Висока свесност тежи ка укрупњавању, ка свејединству, а ниска свесност води ка уситњавању, ка разбијању и растурању на просте чиниоце.

И једна и друга свесност постоје како у појединаца тако и у народа.

Висока свесност оплемењује, обогаћује и до звезда проширује било појединца било народ, док ниска, сужена и тескобна, свесност чини и појединца и народ безвредним, безначајним, ништавним и, надасве, лаким пленом за све мрачне и црне ентитете, за све прикојасе и утваре.

Узрок свесрбске трагедије огледа се у томе, што је ниска, сужена и тескобна, свесност преовладала у већине србског народа, тако да нас сви душмани и врази лове без напора, као срне и зечеве.

Деобе су узроком свих наших несрећа и трагедија!

И дан-дањи, када је већ очито да нестајемо са лица Мидгард-земље, ми се и даље делимо на Шумадинце, Врањанце, Нишлије, Тимочане, Војвођане, Банаћане, Бачване, Сремце, Личане, Крајишнике, Црногорце, Београђане, Новосађане и, не знам на шта све још!

Тако сужене, тескобне, дебиласте и идиотске свесности, гле! нема ни у једног другог народа.

Од некад великог, узвишеног, неустрашивог, часног и свејединственог народа, постадосмо народ идиота и дебила, народ у разрођавању, растурању и расулу, народ без прошлости, садашњости и будућности, народ који и није више народ, већ најобичнија светина и руља што не зна одвећ ни одакле је пошла ни куда ни камо а ни зашто иде. 

И ми се још, поврх свега, дичимо тим својим идиотизмом и дебилизмом, не схватајући – овако јадни и бедни – да нас управо због тога нико више у свету нити поштује нити цени, да нас чак и дојучерашњи врли пријатељи, с гађењем, одбацују и презиру до скота.

Народ чији су идеали постали простаклук, курвалук и лоповлук, идиотски и дебиласти ријалити програми, попут фарме, задруге и парова, заиста, ништа боље и не заслужује!

Лирика вечног тренутка

Љубав коју из себе исијавамо – кроз своје мисли, снове и визије – призваће све сродне љубави и из најудаљенијих светова и звезданих јата.

Две светлосне душе, које се истински траже, пронаћи ће једна другу и у најскривенијем кутку света.

Истинска љубав тих двеју душа савладаће и премостити све препреке и све законе видљивих и невидљивих светова.

Пре него што ће се две сродне душе – Белог Србина и Беле Србкиње – пронаћи у овом видљивом и материјалном свету, морале су се, дуго времена пре тога, сретати и препознавати у неким вишњим и оностраним световима, морале су сретати и препознавати у чудесним и тајинственим световима мисли, снова и визија, а да тога, најчешће, и нису бивале свесне.

Тај Закон се зове Чаролијом божанствене љубави, док неки то зову Законом космичке атракције.

Све велике и бесмртне љубави у прошлости остварене су управо Чаролијом божанствене и космичке љубави, али су та чаролијска и видовита знања наших звезданих предака у последњем столећу намерно скривена од нас, да би у свету било што више усамљених, тужних и унесрећних Белих Срба и Белих Србкиња који неће успети да обаве своје божанске задатке: да посеју своје космичко семе, свој звездани пород, за једно будуће Бело Србство у Вечности.

 

 

 

Буди ли се Сунце јутрос младо
Ој Зоренице, отвори та врата
Стриборг чека да подигне га
Три си ноћи Сунце спавало
Сенка твоја само светлела је дан
Не гледај срамежљиво, скочи хитро
Све те се већ ужелело
Птице, ено гледају и оне чекају
Зрак да виде малени, да запевају
Храстови те поздрављају, Јеле очекују,
Брезе се већ њишу и Трава зимска
Снег стресла и она те погледава
И планина Света три дана туговала
Ево сузе је обрисала и у те гледа
Ој Данице, јеси ли га лепо чувала
Ајд Сунашце рашири руке дивне златне
И загрли овај без тебе тамни свет
Насмеј се и расти брзо брже
Да огрејеш душу сваку
О млади Боже!

 

 

 

 

 

Русија је последњи светионик у овоме поробљеном и мрачном свету.

Да није Русије, светом би завладала најгрознија тама и најледенија метафизичка студен, метафизичка зима испод апсолутне нуле.

Да није Русије, англо-ционисти и рептило-паразити васпоставили би такву тиранију каква на Мидгард-земљи није виђена еонима.

Русија је последња тврђава словесног човечанства, последња нада и узданица за слободољубиво и правдољубиво човечанство.

Русија је последњи бедем људскости и човечности, последње упориште свих словесних и мислећих, свих племенитих и узвишених, свих самосвесних и самобитних.

Ако би нестала Русија, тада би на Мидгард-земљи завладао канибализам англо-циониста и рептило-паразита.

Ако би нестала Русија, тада би англо-ционистичке и рептило-паразитске човеколике звери убијале и касапиле у сваком кутку Мидгард-земље.

Без Русије, Мидгард би земља, са свим бићима, суштаствима и битијима, била без икакве садржине и будућности.

Али, кад кажем Русија, ја при том не мислим на оно што се видети, чути и схватити може – а што се зове политика, религија, географија, економија или идеологија – већ на нешто што је скривено негде тамо у дубинама и висинама оностраних и невидљивих светова, негде тамо у лучезарним дубинама и висинама наших белих божанстава, негде тамо с ону страну свих виђења, појимања и схватања, свих омаја, илузија и опсена.

Али, кад кажем Русија, ја при том мислим и на Србију, Белу Србију, на СрбИрију, на Хипербореју, на Прадомовину и Прародину свих нас, синова и кћери звездане расе.

Русија – то је Прадомаја наших белих богова и богиња; Русија – то је Сварогов Ириј на Мидгарду!

Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.
.
Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао

 

Вртларко моја књиго истинита

Ноћас садимо цвеће на плафону

Силина безбриге даће нам моћи

Да са-градимо висећу цветницу

.

И виле ће нам понудити помоћ

Виле свилокосе чистунке простора

Наша цветница призваће богове

И богиње косих љубичастих ока

.

Нас двоје трооких добићемо крила

Ти од богова мудрих ја од богиња

И ходаћемо лако бар-а-бар са њима

Дрво смо живота које дуби на глави

.

Дрво стреми Сунцу човек Сопству

Унутарњим видом гледаћемо небо

И љуљати биљоберко на космоталасу

Упарени срцем за-једно све можемо

 

 

Да вас видим поклонио бих се,

Да вас чујем слушао бих вас,

Јер ви сте обновитељи нације наше,

 Ви сте душа народа српскога!

.

 Мач је бритак одраз види,

И кубура за појасом је напета,

Топ што са другог брда вири,

Спрема паљбу, артиљерија.

.

Поглед хладан оштро погађа,

А војничка брада реже,

Стратегија се једна развија,

 Сачувати праве или пропасти као нација.

.

Талас бомби одјекивао је,

Црном Гором и Србијом,

Тресле су се горе и низије,

Само дух словенски све ратове је добио.

.

Наш тај простор планински,

Зову још и веригама,

Зар ми нисмо тај силни народ,

Што све држи под својим рукама.

.

Босна драга увек била,

Србин тамо влада и даље,

И кад беше окупација сива,

Србин онда на ноге устаје.

23.12.17

ВИЛЕЊАКОВА ИСТИНА

О НАМА,

СРБСКИМ МУЖЕВИМА,

КОЈА ЈЕ ДУГО ЧЕКАЛА

ДА ИЗИЂЕ

НА ВИДЕЛО ДАНА!

 

 

Нас, Србе, одасвуда прогоне и, нека нас прогоне!

Нека нас прогоне кад смо млитави, шунтави, блентави, метиљави и килави.

Сви смо ми, србски мужеви, постали килави радовани, како рече мој пријатељ Владан Пантелић.

Више су наше жене мужеви и ратници, него ми, србски мужеви – килави радовани!

Толико смо јадни и бедни, толико килави, метиљави и страшљиви, да из тог јада, очаја и лудила, да из те своје неспособности, млитавости и килавости,  на своје жене ударамо (јер смо само пред својим женама силни и дрчни!), бијемо их, понижавамо, малтретирамо и убијамо, а пред туђином, гле! бивамо мањи од мишева.

У свим нашим медијима пуне су црне хронике непочинстава, злочина и грозота србских мужева – килавих радована!

Постали смо најгрознији и најодрватнији у васцеломе свету.

Не наше, србске жене (које су, за разлику од нас, србских мужева, часне, дичне и храбре!), већ управо ми, србски мужеви – килави радовани!

Овај нараштај нас, србских мужева, постао је најгрознија карикатура негдањих србских мужева – неустрашивих, часних и дичних ратника истине и светлости.

Прогоне нас из свих бивших југо-република, из свих земаља у ужем и широм окружењу, и, нека нас прогоне кад смо такви – вас никакви, кад смо сви до једнога килави радовани, кад смо терет и Богу и Васељени!

Стидим се и срамим што смо такви, што сам и ја заједно с вама такав, што смо рођени од зла оца и још горе мајке, што смо килави радовани, што смо јадовићи и никоговићи.

Од стида и срама не смем ни себе у огледалу да погледам, јер знам да ћу тамо, у огледалу, угледати још једног килавог радована којега презире и Бог и Васељена.

И сам се све чешће чудим и питам: што нас, овакве какви јесмо – нечовечне, грозоморне, страшљиве, погане и килаве – још увек држи и трпи наш Творац Свемогући, кад Мидгард-земља није предвиђена за килаве радоване?!