своју војску, те војно нису учествовали са својим јединицама у ратовима. Између два рата били су у саставу Војске Краљевине Југославије и спремали су се за одбрану Краљевине Југославије, а не Србије. У Другом светском рату, били су распоређени у две интернационалне војне компоненте (партизане, који су се борили за комунизам окупљени око идеје Карла Маркса, и четнике, окупљене око идеје монархистичог југословенства). Нису бранили Србију, а нису је чак ни посредно одбранили.

После Другог светског рата Срби су били припадници Југословенске народне армије, Југословенске армије, Војске Југославије, Војске Србије и Црне Горе и Војске Србије. Као Војска Србије имају право и могућност да се боре за опстанак Србије, али… О(п)стаје ово чувено србско „али“.

После 1999. године и агресије НАТО алијансе на СРЈ, Србија је окупирана. На простору Косова и Метохије успостављен је протекторат под контролом снага које су победиле СР Југославију и Војску Југославије. Србска администрација обавља задатке који јој се свакодневно постављају из Вашингтона, Брисела. Берлина и Стразбура. Она се не супротставља „новом светском поретку“. Напротив. Србија се креће ка НАТО-у и Европској унији, дакле у загрљај оних глобалистичких снага које су у периоду од 1992. до 2000. године, уништиле инфраструктуру Србије, и уз то морал, језик, духовност и већи део тековина Срба. Уништавају чак и историју, избацујући из уџбеника све што је афирмативно за Србе, објављујући нову историју у којој се не помињу србска страдања, прогони и агресија на СРЈ. Србија је под будним оком „Фамилије“, односно оних који су осмислили „војне интервенције“ на Балкану, у последњој деценији 20. века. Марионете у власти само слежу рамена. Општа раслабљеност је основна одлика Србије и Срба.

Садашње власти нису само заборавиле избрисану србску историју пре седмог века, те страдања после седмог века, него су успеле да забораве и најновију историју, а могу много да науче и из Другог светског рата, не размишљајући о Јасеновцу. На пример, ако има било који Србин у Влади Србије, требало би да зна да је све војно-политичке акције за време Другог светског рата, Комунистичка партија Хрватске усмерила на уништавање Срба. Ниједна њена војна јединица није у том подухвату била тако доследно искоришћена као Шеста личка партизанска дивизија. А да ли знају да је од те јединице страдао велики број Срба, затим који је састав дивизије био и ко је (пред)водио дивизију? Познато је да су у Словенији партизанске вође били Словенци, а у Хрватској су српски народ у партизанима водили углавном усташки настројени Хрвати, хрватски шовинисти и србомрзитељи. Можда би се могло понешто научити из књига као што је Tragovi velike prevare i duboke rane izdajeдр Момчила Диклића. Народно ослободилачка војска Југославије је сматрала четнике главним непријатељем. Партизанске јединице нису нападале ни Немце ни војске НДХ, него искључиво четнике. То су назвали братоубилачки рат, али у том рату су само Срби ратовали против Срба и то под туђим руководством. А како су Срби вођени у Првом светском рату? Ко их је водио до голготе и кроз голготу? Шта рећи о Николи Пашићу, после „Бернске афере“, или краљу Александру Карађорђевићу, који је на своју руку тајно склопио пакт са Ватиканом о рушењу Аустроугарске и узгред опљачкао Србију, а ни његови Црногорци не желе да му подигну споменик?

Дакле, нису Србе убијали у бомбардовањима и прогонили са вековних огњишта само савезници у Другом светском рату, па опет савезници 90-тих година истог века, који су инсценирали Маркале, Сребреницу и Рачак. Неко је подло нагонио Србе на Србе и то се још увек догађа, јер нико о Србима не брине. Иако у суштини веома професионално обавља своју улогу, Специјално тужилаштво на челу са Владимиром Вукчевићем и замеником Бруном Векарићем пише још једну срамну страницу у профилу ове услужне вишијевске установе парализоване и обездржављене Србије. На овој планети мржње, лажи и негованог незнања, приступ истини од стране наведеног тужалаштва је могућ само у Србији.

Ниједна власт у Србији није била просрбска од почетка 20. века. Догађаји с почетка двадесетог века, нису се случајно поклопили с одлуком у Загребу да се трећина Срба убије, трећина протера и трећина поримокатоличи. Зар се то исто није догодило србском народу, када је исти принцип применио Стефан Немања средином 12-тог века, у процесу окрутно спроведене христијанизације Срба? Колико је Срба тада страдало? Намеће се питање да ли су важни разлози за убијање, или нису, тек једно је сасвим извесно: Срби на све начине нестају.

 

СРБСКА БУДУЋНОСТ

Сада ће нова власт спасавати Србију пројектом „Београд на реци“, а обичан србски народ, због опљачканости, неће имати новца да посети велелепне објекте, уколико се икад изграде. На обалама реке или река, одмараће се и гостити богаташи из целог света. Београдске фасаде ће се истовремено урушавати, баш као и Срби.

Кажу да је Фридрих Ниче много причао о Србима и да је прву своју композицију назвао „Сербија“. Штавише, једном је, у шали, рекао да све више мисли да је он „српског порекла“. Ту је вероватно мислио на Лужичке Србе. Карл Шпителер је написао: „Ви Срби сте највише страдали само зато што је Србија библијска земља, територија Старог и Новог завета! А и то знамо: Исус ако је постојао, он је Словенин био. Он је Србију подигао против ромејске империје, којом су владали Грци и Јевреји“. Швајцарци свакако више знају о Србима, него Срби. Последња реч Фридриха Барбаросе била „Србија“. Зашто су они то учинили? Али, кога још то занима? Ко још има времена да чита књиге, а да буде у власти?

28. јануар 2015. Ређају се ружне вести: Припадници Исламске државе прете председнику САД Бараку Обами: „Знај Обама да ћемо доћи у Белу кућу и тамо ти одсећи главу“, У Бечу пишу: „Балкан безбедносна рупа Европе, коју су препознали терористи“, ту су и наслови „Прогласите Русију агресором“, „Иран преко САД упозорио Израел“ итд. Јасно је где се свет налази и шта следи.

У борби за ненестанак Срба и Србије, марионете у власти Србије нису ни покушале да схвате колико је важно то што раде и, на пример, колико су важни србски језик и писмо. Када би се посветили њима на прави начин, а потом образовном систему, створили би се услови да прогледа и/или да се освести нека од следећих генерација. Овако, последње ударце Србима и Србији задају мафијаши и криминалци са Косова и Метохије, ислам из Босне и Херцеговине и хрватска власт која сваког човека на њеној, освојеној и присвојеној територији претвара у Хрвате. Хрватској није довољно што су присвојили србски простор. Њихове администрације настоје да преко тзв. Караџићеве латинице, претворене у хрватску латиницу, у процесу преузимања и присвајања свега што су заједно са Србима створили, преузму и књижевна дела која су написали Срби. Од датума када је Хрватска постала самостална држава, у међународном информационом систему за културу и научни развој УНЕСКО, под ознаком ИСО ФДИС 12190, хрватска администрација регистровала је уз свој језик и хрватску латиницу, а за српски језик истовремено је регистрована српска ћирилица. Према томе, све што је написано „хрватском латиницом“ у светским библиотечким каталозима књижи се као хрватска културна баштина. То изгледа не знају ни добитници НИН-ове награде. Не постоји школа у Србији у којој је могуће одржати предавање о проблемима србског писма и језика. Директори школа не смеју да дозволе такав луксуз, будући да се плаше и питања: како могу да раде ван плана и програма. А ко прави планове и програме? Колико је Срба у тој улози?

Прогони Срба, њихово информационо, економско, војно и политичко уништавање, поништавање културе, традиције, религије, језика, писма… настављају се неометано – без промене. Томе сведоче споменици и затрпана Винча, а посебно неспособност Срба да докажу свету зашто је важно да опстану. По свему судећи, снаге које не желе да Срби и Србија стану на ноге уграђени су у све државне и друштвене структуре Србије, посебно у школски систем, медије и тзв. невладине организације и зато је немогуће обезбедити чак и поштовање Устава. На пример, србски лингвисти запостављањем ћирилице директно крше Устав Србије и поништавају симбол националног идентитета Срба. На пропусте у вези са писмом не реагује Влада Србије ни Српска академија наука и уметности. Само они знају зашто. Ко зна ко их надзире и финансира.

Фридрих Ниче је рекао две истине које наоко изгледају као да су супротстављене. Тврдио је да не види никакву могућност да се проширењем и продубљивањем знања превлада неизвесност на практичном подручју. То би значило да је све одређено и да се ништа не може променити, па ни србска судбина. Уосталом, људи су душевно програмирани и многи процеси су циклични и предвидљиви. Друга тврдња је да сваки поступак једног човека има безгранично велик утицај на све што долази. „Само захваљујући увиду у кружни ток света, човек добија шансу да накнадно хоће оно што унапред није хтео, да се свесно и вољно заложи за одређен, посебно искован облик свих будућих понављања“. Он је успео. Ниче је остао у светском незабораву. Научио је праведне да напори нису узалудни. Срби то морају да схвате, уколико желе да промене своју злу коб. Патриота, др Андреј Фајгељ, је очевидно схватио.

Лирски записи из Акаше

И ово је моје животно искуство, а ја имам доста година:

Ко год не љуби Русе, не љуби ни Србе!

Ко није русофил, није ни србофил.

То је закон!

Нема србског родољуба, нема србског отачественика, ако истовремено није и русофил.

По русофилству се најбоље и најлакше разазнају Срби.

У овом времену, највећи непријатељи Србства јесу Срби англофили, германофили, евроунијати, ватиканци и атлантисти.

Због њих је, у двадесетом столећу, страдало четири милиона Срба.

Атлантисти и јудео-кршћани јесу најпотуљенији и најкрволочнији думани Србства.

Лирски записи из Акаше

Ово су моји најновији увиди из Акаше.

Само Србин Србина спасава!

И ово запамтите:

Само Србин може спасити Србина.

Ниједан туђинац неће спасавати Србина.

У времену које долази, а које је већ дошло, нема никога ко ће бранити и спасавти Србина.

Зато је важно да се сви Срби удруже, али не само у Србији, но у свим србским земљама.

Расија је највећа србска земља, зато се повезујмо са Србима из Расије који се по земљи – како је то од Древности бивало мед Ведским (Белим) Србима – прозваше Расијанима илити Русима.

Не бојте се!

Бог ће водити све сабране Србе, и руководити над свим србским војскама.

Песме које записује Милорад Максимовић извиру из Душе Акаше.

Јер песник нити пише нити ствара поезију, он је само записује и преписује из виших божанских светова.

Ту поезију стварају духовна бића, бели и плави вилењаци, божански песници и певачи (серафими и херувими, како би рекли хришћани), па је потом само прослеђују кроз изабрану душу песника на земљи.

За земаљског је песника најважније да усагласи и усаобрази своју душу са Душом Акаше, да своју душу подеси на звездане, космичке и божанске вале, на божанске, духовне и космичке титраје и трептаје (фреквенције), како би та душа земаљског песника могла да прима и преузима оно што се емитује, што исијава, из Душе Акаше.

Песник се не постаје; песник се рађа.

Или си рођен за песника или ниси рођен, но, да постанеш песником – то не може!

Можеш постати било шта друго, али, песником – не можеш и нећеш.

Милорад Максимовић је рођен за песника, рођен песником.

Он је песник вилењак.

То се и осећа и види.

Поезија коју нам предаје, није од овога света.

То је поезија виших духовних и божанских светова.

То је поезија белих и плавих вилењака.

Минстрели певају гласно,
јер побеђена светлом је тама!
Ново доба сија јасно,
више нема роба већ човека сада.

Речима се рећ’ не може нити око видети зна,
све што носи сада зрак светла.
Ка нашим срцима и нашим душама
у дану новога света!

И више нисам посматрач звезда
јер поново живим сан.
Кроз дух, ја јасно видим Творца
у овај величанствени дан!

     

 

 

Једна је река лагано текла у тишини

У долини где бој ће бити.

 

Видим љиљане и траву зелену

Играју на ветру…

Сунце им осмех мами –сијају!

 

…И видим их у глибу, ал само на трен!

Где славни ће коњи стати И глас што пара све!

Љиљани ми мазе душу сад…

И буде мисли што бледе,

Слике и мирисе живота, смеха  И оне коју волим.

 

За коју дишем …

 

…Трубе и небо црвено!

 

Прсти клизе преко латица,

Витез је клекнуо и причао љиљанима.

И нико не чу речи те, но их зна право срце.

Ох срце право- да л чујеш речи те?

“Вољена, ја идем да погинем овде,

Где ми одмор биће сладак, овде међ Љиљанима.

И идем моја драга због правде И истине

Што у овом свету пада…

За плач невиних и тугу душа…О вољена.

И знам да бој се неће видети очима

Ал тежи је он од свега под небесима.

Идем сад вољена…

Сачувај једну сузу за ме

Ал не од туге, већ радости саме!

Јер витез твој мач светла подиже

За нови дан и нове сне!

И зато идем да погинем овде

На овом пољу смрти И живота и

Љиљана…

И ако је вољан добри Бог,

Ја видећу те поново једина.

 

„Збогом.”

 

Видех тиху реку и долину зелену И ратнике светла

Како јашу славне коње сви.

И онда угледах војску  ноћи и чух јој хор.

О како је црна…

Окружи она праведних збор.

 

И зањишта коњиц И ратников мач севну у вис!

 

Хеј, хеј, хеј!

 

Тло се тресе и земља плаче, плаче, плаче…

 

Хеј, хеј, хеј!

Ватрени плам и бес у очима витезова сија јаче!

 

Хеј, хеј, хеј!

 

Коњ се пропе И стотина паде под њим!

 

Хеј!

 

Свуда је само прашина и дим.

 

Хеј!

Мач је високо!

 

Хеј!

 

Главе војске ноћи падају десно и лево

Док пут се прави кроз тела палих

Рукама ратника светлости правих!

 

Високо у ваздуху једна песма се чу:

 

“Браћо моја не стајмо сад!”

Пева витез на славном коњу.

“Макар их безброј било у овоме

Судњем часу!”

 

“За истину-све!

Нек љубав превагне!”

 

Громко-ХЕЈ!

 

 

За праведног Бога о браћо моја!

Нека се сруши свет зла!

Хеј!

 

 

И видех долину тиху И мирну где последњи беше бој.

Угажена трава И нигде цвећа

Лешинари кваре последњи спокој.

 

Ал тамо где јахач беше стао

IИ трен пре битке са цветом причао,

Ту стоји цвет изнад даха смрти сам.

Глади га ветрић  и златно Сунце.

 

Јунака више нема  И славних коња свих,

И нема зла већ само пропаст И дим …

 

Ал тај је Љиљан сведок једини вољеној жени.

Он реч јој чува њенога витеза.

 

Од олује што растури све сад

Га сачува Бог њој за љубав.

 

И узе га са тла…

У оку једна суза.

Да би у њој вечна љубав живела

Што чувана беше за њеног витеза.

 

И у трену док разум је напушташе тад `

Она је стезала цвет на болним грудима.

И светло засја кроз маглу сад!

И виде их како јашу к њој сви сад!

 

Брже и брже – ликови тих славних коња

И ратника светла како стреме ка њој

Сијају Сунцем као да не беше бој.

 

И помисли она – немогуће  је то све!

Ал нешто јој поглед скрене,

На небо и светло сад!

 

И она виде совјим очима

Један осмех у њеном болу

Jер животе тих славе јунака што их даше

За правду и истину

Добри Бог никад не заборавља

И онда видех поље и долину злата!

И зелену траву И мирне воде…

И осмех Божији што све даде!

И њу и њега и Љиљане.

Благословене у љубави вечној

У дане све.

Загледам се

тако изненада

у бисерне капи росе

на зеленој грани

спрам излазећег Сунца

 и свим бићем својим

осетим

вечност овога тренутка.

У прошлости сам мртав,

 у будућности ме још нема –

има ме само у овоме трену!

Кад год пожелим

да се

са Створитељем сретнем,

ја одаберем увек

само овај тренут!

Бог и ја смо вазда

у овоме трену,

у овоме часу

вечнога тренутка!

Лирски записи из Акаше

Некада сам веровао, да је могуће створити Рај на Земљи.

Више не верујем у то, јер ми моји увиди из Акаше откривају нешто сасма друго.

На Земљи се превасходно инкарнирају пале и мрачне душе, а тек по нека племенита душа долази по задатку, зарад учења, школовања и освешћивања; душа која ће, пошто ваљано заврши своје земаљско учење и школовање, заувек напустити ове ниже сфере, и узнети се у више духовне и божанске светове.

Да је на Земљи немогуће створити Рај, до тог сазнања и познања су дошли сви велики посвећеници, ма којим расама, традицијама и религијама припадали, кроз све минуле еоне.

Земља је само за учење, школовање и освешћивање племенитих душа.

После тога, овај се свет напушта за сва времена, и наставља се путовање кроз више духовне и божанске светове, кроз онострана унутарња сазвежђа и звездана јата.

На Земљи је немогуће створити Рај, стога што је на њој инкарнирано много мрачних, злих и демонских душа, које руше и уништавају све пред собом и око себе.

У овом времену, на Планети има на милијарде палих и злих душа, које су спремне, у свакоме трену, да униште како сва словесна бића тако и саму Планету.

На једног градитеља, долази на тисуће рушитеља; на једну племениту душу, долази на тисуће демонских душа – такво је устројство овога света.