Милорад Максимовић:Невидљива Звона

Тихо…тихо звоне невидљива звона.
Ослушни неким другим ушима.
Дубоко осети оно што те прожима.
.
Тон сред срца, душе и духа…
Нема речи за то нема ни поја…
Ја сам твој и ти моја.
.
Кроз еоне њишемо руке наше
Седимо на ивици свемира
испод нас река времена…
.
Једина…
Чујем тихи звон срца твог ма где био
Како ме дозива, милује речима…
.
…што нису речи…
.
Ускоро ће потећи.
Ускоро ће прве капи животне росе
пасти на суве ноге босе.
.
На душе што тугом битишу све.
На тела што вечно мисле да мре
и да никад неће вратити се сјај,
.
нити ехо заборављеног Неба тај,
што негде дубоко у њима ври
а да му не знају извор наћи.
.
Вео скинух са лица твог
невесто Неба и мене,
искро што бојиш све Божије сне,
.
а они по свету без краја скачу.
Играју и проносе дарове све!
Да никада мрак не постане!
.
Да тама не победи – не!
Јер вазда је светло попут воде.
Жеђ вечну и огромну гаси,
вазда су њени присутни часи…
.
Гле!
Звезда падалица…
Као суза са лица
Творца што воли све.
Извор- Звезда Род
Приредила Верица Стојиљковић
