Када схватиш да,
ваистину,
нема дна;

да не постоји,
осим у теби,
ни горе – ни доље;

онда ће и ово,
дуго падање,
постати лет.

Ако желимо

да се родимо у Будућности,

онда ми најпре морамо

да родимо Будућност

 у којој ћемо,

 потом,

 рођени бити.

Јер,

Будућности нема,

нити ће је бити,

ако је

ми сами не родимо!

Од наших мисли,

снова и визија

зависи судбина

како наших давнашњих предака

тако и наших далеких потомака.

Зависи судбина планета и звезда,

сунаца, сазвежђа и звезданих јата,

и свих бића иних

у свим световима.

Оно што мислимо,

сневамо и јасновидимо,

то постаје и бива наша стварност

у овоме трену звездане вечности

која се из нашег суштаства рађа.

На питање: Шта да радимо и како се може спасити људски род у времену бременитом изазовима и искушењима?, одговарам увек исто: Када обликујемо прву генерацију васпитаних васпитачица. Било где у свету. За узор свима.

Двадесетпрви је век. Доста времена је прошло да би људи схватили колико је важна равноправност полова. Арнаути су почетком двадесетог века ишли 20 корака испред своје супруге, а појединци то и данас раде. Треба погледати серије и филмове о савременој Турској, Венецуели и Индији, и схватити какав је однос мушкарца и жене у тим друштвима. Чудесан. У једној ситуацији би сви скочили и заштитили жену (укључили би се очеви, браћа, синови и мужеви, чак и полиција), а у другој ситуацији жену могу да малтретирају и скрнаве отац, брат, син и муж. Према неким изворима, жени је признато да има душу тек у четвртом веку хришћанске ере.

Двадесетпрви је век. Жена је временом заслужила еманципацију и постала слободнија. Више се креће. Више сазнаје. Има више права. Ипак, делује незбринуто. У сталној је опасности. Ради и послове који је физички приближавају мушкарцима – постаје мушкобањаста. Однос мушкарца и жене је све сложенији и није чудно што је Јово Ташевски у својој књизи ТИ/ЈА написао: „Теоријски гледано, када би се мушкост увећала до те мере да увек буде равноправни такмац женској биовласти, тешко да би долазило до великих ратова у свету, јер би се мушка агресија исцрпљивала у интерполној борби“, а додао је „Интерполна борба у суштини даје небројене могућности које се никад неће исцрпсти“. [1]

Двадесетпрви је век. На планети Земљи у већини друштава владају мушкарци. Патријахат. Мушкарци су криви за процесе који су људски род довели до ивице амбиса. Ратови, болести, загађени су ваздух, вода, земља, храна, мисли, речи, душе… Но, да ли су за „смак света“ криви само мушкарци? НЕ! Више су криве неваспитане васпитачице.

Двадесетпрви је век. Ово је век освешћивања. То освешћивање се мора догодити пре следећег века, у историјски убрзаном времену. Жене су окривљене за све добро и зло ове планете. Због жена мушкарци стварају и уништавају. Ко васпитава мушкарце?

Треба се измакнути и почети сагледавање стварности од почетка. Да ли људи знају ко су жена и мушкарац и зашто су такви кави су. Основа знања су произашла из религијске и теозофске приче. Што не рећи: и научне и филозофске?

Мислим да је грех живети дуго у овом свету, а не прочитати четири књиге које објашњавају односе жена и мушкараца. То су: Други пол од Саре Бернар, ТИ/ЈА од Јована Ташевског, Равнодневница богова аутора Алистера Кроулија и Зашто Мушкарци не слушају, а Жене не тумаче мапе од Барбаре и Алена Пиз.

Шта се може научити из наведених књига? Прво, да је други пол онај други, односно да није исти. Друго, да је другачији, а то не значи мање или више важан. Треће, да жена доминира планетом Земља и да је то њена улога, коју треба поштовати и никако злоупотребљавати. Четврто, да мушкарац ствара због жена. Пето, да су понашања полова резличита, јер потичу из физичких, енергијских, душевних и духовних програма. Шесто, да је мозак другачији у жена и мушкараца и да је та разлика пресудна за односе, мисли, емоције, речи, способности, опредељења… Седмо, да су мушкарац и жена равноправни у свим сферама, баш као што су равноправне непознате звезде.

Двадесетпрви је век. Довољно је времена иза људског рода, те би требало да зна неке космичке поставке, од којих зависи будућност. У космосу који је човеку доступан све је умно. Човека прожима умна енергија. У човеку су умни мозак, срце и све ћелије. Енергије и материја садрже информације. Оне су основни садржај мисли. Од садржаја мисли зависи садржај речи и информација. Од информација зависи понашање људи, њихове навике и односи, карактер људи и њихова судбина. Отац Тадеј је рекао: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Истина.

Шта треба да знају васпитане васпитачице?

Најважније је да знају да се дете (нова душа) васпитава од зачећа. Будућа беба прима и усваја све информације преко мисли и емоција мајке. То значи да на бебу утиче сваки стрес који мајка доживи. Та истина је најбољи доказ да прва генерација васпитаних васпитачица треба да васпита и свог дечака (мушкарца: будући син, брат, отац, муж), како да се понаша у следећим животним улогама. На пример, да заједно са својом супругом брине о томе да беба у стомаку има најповољније услове за будући живот. Муж мора да води рачуна шта ће мислити, говорити и како ће се понашати, уколико жели добро свом детету. Подразумева се да ће сви васпитаници када науче довољно о моћи емоција и мисли бринути о свом понашаљу према мајци и беби.

Следеће што жена мора да зна да се васпитање наставља на грудима мајке, док доји бебу. Беба мора да сваког тренутка осећа пуну и безрезервну љубав мајке и оца. Мајка је све време са бебом, а то значи да је мајкина улога биолошки и друштвено значајнија, односно утицајнија. Мајка учи душу како да постане личност. Учи бебу језику, култури, а касније и писму. Од рођења до предаје детета васпитачицама у дечијим вртићима смештено је најважније време васпитавања. Бебе су упијач који у себе пресликава понашања мајке и оца. Зато је пресудна улога личног примера. Неваспитани људи стварају и обликују душе које касније постају друштвени проблеми.

Подразумева се да васпитане мајке предају дете васпитаним васпитачицама, ове прослеђују децу васпитаним учитељицама, па васпитаним наставницима и коначно васпитаним професорима. Данас су и професори неваспитани. Зар се ретко чује да је неки професор нешто ружно рекао, починио, преписао, присвојио, купио диплому, непристојно се понашао…?

Када би људи били васпитани, водило би се рачуна о мислима. Из њих све произилази. Када су мисли чисте (позитивне), онда су речи позитивне. Када човек води рачуна о томе шта говори и пређе му у навику изговарање култивисаних, пробраних, пријатних речи, он постаје карактеран, а карактерни људи имају лакшу и бољу судбину, јер су пронашли пут ка довршавању душе. Мајке то морају да знају и морају кроз васпитање да науче децу зашто и како да чувају своју душу.

Најважније је да васпитане васпитачице у улози мајке науче шта је то душа. Бранислав Петронијевић је дефинисао душу као апсолутно несвесно. Ја додајем: које тежи да се освести. Освешћивање је однос подсвети (душа) и свести (личност). Када човек постане свестан своје душе и циља њеног постојања, почиње да ради на душевном и духовном довршавању на путу самоусавршавања.

Учења о души су избачена из школских систама још 1879. година када је Вилхелм Вимт организовао своју прву лабораторију за истраживање психе и када су психу поистоветили са душом. Наравно да је то историјска грешка, која у доброј мери утиче на то да су људи све бездушнији.

Све ће поћи набоље када прва генерација васпитаних васпитачица буде учила децу да је њихова душа кодирана, односно да су све душе врста суштински непроменљивог програма. Душу човека чини примарна душа (информације које су запамћене у „духовном свету“ у облику програма који треба да се подигне на виши духовни ниво), генетски код (информације преузете од родитеља), космички код (информације преузете од сазвежђа), примарна ћелија (информације на основу којих се обликује тело), име (информација која обликује карактер) и искуство (специфичне информације које душа прима од рађања до смрти). Будући да је код суштински шифра, подразумева се да је непроменљива. Најважније је да се прихвати да душа не може да мења другу душу, а своју може. Не много. Структура личности се може променити у оној мери у којој то човек жели, у складу са снагом његове воље, веровањем у себе, знањем да искристалише живу менталну представу циља. Другу душу траба прихватити и волети такву каква је, а на њој је да се у складу са животним циљем сама довршава. Васпитачице треба да буду свесне да људски род тек треба да схвати комплекност душе и да у времену које следи треба искристалисати истину о души.

Ништа мање важно није да се деца уче зашто треба да негују свој језик, писмо и културу, јер су посебности космичка суштина. Као што је врт лепши када је у њему више разноликог цвећа, тако је културна баштина лепша и вреднија када има различиту уметност и литературу. Мода проистекла из опонашања, морала би да устукне пред самосвешћу. Разноликост је врхунска врлина. Поштовање разноликости још већа. Треба волети све што постоји, а посебно све што чини окружење, од минерала, биљака, инсеката, животиња до других људи. Прошлост треба поштовати, садашњост треба да послужи за преиспитивање, извлачење поука и стварање услова за бољи живот, а будућност остаје светлост којој тежимо.

Да би се стигло до прве генерације васпитаних вапитачица неопходно је да неки од владара буде истински (х)уман, да пробере најумније људе и створи тим за доношее одлука на стратегијском нивоу. Изгледа илузорно и утопијски, али је истина да ће стварност приморати људски род на освешћивање, јер се овако даље не може. Системи изазвани похлепом стоје наспрам опстанка планете, па чак и несвесних пљачкаша. Свеједно је ко ће први прогледати. Нека то буду Хрватице, Израелке, Холанђанке, Румунке, Американке… Васпитане васпитачице ће морати да шире истину и љубав, јер је то једини пут ка извеснијој будућности.

Ово је само мали прилог освешћивању.

[1] Toševski Jovo, Ti/Ja, Narodna knjiga * Jefimija, Beograd, 2000, стр. 44 и 144.

Лирски записи из Акаше

Не знам откуда у мене потреба, да вечно тежим ка Савршенству!

Од детета сам, у својим сновима и маштањима, у својим мислима и визијама, тежио ка некаквом Далеком Савршенству, ка Божански Савршеном, ка Идеалном и Идеалу.

Тежио сам, одувек, ка Идеалној Песми, ка Идеалној Лепоти, ка Идеалној Љубави, ка Идеалној Жени, ка Идеалном Човеку.

Био сам, и остао, чудак и занесењак за свет.

И кад сам се жестоко и болно сударао са суровом реалношћу овога света, ја ни тада нисам одустајао од тежње и стермљења ка Савршеном, ка Идеалном.

И кад сам, у младости, патио и туговао и боловао због неузвраћене љубави, ја ни тада нисам престајао да верујем у Савршену (Идеалну) Љубав, јер сам осећао и слутио, да Идеална Љубав постоји, да мора да постоји – ако не у овоме свету, а онда у неким далеким тајинственим световима!

Тежња ка Савршенству – то је моја покретачка сила и енергија.

Живим – да бих тежио ка Савршенству, и да бих нашао и остварио Савршенство.

Без тежње ка Идеалном и Савршеном – мој живот, гле, не би имао никаквога смисла!

Сваког Ближњег свог видим као Савршеног.

Сваку Жену и сваког Човека видим као Савршено Биће.

Све вас, уистини, и осећам и видим као Савршене.

Јер, Ми и јесмо – Савршени, само што још не знамо да смо Савршени!

Лирски записи из Акаше

Још сам као дете размишљао, да старост и болест нису природне појаве, бар када је Човек у питању.

Човек не би требало уопште да стари и болује –  говорио сам себи као дечак од дванаест година – јер то није по Замисли Божјој.

Ако је већ Бог створио Човека да буде Његов сарадник и сутворац, да Му припомаже у стварању нових светова, васељена, сазвежђа и звезданих јата, онда би Човек требало да буде вечно млад и здрав, јер само као млад и здрав он може бити Богу од користи.

То детиње виђење, осећање и размишљање није ме до дана-дањег напустило.

И данас се, као и пре много лета, увек изнова питам: зашто Човек стари и болује; зашто није вечно млад и здрав?

Одговор на то питање нећу наћи нигде на Земљи, међу земаљским учењацима и мудрацима, одговор морам да потражим у неким вишим световима, у Акаши.

Да ли ћу, на то питање, добити одговор или не – то уопште није битно!

Али, једно поуздано знам: никада нећу одустати од тог питања!

По мом најдубљем унутарњем осећању, Човек би, уистини, требало да буде вечно млад и здрав, јер је и створен да буде један од Бесмртних Богова.

 

Лирски записи из Акаше

Свима нам из дана у дан бива све теже.

Из дана у дан, из часа у час, из трена у трен!

И мени је тешко, и све теже бива, баш као и вама.

Ја тешим, бодрим, храбрим и соколим вас, а и мени је тешко, тешко и болно.

Мене нема ко да теши и утеши.

Такав је мој пут.

Када ме притисне чамотиња и тескоба, када ме стисне безнађе и бесмисао, тада морам да се повучем дубоко у себе, у своје најскровитије унутарње светове, да призовем Првобитну Светлост, да призовем богове, виле и вилењаке, да призовем сунца и звезде, сазвежђа и звездана јата, да призовем сва знана и незнана бића из неких тајинствених оностраних светова.

На Земљи нема помоћи ниоткуда.

Нема више бежања и скривања на Земљи.

Остаје нам само Небо, само Вертикала!

Свет се променио, свет се коренито и убрзано променио.

Нема у свету енергија које нас хране, бране и штите.

Нема више радости ни у самој Природи.

И Природа је већ уморна, загађена и затрована.

И Природа се све више повлачи из света, из људи.

Љубави је све мање у свету.

Љубав је све ређа појава у свету.

Људи се више не хране љубављу, лепотом и добротом.

Како живети са смислом, и опстати, у таквоме свету?

А морамо да живимо са смислом, и морамо да опстанемо, и морамо да победимо!

Како?!

То је, у овоме времену, питање свих питања.

Сви смо ми на великом судбоносном и животном испиту: или вечан живот или вечита смрт!

Свако од нас сам бира.

Свако се од нас, сам самцијат, са самим собом договара.

Свако од нас доноси одлуке које се не тичу само њега, већ свих оних пре њега и свих оних после њега!

Али, те наше одлуке тичу се и Мајке Земље, тичу се Прамајке Васељене, тичу се планета, сунаца и звезданих јата, тичу се и свих иних бића у свим световима.

Није лако ником од нас.

Није лако, но, биће и теже!

А морамо да победимо, морамо да опстанемо, и морамо да живимо са највишим смислом!

Лирски записи из Акаше

Сви медији света, по наређењу лихварских и гмазовских центара моћи, путем грозних, ужасних, застрашујућих, мрачних а лажних вести трују и уништавају народе.

Све вести су или изокренуте или посве лажне.

Вести објављене у медијима не читајте дословце, већ између редова.

У свим вестима, истина је увек прећутана.

Све се врти око истине, али саме истине нема.

Истина је увек у вама!

Истина је оно што ви осећате и наслућујете.

Све вести су застрашујуће, катаклизмичне, катастрофичне, апокалиптичне.

Сви медији света морају свакодневно да објављују управо такве вести.

Они који су под снажним утицајем таквих вести, бивају депресивни, безвољни и беживотни.

Они су у сваком трену спремни да одустану не само од слободе, већ и од самога живота.

Сви медији света воде свеопшти и потпуни рат против свих народа у свету.

Медији одавно не служе истини; они су слуге лажи.

Приче о слободним и независним медијима – приче су за малоумне и бесловесне.

Једини истинити, слободни и независни медији јесу у вама.

У вашем срцу.

У језгру ваше душе.

Упознао сам вилу језеркињу

 која у сновима и визијама својим

обитава на дну слаткога језера

у тајинственим дубина

сланога мора

које опасује

водеан љубави,

 с ову и с ону

страну

вечности.