Тихо…тихо звоне невидљива звона.

Ослушни неким другим ушима.

Дубоко осети оно што те прожима.

.

Тон сред срца, душе и духа…

Нема речи за то нема ни поја…

Ја сам твој и ти моја.

.

Кроз еоне њишемо руке наше

Седимо на ивици свемира

испод нас река времена…

.

Једина…

Чујем тихи звон срца твог ма где био

Како ме дозива, милује речима…

.

…што нису речи…

.

Ускоро ће потећи.

Ускоро ће прве капи животне росе

пасти на суве ноге босе.

.

На душе што тугом битишу све.

На тела што вечно мисле да мре

и да никад неће вратити се сјај,

.

нити ехо заборављеног Неба тај,

што негде дубоко у њима ври

а да му не знају извор наћи.

.

Вео скинух са лица твог

невесто Неба и мене,

искро што бојиш све Божије сне,

.

а они по свету без краја скачу.

Играју и проносе дарове све!

Да никада мрак не постане!

.

Да тама не победи – не!

Јер вазда је светло попут воде.

Жеђ вечну и огромну гаси,

вазда су њени присутни часи…

.

Гле!

Звезда падалица…

Као суза са лица

Творца што воли све.

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић