Category: All

Драган Симовић: … све је више љубави у мени


 

И гле!што је свет суровији према мени, све је више љубави у мени

према свету и свим иним световима. И то ће бити моја коначна

победа над светом. Али победа моја, то је победа Мајке моје и Оца

мојега.

*

Од Прабитија

.

Пут је Истина

Истина праискони

У срцу Певача

Од прабитија

 

Advertisements

Словенка Марић:Знаћемо кад крену бела једра кроз ноћ и огласе се звона


Једном неизбежно свешћемо рачуне између себе,
нас двоје што се годинама сатиремо у једном лику.
Једном неизбежно знаћемо ко беше лице а ко наличје
и ко превари и почини грех пред људима и Богом.

.

Свешћемо рачуне једнога дана кад се огласе звона,
ти што се пред светом зовеш мојим именом
и ја што се скривам у теби ко прогоњена дивљач
и што ми глас пустиш једино у песму.

.

Једном, кад на пут крену бела једра кроз ноћ.
над црним водама указаће се светлост свемоћна.
И бар тада пашће обмане и знаћемо ко коме џелат беше
и ко од нас сатанину а ко божју милост прими

.

Знаћемо једном и то, ваљда нас неће мимоићи истине бол,
да ли је лепота божји или ђаволов дар,
и починих ли грех клечећи тајно пред лепотом света и човека.
Морамо знати једном беше ли песма праведника глас.

.

Кад крену бела једра кроз ноћ и огласе се звона, знаћемо.

1993.

Ана Милић: Не додируј!


Држи ме тачно тако
Како ме држиш сада
Ни преблизу ни предалеко
Намоташ ли уже ближе
Изгорећу
Размоташ ли га
У прах ћу се расути

.

Кажеш – проблем ти је давање
И кажеш – давање ти је жеља

.

Зашто ми онда крадеш дан?
Зашто ми крадеш сан?
Зашто ми корак бежиш?
Зашто ми косу мрсиш?
Зашто ми прсте ломиш?
Зашто ми очи вежеш?

.

И зашто ме тако лепом чиниш?

Владан Пантелић: Драган Максимовић


Човек је чудесно биће, и Песма је чудесно биће! Побудио ме је Драган Максимовић

да ово изговорим. Он се није школовао у установама које, углавном, дају песнике,

писце, новинаре. Радио је, много година, неке послове, које никада нико

не би довео у везу са поезијом. Али Песма је чекалица, можда је једноока спавалица,

док је друго око будно. А можда је стрпљивица која човека гребка изнутра,

па понекада истрчи кроз лепе речи и дивне реченице, и тако га наведе да

узме папир и оловку. Подстакнут танано изнутра, Драган је, кад и кад, узимао оловку,

бележио стихове, а једног дана је освануо као песник специфичног нежног израза.

.

Наша пријатељица, песникиња Душица Милосављевић, Драганову поетику види

као оваплоћење лепоте душе, њене чежње и наде, за оном коју

препозна кроз своје чисте зенице. Драган ствара овострану љубавну лирику,

са примесама вечног ускрснућа у чистоти љубави!  Чист обрис осећања, 

искреност душе у тренуцима сећања на визуелни доживљај, воде овог песника

ка дверима вечних тајни како се све сазда, јер кључ који откључава све двери је љубав!

 

.

Драган Максимовић:  Живот (1)

.

Стегла зима овога хладног јутра.

Ветар ледени дува са свих страна,

Последње листове са грана кида,

Земљу оковали  мраз и слана.

.

Клинови леда са крова висе,

Остали још су од прошлог снега.

Морам их скинут повредиће неког.

И кренух кући са оближњег брега.

.

Чује се лавеж чувара наших.

Бели и Жућо јављају се мени,

Док полако своме прилазим дому,

Срце ми лупа душа трепери.

.

Није ме било већ дуго, дуго.

Да ли ћу старе затећи кући?

Гледам у оџак,  дим се не вије.

Осећам срце да ће ми пући.

.

Прилазим вратима, са прага викнух:

„Има ли кога у кући Роде?!“

Шкрипа се зачу, квака помери,

Отвара стара, држи чашу воде.

.

Па тихим гласом прошапута само:

„Јеси то синко коначно дош’о!“

Сузе пођоше загрлих је само:

“Нигде ти мајко нисам ни пош’о.“

.

Уђох у кућу, пољубих стару.

Питах за здравље, а видим сам,

Осамдесет и трећу већ гази.

 Шта да кажем, већ љубав да дам.

 

 

 

 

Миодраг Новаковић: Љиљана


 

 

Љ убићу те у олујна јутра и бесане ноћи,

И.меном твојим назваћу свог најдражег свица,

Љ.убићу те у сутоне зачаране небом твојих трепавица,

А.ли никада снаге да ти кажем колико нећу смоћи,

Н аписаћу ти безброј стихова и тужних поема,

А.онда ћу тихо уснути сном уморног боема…

 

 

 

(Миодраг Новаковић– посвећено својој

вечитој „дружбеници“ Љиљани, давне 1979…)

Горан Полетан: Нада


Од када Каирос са земље оде,
неста радости са свјетла дана,
на дуго одлетјеше роде
и зачу се грактање врана.

.

Из црног неба, црне кише
створише бујице најгорих зала,
које све добро потопише
у мутним ријекама стрмих обала.

.

Још увијек траје то вријеме безнађа,
Содоме и Гоморе су на све стране.
Данима се сунце не рађа
и ништа не слути да ће да сване.

.

Ал’ васкрснуће, опет, једног дана
одавно уснули врлина и срећа
и би’ће опет дјеца насмијана
у безбрижној игри сред поља од цвијећа,

.

јер ни једна киша не траје довијека,
и најгорој олуји некад дође крај,
па већина, ипак, ведар дан дочека
који красе цвркут птица, сунца сјај…

.

„Буктиња у тами“

Бранислава Чоловић: Молитва


Молим те Боже
за удах од љепоте
за поглед од сјаја
И срце од доброте
Молим те Боже да усрећим сваког
На путу што ме чека и учитељ је мој
И птицу и травку, и по неку звјерку
Убогог, јаког,слабог и драгог
Спусти те нити
Да душу ми вежу
У мелем од чистоте
Ко шкољка за бисер
заштита ми буду
Саткај те мреже
Да се звијезде угнијезде
У дугине боје
И обиље среће
Да створим свој свемир
Лепршав и луцкаст
Ко дијечија игра
Невина и света
Ко плес драгуља на Сунчевом молу
Молим те Боже
За музику Сфера
Корак од тишине
За додир од свиле
Да умијем душу на Сунчаном извору
Гдје станују виле.

 

 

Гурђијев – Изреке о Учењу и Разумевању (2)


1.…..Разумевање расте само са растом Бића.

.

2.….Осећање је много ближе природи. Ум је ништа, у овом случају

он само представља полицајца, и једино је важан као такав.

.

3.….Мрвице истине су расуте свуда; они који знају и разумеју могу да виде и

да се чуде колико људи могу да живе близу истине, а

ипак колико су слепи и немоћни да продру у њу.

.

4.…..Разумевање је, ипак, функција три центра. На тај начин мисаони апарат може

знати нешто. Али разумевање се појављује само када човек осећа и

може да осети оно што је повезано са тим нечим.

.

5.…..Разумевање је суштина добијена из намерно научених информација и

из свих врста искустава лично доживљених.

.

6.…..Нове ствари могу бити научене само до 17-те године; оно што се може научити касније

је само учење под знацима навода, то јест, само реорганизација старог.

.

7.…..Са искреношћу човек гледа и види нешто. Искреност са собом је врло тешка, јер

је дебела кора израсла преко суштине.

.

8.…..Глава је налик апарату, она игра улогу полиције. Али центар гравитације

вашег присуства је у вашем соларном плексусу, који је центар осећања.

То је место где се ствари дешавају. Глава је налик писаћој машини.

.

9.…..Када почнете да упознајете себе почињете да имате могућност да

постанете јединствена особа. Тако прва ствар коју морате да научите је

да упознате себе кроз вежбу, самопосматрања. Ако не радите ово, онда ћете бити

налик жиру који неће израсти у дрво, већ ће постати ђубриво.

.

10.……Заједничка карактеристика људске природе је да човек види

много лакше недостатке других него своје сопствене. У исто време

на стази самопроучавања он учи да он сам поседује све недостатке

које налази у другима. Али постоје многе ствари које он не види у себи,

док у другим људима почиње да их види. Али, као што сам већ рекао,

у овом случају он зна да су ово његове сопствене особине.

На тај начин чланови групе му служе као огледала у којима он види себе.

 

Превод: Артер Мион

 

Војислав Илић: Зимска идила


Зима је покрила снегом долине и поља равна,

И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха

По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,

И листак последњи вене од зимског студеног даха

.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,

И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе

Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,

А око огњишта сниског озебла дечица седе.

.
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,

Па испод појаса вади листове дувана сува,

И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,

И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

.
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,

И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.

То се комшија Панта сигурно из горе враћа,

Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем,

Живљаше убога жена са малим јединцем својим.

То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо,

И ако то беше давно, у младим данима мојим.

.
Хиљаду осам сто… (Сад не знам којега лета,

Ал’ Бунопарта је онда на Руса пошао био) —

Зима је велика била. Реке се замрзле рано,

А снег од осам стопа пола је и горе крио.

.
У једно студено јутро, кад мајка не беше дома,

Мали се подиже Павле и оде ван нашег села

И никад не дође више. Људи га тражили ваздан,

А јадна његова мајка плачући живот је клела.

.
Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко,

Вртећи вретено танко. Она је молила Бога,

Да јој бар место каже, на коме оконча Павле,

Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

.
Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак,

И зовне Светога Петра. Петар му истину каже,

Зашто та жена плаче. То буде Господу криво,

Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.

.
Нађу га у самом рају… Он се попео лепо

На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе;

А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву,

Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

.
Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне,

И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу;

Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке,

И рајске, шарене тице на мирне обале слећу.

.
А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један,

Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?

Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди,

Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”.

.
Једне вечери, децо, Павле се поврати кући;

Кириџије га нашле, што често пролазе селом:

Полумртав је леж’о на снежном сеоском друму,

Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

..
Ми смо од њега чули, како је на небу био,

Јер нам је причао увек о рајском животу своме;

Али од тога дана мајку је слушао лепо,

После је, заната ради, у варош отиш’о с њоме”.

.
Штекће лисица гладна и вихор пољаном душе,

А око појата селских са риком облазе вуци;

У селској чађавој крчми свирка се и песма чује,

И једнолико, ситно хоре се њихови звуци —

.
И тону у јасној ноћи… На сниском огњишту старом

Огроман мачак дрема крај огорелог пана,

Кад вихор налети јаче он лено отвори очи,

Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.