Category: All

Драган Симовић: ДОЛАЗЕ ДАНИ РАДОСТИ


dragan simovic portret

 

 

Долазе дани радости,

дани милине и љубави –

радуј се, невесто моја,

у пољу жита зрела,

с вечери од румен-руја,

 под звездама јасновидим!

 

Долазе дани радости,

дани милине и љубави –

радуј се, лепојко сетана,

очију пролетњег неба,

што тугујеш у сутон вечерњи,

 под јасикама

 танким и витим,

у пољу свирала ветрових!

 

Долазе дани радости,

 дани милине и љубави –

радуј се, душо моја,

 што блудиш низ далека

 звездана јата,

у плавет-зеленом

прстену Вечерњаче,

 тамо иза снова снитих,

иза шутње и тишине!

Advertisements

Велика Томић: Постојбина


Мучи сад вале плави
да кобну тишину
на миру чујем
сунце и сјајни свици
погасите светла
да буде, као у тамници.

Море, утишај таласе
док лутам насипом
зрикавца, песму да чујем
ту, под каменом
са њим да болујем.

Месече, не прати ми кораке
не одај ми стопала 
да не отерам зрикавца, невесела.
Зрик нека се чује и одјекује
преко мора и данских долина
где је љубав моја
где је моја, Постојбина.

Приче са мора – Стари Словен


2405525_b5af8b56.jpg
 
 
И коначно дођох кући…
Дуго ме није било,
Жена и деца срећна беше што ме виде,
После толико дугих дана
Што сам их провео на броду.
 
Нисам могао капетана свог да издам,
Он нам је био и Брат и Бог.
 
Побеђивали смо у свим биткама,
док бранисмо наш Род! 
 
А море је било широко и хладно…
 
Потонуше многе ратне лађе,
Потонуше многе душе,
Дубоко у хладно море.
 
Плашио се непријатељ и нас и нашег брода,
На прамцу је имао препознатљиву главу орла –
Симбола слободе древног србског народа.
 
Наш Бог Водан – чувар морепловаца,
Показивао нам је мирнији пут и склањао нас од олуја.
 
Други нису били те среће јер нису веровали у њега… 
 
Док ово причах синовима и шћерима својим,
Уз кућни огањ,
Гледаше ме нетрепнувши. 
 
Тако се чува сећање на храбре претке, и богове, 
Преносећи најмлађима приче неиспричане, 
Да би и они сутра, исто тако, храбро се борили.

Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА МОЛИТВА ИЗВОРУ ЖИВОТА


Сродна слика

Изворе Живота,

 Оче и Мајко,

Створитељу и Васељено,

 зашто сте Ви Који Јесте Одувек-Заувек

оне који су рођени за Љубав и Стварање –

Ведске Беле Србе и Беле Србкиње –

сместили у овај свет међу крволочне људе-звери,

међу најниже, најгрозније и најпоганије расе

 што у себи ничег ни божанског ни људског немају

 и што не знају за Лепоту, Доброту и Дивоту,

 већ све око себе руше, убијају, погане и сатиру?!

Избави их и спаси,

Љубави од Љубави,

Светлости од Светлости,

да се не муче и не страдају узалуд

у овоме свету

грознијем од свих светова!

Аница Илић: Пријатељу на путу


Сродна слика

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.

И давно би поклекао
да није те
бескрајне Љубави у срцу,
те прозирне Чистоте у погледу,
те силне Вере у сваког од нас.

И питаш се
одакле се све то у теби родило?
А Нежност Бескраја
дланове пружа
и немо одговор даје…

(Ступчевићи, Ариље)

Словенка Марић – ПОМЕН


15622694_464247290412433_62576017189982827_n

Земљо моја болна,
на ветрометини лежиш у ранама.
Кидишу на те громовима
непријатељи крвни и осиони,
у ланце си упрегнута и свезана
и поново сањаш о слободи..
Где су ти, земљо, синови твоји,
где су ти лавови у срцу слободни?
Историја славна у блату ти згажена,
понижена, прекројена и унакажена.
Жртве небројене за слободу пале
– унижене и осрамоћене остале.
Жртве невине вапе из гробница,
из јама, са дивљачких стратишта,
жртве неопојане и неоплакане,
у споменаре тужне неуписане.
Где су ти, земљо, синови твоји
да Дом сећања и туге саграде,
да се поломљене кости мученика
једном заувек молитвом смире
у крвљу натопљеној земљи и води?
Где су ти, земљо, синови твоји
да правду за праведнике узнесу,
да достојну и часну повест испишу?
Але се јесу сручиле на те мучену,
ал слобода се за трице не продаје,
у невољи тешкој вољом се уздиже.
Земљо болна и утамничена,
где су ти синови твоји,
да ватру и светлост у теби ужегну
да душе нам пале надом угреју?

Владан Пантелић: Хајдучка чесма


Резултат слика за владан пантелић, слике

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми

Таласају ме болно шуме Кошутњака

Места и дрвље памтим из оног времена

У груду титре прагрлилице – миловалице 

 

О храбра животдајна шумска лепоокојко!

Лако је било мени да мачем опсене сечем

Није лако харамбашу крити и чувати!

ајмање најтеже је лако волети хајдука!

Јака водоцев – наточих све тестије своје

Опрез – корак лак кроз шуму – као некад

На шушањ скачем брже од пантера црног

Крв није вода вода није крв крв није вода

Љубави моја знам овде си – певојка птица

Држах те окамењен топлу крвцем овлажену

Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо

Пре него га самострела међу плећа стигла 

Идем опијен цветом шумом и оновременом

Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…

Враћам се у сада неста из ока праслика стара

Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Милорад Максимовић: Једном…


Када отежају капци после тешких ноћи
мисао пита јаву: „Када ће доћи…“
чиста као суза дечјег ока
и гола као мисао првог извора.

Она је као дух искона-и јесте.
И своја је и није.
Свуда је њена мисао стигла
као пчела на цветне ливаде песама старих.

Увек да надахне уморног путника ту
снене му очи што траже утеху
она испуни светлом праискона…
И онда негде ветар источни покрене звона…

Једном када овде нема ме више,
кад очи света наћи ме не могу,
све биће у тону тихо, све тише.
Да чује моју песму у Роду.

Пут је предамном сјајан искован.
Златни му прах стопала боји,
поглед преко десног рамена
где Јарило животе кроји…

Нечујан поздрав, мисао и руна.
Жива ми била благослова пуна!
Ти децу Творца вечито љубављу гајиш
Носиш кроз етар, радосно славиш.

Сестара седам ти песме све поје…
тихом лепотом зову та јутра
када сва деца играју коло живота
пред Творцем срећна, жива лепота.

Јар Јарило свима озарило!

Резултат слика за милорад максимовић, слике
(Милорад Максимовић)

Владан Пантелић: Бели Гавран


Резултат слика за владан пантелић, слике

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесетседам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

Милица са Радана: ЈЕДИНО ПРАВИ СРБ МОЖЕ ДА ИЗДРЖИ ТАЈ СИЛНИ УДАР ТАМЕ


Сродна слика
 Код великих Душа –услед тих великих  притиска таме буди се (равнотежа светла ) светла  суштина Човека-за одбрану-за одржање-за опстанак, за  свој Род у Правди-да Живи-свесно у Будности-сваки дан.
Зато смо и овде -(за одбрану Светлости-Творца )–( гори-Човек у Светлости свог пламена).
Једино Прави Срб-може да издржи тај силни удар таме -и да не поклекне и падне -већ се при том удару-он чисти (од свих зараза ,варки,омаја)“Сагорева“-у тиху са собом  све нечисто-Буди пламен свог светла.
И тада се повезује са својом најдубљом тишином -са својим Извором Вечног Безкраја и Васкрсава у још већој снази, мудрости и лепоти за даље-(то је тајна Србског Рода -која га чува-у најтежим временима-јер Срб није само у овом свету-он је и у оном свету-одакле је потеко увек повезан са својим прецима и потомцима-са својим невидљивим Небеским Чуварима – Белим Боговима – Белим Богињама-у својој природности додирује се преко своје душе  са свима-Велики је Бели Србин и Велика је Бела Србкиња!
Тако да изгледа  на Велику Светлост иде и велика тама-и настаје прочишћење-ипак је ово планета – заражена незнањем -зато се и на Светлост стално удара-прочистило се доста тога-у Белини-а нама остаје да држимо – Свесни Штит за одбрану свих!