Има једно слово непробојно
панцир слово, завој слово
грч слово, зуб слово,
прст слово.
Има једно слово скупо,
драгуљ слово, сеф слово,
трн слово, шум слово.
Има једно слово,
једро носи, шуму коси,
камен просијава
и у љубичастом
облаку свија гнијездо
опелом сна.

Фото: Слова; Википедија

Један трзај учинио да се одупрем болу
Није било теже тада, већ сада
Јер и Исус за истину страда

Многима то није успело
Јер се животу бољем нада
А ја Свесна људског ништавила и стида
Скидањем младе коре с тополе

Не бојим се уз стабло стати
Хоћу, одбранићу, Стабло јер је младо!
Младост се брже брише када се оштрица покаже

Зато!
Не прилази!
Стани !
Руку на срце стави!
Ту су путеви за рај настали

Фото: Топола, дрворед; Википедија

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које дајјее вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Фото: Фраст у Тијању, зими; ВП

С оне стране света, где обећано беше,
сиђох, жено, у таму дубљу од ноћи.
Ка теби, у бездан, ка твом греху,
очи моје луче пламен, а руке — празне.
.
Само мелодија, као бршљан што гроб ти обавија,
свирка душе, која живот беше, сада је крик.
Ја сам те звао, жено, за тебе пламтео,
а ти си пала, крвљу мојом у сну осенчена.
.
Богови, сурове стене, гледаху нас као игру,
и с ове, и с оне стране.
Мој поглед беспомоћан, а твој — камен.
Залуд плачем, залуд стење ломим,
камена ружа од суза —
Еуридика не може да се врати,
Орфеју неће да сване.
.
Сав пут нам засут пепелом, тихим падом,
Ни сенке нема на стази где сам те чекао.
И нико више не корача крадом.
Љубав нас сагорела, грех нас заковао,
а песма — јецај, узалудан зов у празно.
.
И тако, кад слава из губљења ниче,
зар мелодија утеха може бити?
О, жено моја, за чар твоју,
празно сад цветају лотоси и воћке,
гајеви крај мора.
Модри, жено моја, као твоје очи изгубљене,
имају ту боју.

Фото: Орфеј и Еуридика; Википедија

Када бих умела да препознам место настанка,
ту нит која ме повезује са Богом,
можда бих тада знала куда и где са собом.
Ако би се десило да на време схватим
чиме и како грех треба да отплатим,
било би ми јасније и оно дубоко,
у мени скривено, најстрасније –
Одакле долази, куда иде
Душа да освести све што очи виде.
Све би лакше било у овом времену
да ја не желим коренску промену,
генетског кода потпуну измену.
Доста ми је више бескрајних страдања.
Мада, како пролази време,
изгубљена су ми сва надања.
Чини ми се, непрестано ходам
за површном и тренутном славом,
па кажем себи – Девојко, стани,
Мисли мало главом!
Ти желиш да будеш
оно што си требала бити.
Не треба туђе перје тебе да кити.
Исткај рухо својим рукама
од сопствених небеских нити.
Склопи очи!
Помоли се!
Видећеш шта ће бити!
Само лагано.
Немој срце превише да се осоколи.
Ако паднеш са висине,
нека те бар мање боли.
Једно је сигурно –
Господ ће те научити како се уистину воли.
Кроз лекције, кроз задатке
и нестварне мисли слатке,
ти се труди и добро у себи
непрестано дете буди.
Зар није написано да будемо људи?
Тиме се води,
а Вишњи ће из паклене замке да те ослободи.
Радује се и Он
када се мртав човек поново роди.

Гото: Фб страница – Мy Purple Lovers

Гром громко грми.

Душа се радује!

Род рођени посред неба пева,

Орлови високо проносе светла.

.

Прасну око мене 

Искра ме зове

Очи сјакте 

Гласно радујем се!

.

Орао бели скрит од свих

Кликће свој Небески Стих.

Светим Видом гледам те

једним Духом живимо сне.

.

ЕееееееееХеееееееееј!

ЕееееееееАааааааааа!

.

Извор-Звезда Род

.

Приредила Верица Стојиљковић

Ни делић онога што желиш чути,

ни бол, ни страст, ни љубав , ни смех,

нисам ти рекла ниједан овоземаљски грех,

а све знаш…

.

Ноћ је , а виле боје дугу у плаво,

нисам ти рекла колико ми је до тебе стало,

а грлиш ме сваког трена!

.

Нисам ти рекла да у мени се налази твоја сена , кроз биће што живи…

.

Нисам ти рекла оно што сниваш,

да истина јесте ,

и сваки пут када ти нешто нисам рекла,

река суза је у мени потекла!

.

Купај се на изворишту када сија плаво!

.

Фото-Дима Дмитрев

.

Приредила Верица Стојиљковић

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Фото: Фототека Србског Журнала

Не успевам речи пренети од ветра
Јер су уши промрзле од фијука
.
У мислима реч крст пољуби
И баци се у јаму
Залелека
Одзвања међ зидовима

Фото: Јама у Херцеговини; Википедија

Можда је баш сада баш сада право време
О да да о да да! време је свакако сада!
За посвећење у неизрециву Лепоту….
Стиже ти сасма нежна и јака енергија
Не можеш јој никако избећи – побећи
А зашто би зашто би када је то Пут!?

Кружно – сатно протрљај сва три ока
Посматрај све око себе изнова изнова
Као да си као дете прогледала први пут:
Људе догађаје океане реке планине
Цвеће и дрвеће облаке лоптаке и кише
Зверке дивљане и птице стене и пећине….

И отвори срце још више још више
На грудима где се правоугло секу
Сварожница црвена и обзорница плава
Развуци плућа до краја као хармонику
Да Лепота испуни све алвеоле и ћелије
И певај и певај и певај и певај и певај….

И нећу ти рећи моје унутарње име!!!
Ја сам ловац на људе спремне за истрк
Из колотечине и жабокречине живота
Ловац на људске душе да буду Човек
И ти ћеш милице моја и ти ћеш као ја
И ти ћеш ловити људа да буде Човек!!!
Хвала Ти Боже Љубави и Лепото моја!!!

Фото: Излазак сунца у Тијању; ВП