Куцнуо је час!
Да сељак брке засуче
Да устане Горштак и Рас
Да руке у трап завуче
Сандук с муницијом раскује
Чизму солдатску навуче
Тешки гуњ свуче

 

Сабљу димискују докује
Танџару подмазује
Бодеж за пас засукује
Џебану види да л’ је сува

 

И у сат кад ноћ је глува
Икону с дувара целива
Матер с прага благосиља
И чељад једно другом до ува
Изгрли и ижљуби лица ведра
Остави и’ да их верна љуба чува
Јабуку једну метне у њедра

 

И у бој!
Роде мој!

-слика Оливере Лоле Аџић-

 

 

Мушко начело.  

Један је број Бога, број Сварога који је отелотворен.

Јединица је почетна тачка из које је дошао свет.

 Када није било ничега у бескрајној и безпочетној Васељени, постојао је само пра-Родитељ –Начело-начела, од кога су произашли Богови,  људи,  животиње и инсекти са птицама.

 Сварог – је манифестација Рода,  његови људска творевина опстанка.  

„Сврга“ на санскрту је небо.  Отуда Сварог – Небески Творац,  који је створио, „сваргао“ свет.

 У древној Скандинавији, врховни бог се зове – Один,  јер га је представио једнооки џин, чије је једино око било сунце.  И на Санскритском  Пурва,  Пуруша, значи  „прво“, „првенац“,  „оригинално“.

У индијским Ведама, представљена је као титан,  од чијег су тела изашли људи, животиње,  небеска тела,  ватра,  ветар,  правци света,  Небо и Земља,  па чак и богови Индра и Агни.

 Дакле, „један“ је симбол Божијег стварања – творевине.

 Обично људи повезујући да су богови у вези са  „стварањем света“,  не могу увек притећи у помоћ,  не повезују са овим бројем озбиљне подухвате.  Међутим,  они који су пуно прогресивнијих амбиција и осећају моћ да  „претварају свет“  могу спокојно да се баце на посао првог дана у недељи,  и првог дана они односе победу!

 У почетку је постојала велика празнина, није било ничега,  а у овој празнини се појавио свемоћни нематеријални Дух.

Контролисан само одређеним унутрашњим импулсом,  осетио је велику љубав у себи,  на коју се нико није могао обратити.  Прекривена љубазност није могла да пронађе излаз. Нематеријални Дух је знао да су ова осећања лепа и да их деле.

И показао нам је свет,  као једну недељиву целину,  да излије своје осећања на њега.

Јединица оличава овај примарни принцип, изражава савршенство свега што је створио Бог,  симболизира све примарно и недељиво.  

То је повезано са сваким рођењем,  уз сваку иницијацију  са енергијом која је неопходна за чин стварања.

Осети се у сваком виталном почетку:  у зрну,  у јајима,  у ембриону човека или животиње, истовремено је појава,  процес настанка као такве,  али и енергије,  воље,  активности.

Пре појављивања броја  „један“  није било ништа,  а јединица почиње све.

 

Без њега не би било почетка,  развоја или акције. Захваљујући јединици,  могуће је рођење нечег новог, јер је одговорно за појаву живих бића и идеја и намере.

 „Један“  значи и недељивост,  целовитост,  тј.  у њему не може настати никаква противречност духа и материје.

   Један је атомски број водоника,  најобимнијег елемента у природи,  који је део воде,  без којег на Земљи уопште не би било живота.

   Захваљујући јединици, човек је почео да схвата своју ексклузивност,  да се он јавља као једна и јединствена индивидуа,  да нема другог потпуно истог бића као он.

Јединица нас учи да разликујемо шта је наше  „Ја“  од свега што није.  Помаже у одвајању субјективног од објективног.

 У Питагорином филозофском систему,  јединица је симболизовала највише јединство, савршенство,  била је прародитељ свих других бројева,  а такође је значила и тачку.

 

 У астрологији јединица одговара Сунцу, дајући живот Земљи.  Ово је једино небеско тело у нашем соларном систему које емитује сопствено светло.

 Слично томе, срце симболизује симболику јединице у нашем телу,  наш живот зависи од његовог рада и функционисања.

Јединица симболизира мушки принцип,  активна,  мотивирајућа и енергична,  садржи примитивну способност да преживи у тешким условима, захваљујући снази и разуму.

  Особи чија јединица није разрађена,  безвољна је,  није способна ни за какво дејство, ограничена је сталним сумњама и страховима.  Он тражи само да задовољава све врсте хирова, не размишља,  какав утисак ово производи на друге и како то може утицати на њих.

 И на крају :   Бог  –   непроменљива Божанска јединица,  јединство,  нови почеци, изражавање  стремљења  (тежњи)  и циљева.

То је снага карактера,  јанг енергија особе,  његово сунце.

 Од присуства јединица у датуму рођења зависи  – о сврсисходности особе, његовом самопоштовању, присуству његових лидерских квалитета,  степену његове духовности. Један рађа два.   

 -текст припремио Алекс Финист-

Извор: фејсбук страница –Мидгард земља и тајне око ње-

Тијанија мразна ињевита сунчана лековита

Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице

Небо прошарано сребром кумове сламе

Јасно знам да је то небеска вајтманострада.

 

 

Радио Каролина песма Странац у ноћи

И ја се осећам као странац  на Мидгарду

Иако сам из далека радосно својима дошао

Роду отрованом повесницом – пакосницом

 

 

Тијанија је бистрилица санума и разума

Враћалица моћи снова знања и правиђења

Напајалица силом  – тела срца мозгалица

Обневиделим невиде гаси свевиде пали

 

 

Милена – сањач стисла телепатско дугме

Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног

Упире у пуни над Овчаром обешени Месец

Који ме љуља као плима пророчке воде

 

 

Напољу вене тиквин цвет  – какав звук!!!

Узимам лиру гусле свиралу и двојенице

Дајем их пој – златоусташима богиње Карне

Промишљам дуго из памтила песме бирам

Веселице радоснице узносице стваралице.

 

 

ВИЛЕЊАКОВ ЛИРСКИ ЗАПИС ЗГУСНУТ КАО ХАИКУ

 

Док сам данас шетао шумарком поред Истера, слушајући свирку ветра у оголелим крошњама топола и врба,  нада мном су кружила и кликтала три врана орла.

Те орлове овде зову рибарима, јер се држе великих река и језера, ловећи рибу.

Летели су у ниском лету, заносећи се и повијајући на ветру.

Њихов кликтај бејаше праискони зов из дубине векова и светова.

Застао сам, на тренутак, оживљавајући давнашње слике из ранога детињства, када сам сневао о летењу упоредо с орловима, када сам маштао о томе да и сам будем орао који узлеће и лети пут плаветних висина, ка божанском царству слободе, лепоте и љубави.

(Ево ме на Истеру, где самујем и тихујем!)

АЛХЕМИЈА ЉУБАВИ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Ко љуби живот, тај љуби сва бића у свим световима.

Злочинцима постају они који мрзе живот.

Што је већа мржња према животу, тим све веће зло бива.

Ја сам одувек љубио живот и бивао заљубљен у живот.

А ко љуби живот, и бива заљубљен у живот, тај вазда љуби и бива заљубљен.

Заљубљен сам у лепоту, у доброту, у племенитост, у чистоту, у чедност, у биће, у Оца и Мајку, у богове и богиње, у драгану, у знање и уметност.

Речју, заљубљен сам у све што ме обогаћује и оплемењује, што ме вазноси и уздиже ка Лепоти Свих Лепота.

А Лепота Свих Лепота јесте Љубав Стварања Живота и Извора Живота.

Пробуђен и освешћен човек, човек на унутарњем путу вечног путовања ка Лепоти Свих Лепота, живи и у стотој години за љубав и, бива једнако заљубљен као што је то бивао и у двадесетој.

Отуда посвећени песници и ини ствараоци не хају за године, јер од доласка на овај свет па све до одласка са овог света, они љубе и бивају заљубљени.

Љубав и заљубљеност чине човека вечно младим и крепким, не само у овоме свету, но и у свим другим световима.

Кад престанемо да љубимо и бивамо заљубљени, тада и умиремо.

Ми можемо и даље да останемо у овоме свету, али, ако у нама нема љубави и дејства заљубљености, тада смо само беживотна љуштура у коју је смештена врећа меса и костију.

Зато се нипошто и никада не стидите своје љубави и заљубљености ни у најпознијим годинама, јер то и јесте Унутарњи Извор Живота.

Божидар Мандић, духовни отац Породице бистрих потока, јесте даровит песник, диван и племенит човек и мислилац, и, надасве, мој врли пријатељ већ дуже од четрдесет лета.

Давно смо се упознали и, одмах спријатељи, јер имамо доста тога заједничког на скоро свим пољима, како у овостраним тако и у оностраним пространствима.

Бивао сам радо виђан гост у његовом дому, у Породици, у селу Брезовица подно Рудника.

Дивна је и племенита цела Породица Мандића – језгро Породице бистрих потока.

Бошко (тако ми, пријатељи, зовемо Божидара Мандића) са супругом Браилом има дивну децу – две кћери и сина које знам скоро од рођења.

У Бошковом дому подно Рудника, спремао сам своје ране песничке књиге.

Имао сам свој радни простор, свој сто и своју писаћу машину и, могао сам остати тамо колико год бих пожелео.

Ту сам, такође, упознао доста младих духовних трагалаца из целе Југославије, јер Породица бистрих потока бејаше седамдесетих година прошлога века једина таква комуна у васцелој Југославији.

Тамо сам држао своје песничке вечери и разговоре са пријатељима.

Заједно смо у младости сневали и маштали о једном лепшем и духовнијем свету.

Као млади песници и трагаоци за истином, веровали смо да можемо променити свет.

Сневали смо о заштити Природе и Планете, о заштити Васељене.

Што и данас чинимо.

Последњи пут сретосмо се, Бошко и ја, и пријатељски топло продиванисмо пре десет година, у Радио-Београду.

Од тада се нисмо видели, али се међусобно редовно поздрављамо преко заједничких пријатеља.

Бошко је, како већ на почетку рекох, мој врли пријатељ, и нас двојица имамо толико тога заједничког на скоро свим духовним и стваралачким пољима.

Разилазимо се само у једноме.

Бошко је космополита, а ја ведсрбски, хиперборејски и аријевски националиста.

Он разуме мене, као што и ја разумем њега.

Рекао ми је једном приликом: Симовићу, дубока је и јака твоја кармичка веза са Србским Бићем, са Ведским Србством, и, ти мораш тај унутарњи порив да следиш. Ја сам већ нешто друго! Но, иако сам другачији од тебе, ја те разумем боље од свих.

Само песник песника може тако истински, душом и срцем, да разуме!

Ово вам пишем и стога, да бих разјаснио зашто је Верица објавила овај интервју са Божидаром Мандићем у два наставка.

Надам се, и верујем, да сте уживали у читању.

Живи и благословени били!

 

 

Маштовита, даровита и креативна деца имају проблем са учењем.

Ви, млади родитељи, ово да знате: што је ваше дете маштовитије, даровитије, креативније и духовно богатије, све ће теже да учи у школи!

Све изузетне стваралачке личности, оне личности које мењају свет, имају проблем са учењем, са свим системима образовања и школовања.

Не желим овде да вам наводим сва имена оних великих личности које су биле лоши ђаци у школи, но, споменућу, ипак, једино Николаја Берђајева, јер оно што он сведочи о себи, односи се на све духовне громаде кроз столећа и тисућлећа, па, између осталог, и на самог Теслу.

У својој аутобиографској књизи под насловом Самопознање, Берђајев каже (наводим по сећању):

Био сам до те мере лош ђак у школи, да нисам могао, чак, ни једну просту реченицу, коју бих прочитао из књиге, да поновим!

А знате ли ко је Николај Берђајев?

 Николај Берђајев је највећи руски философ, теолог, мислилац, књижевник и духовник.

Изучава се на свим светским свеучилиштима, превасходно у православним земљама.

Он је за све савремене професоре философије и теологије у православном али и у западном свету, један од најврснијих познавалаца хришћанско-православне мисли.

Речју, Берђајев је ауторитет над ауторитетима у Православљу.

Е, видите, за њега се мислило, док је ишао у основну школу, да је дете заостало у умном и духовном развоју!

Кад већ говорим о овоме, онда морам и себе да споменем.

Ја сам у основној школи био толико проблематично дете, да ни моји родитељи ни наставници нису знали шта ће са мном!

Спремали су се, да ме пошаљу у неку васпитно-поправну установу.

На моју радост, није дошло до тога!

Зашто даровита, маштовита и креативна деца имају велик проблем са учењем?

Зато што су изравно повезана са Светлим Учитељима из Вишњих светова, што примају непосредна Знања од својих Белих Божанастава, а сваки систем образовања и школовања у овоме свету омета ту њихову унутарњу повезаност са Извором Знања.

(Владимир Медић и ја, у Београду код Вуковог споменика, а у рану јесен ове године.)

У блиставом оку често се појаве,

Неизмерна сјајка, жишка и топлина.

Допиру с астралних, азурних висина,

Да шапатом срцу о Срећи дојаве!

 

Такви се тренуци треперави славе,

Када нас обузму нежност и милина.

Зараста на души свака напрслина,

Чим осмехе усне радосне направе!

 

У тишини нашег дома драга ћути,

Јер душе ће Срећа у срж додирнути.

Па осети затим – Крагујевац спава,

 

Вече се пресвлачи у звездане хаље,

Тек ми одлазимо опчињени даље,

У светове Смеха; ту сјај обитава!

 

Крагујевац, 01.08.2017.

 

 

Има нечег

Сасма особеног

На путу кроз

Сићевачку клисуру.

 

Када изађете из ње

Појави се питање:

-Да ли сам ја

Исти онај човек

Који је у ову

Клисуру ушао?

 

 

У глави шишти

Ветар Сићевац,

Или је то –  можда,

Шум струје

Вечне промене!?

 

 

Вилина река

Наставља свој пут

Ка граду На-исусу

 

 

Белоглави суп

Стражари

На високој стени…

Најстарија комуна у Србији, Породица бистрих потока, надрасла је име свог творца Божидара Мандића. Постала је синоним слободе и храбрости, два за Мандића најцењенија појма. Овај књижевник, драмски писац, еколог, концептуалиста постао је данас усамљеник у свом несвакидашњем манастиру природе, али не одустаје од своје мале утопије, срећан што је могао да живи такав живот 

 

За Вас су под ембаргом три ствари: месо, дрога и агресија. Какав је то живот без порока?

– Имамо ми пороке, мало попијемо алкохол. Не волим да се дрога, чак ни марихуана, узима у мом дому јер никада то нисам узимао. Вегетаријанац сам четрдесет пет година, не бих волео да неко коље код мене животиње и мислим да је то филозофски допринос смањењу агресије, и могу да кажем да сам срећан и задовољан што сам вегетаријанац. Никога то не учим, нисам догматски вегетаријанац. И агресија, молимо да људи буду пажљиви. Сем девојке која је тукла мужа, није било ниједне агресије. Ја своју децу никада нисам ударио, никада нисмо викнули ни жена ни ја, и створили смо атмосферу љубазног одгајања, присне педагогије. Та три елемента су мени важна као нека врста забране јер, како то каже Албер Ками: „Ако је све дозвољено, то не значи да нешто није забрањено.”

Констатовали сте да Вас, у односу на раније године, посећује мање људи. Какав знак видите у томе?

– Да. То се десило можда пре четрнаестак месеци, па се од отприлике хиљаду људи који су ме посећивали годишње, сад све свело на петсто педесет. И то је знак да су млади ушли у зомбирану културу живљења. Они су обамрли. Живот се претворио у виртуелну реалност. Они су сви пред таблетима, испред компјутера. Нема комуникације. Не знају да путују. Ја са шездесет шест година путујем ауто-стопом. Дешава се да ме питају како да дођу довде. Па, како ја путујем. Педесет година путујем стопом. Та отуђеност ће се овде још појачати. Први пут у Брезовици прошле године је затрављен одбојкашки терен. Нема младих. Нове генерације које имају седамнаест, осамнаест, двадесет година, углавном су хакерски усмерене, а то значи алфа, бета, гама психологија. Немају осећај за бунт, ексцес, инцидент, слободу. Мислим да ће доћи.

Или то не умеју?

– Наметнуто им је, та нова идеологија. Живи како те ми усмеравамо. Карел Косек је говорио: „Масу можеш за пола сата усмерити у ком год хоћеш правцу.” Нове генерације као да су кастриране у биофилском смислу. То ми препознајемо кроз логопедске проблеме. Око 70 одсто младих у основној школи има проблем с кичмом. Одвајамо човека од живота и гурамо у виртуелну реалност и технолошку замућеност. Често говорим о педагогији, имали смо скуп у Новом Саду, „Дете и електронски медији”, како децу уводити у природу, у што више дивљине, што је присутно у Европи. У Норвешкој постоји шумска педагогија, у Немачкој шумски мрави. Деца од пет година су од седам ујутро до четири у шуми, ако пада киша, морају да покисну, да једу што падне на земљу, да се попну на дрво. Да будем искрен, ми смо у Брезовици по многим стварима претече у Европи. Старији смо од немачке Партије зелених седам година. Међутим, овде то нико не поштује. Нека ми буде дозвољено после толико година да кажем да сам у Немачкој, ја бих био сигурно национални јунак. Човек који се толико бори за природу, за човека, уметност. Овде сам персона нон грата. Још то људи не разумеју. Понеко каже, он је лудак који брани планине. Драго ми је да смо многе ствари открили и да се не осећам инфериорно ни мондијалистички, иако сам у души мундијалиста, монтењевац, антиевропски. Ми смо изникли сами из себе, из те новосадске авангарде: Слободан Тишма, Мирослав Мандић, Желимир Жилник, Тибор Варади, Ото Тонлит, Пеђа Вранешевић, Чеда Дрча, Јуда Ташалго, Богданка Познановић… Имао сам тада шеснаест година и посисао сам идеју да су живот и уметност, пре свега, слобода и храброст.

Када пишете и зашто?

– Пишем обично рано ујутру. Устајем у четири сата и онда ме речи напросто нападају, али пре него што седнем за писаћу машину, пошто још пишем на писаћој машини јер волим да се у мојим текстовима осете откуцаји писаће машине, пребришем патос. Кад учиним тај ритуал, онда нагрну реченице и пишем обично до шест, седам. По подне никад не могу ниједну реченицу да напишем. За мене је писање отвореност да пропуштам реченице које ме еротизују, узбуђују, које у мени стварају екстазис. Углавном, своје текстове не читам. На срећу, ипак ме неко објави.

А зашто пишете?

– Био сам десет година у уметничкој апстиненцији, од 1972. до 1980. нисам писао. Водио сам се водиљом Жан-Пола Сартра: „Ако деца умиру од глади, уметност нема смисла.” Међутим, осамдесетих. Чедомир Вељачић с Цејлона, филозоф, један од највећих историчара источњачке културе с наших простора, суптилно ме је вратио читању и писању. Двадесет година смо се дописивали, предиван пријатељ кога никад нисам видео. Рекао ми је: „Ако икад будете желели да читате, прочитајте Мешу Селимовића па ћете спознати многа знања о животу, шта је то апсурд, патња, горка истина.” Узмем „Дервиш и смрт”, „Тврђаву”, навучем се на писање. Сад већ десет, петнаест година пишем активно и, на сву срећу, неко ме и чита.

Једном приликом сте рекли да су лепота и слобода најтежи за човека. Зашто?

– Ако хоћеш да уништиш човека, само му дај слободу и лепоту, јер то су два најтежа атрибута која треба савладати. Живим у слободи и сваки дан морам да креирам тај дан и да стварам лепоту. Ако ми дозволите, цитираћу један стих Едварда Козбека: „Ако поставим правила, униште ме правила, ако уништим правила, уништи ме слобода.” Значи, слобода је висока одговорност према бићу, животу и стваралаштву. Лепота, то је импресија о којој се не дискутује, али која на ирационалан начин чини да све око тебе постане смисаоно. Да кроз ту једну визуру онога што видимо схватимо да има смисла да пропутујемо овај апсурдни живот.

Да ли смо изгубили осећај срамоте?

– Једна моја представа зове се „Стид”, играмо је већ три године у разним позориштима, ко нас прими. Чак смо били код Андраша Урбана на Десиреу на једном фестивалу. Филозофско питање стида. Иначе, не стидим се да се скинем го пред сто хиљада људи, на телевизији, у студију, на сцени. Али да слажем, да преварим некога у овој цивилизацији, тога се постидим. Тако да је мото те представе – стидим се да не бих чинио дела због којих би се стидео. Тако је и Тарковски говорио: оно што овај свет може спасти, то је стид. Стид је за мене интелектуална категорија, не психолошка.

Како покренути мисао ако се превише дружиш са истомишљеницима? Често у сукобу мишљења долази до помака, отварања неких нових врата.

– Много волим супротно мишљење, ако је дубоко, ако има разлога зашто је речено. Ми данас присуствујемо брбљању, блебетању, једној површној говорној комуникацији, коју апсолутно негирам. Покушавам те младе људе да продубим, површину не прихватим, него кажем, хајде размисли шта си рекао. Покушавам да их мало отрезним неким интелектуалним шамарима. Морам да кажем да сам припадао групи људи с којима сам водио дивне интелектуалне и филозофске разговоре који ми сад недостају, што ми је жао. Постоје људи због којих двадесетодневно идем у Нови Сад, да се видим са Слободаном Тишмом. Отприлике три, четири сата разговарамо и кад се с њим растанем, трчим од радости по граду.

Део Ваше, да је тако назовем, шумске филозофије, била је и одбрана права на грешку. Колико је то апсурд у свету грешника?

– Једно је грешник, једно је греховност, треће је грешка. Ја сам веома за грешку у уметности. Када год погрешиш, то је добро. Тражим ексцес у форми, у тексту, да то буде небулозна синтагма, да има слободу испољавања из прве руке. Волим грешку која није против другог, него унутар самог аутора. Често и кажем: уметност настаје на грешци. То се десило и с Роденовим „Човеком без носа” кад је ударио нос јер му се није свиђала та скулптура, да би то постало епохално дело. Како направити креативну грешку која препорођује епоху?

На кога вам личи Божидар Мандић?

– Божидар Мандић личи на Божидара Мандића. Ја сам то преживео. Само моје име значи „Божји дар”, а Мандић значи „спознаја” на сиријском. Како то Слободан Тишма каже: „Он је сам себе створио.” Створио је један систем филозофије, егзистенције, економије, комуникације на свој начин. Тако да је апсолутно Божидар Мандић – Божидар Мандић.

ПРВИХ ОСАМСТО НЕДЕЉА

Зашто више нема „Писама из шуме” у „Данасу”?

– Био сам колумниста „Данаса” око петнаест година, осамсто недеља писао сам антицивилизацијске текстове и мислим да је постојала једна циљна група која је читала то. То су филозофски, ни политички нити новинарски текстови. За тих петнаест година, седам година сам имао хонорар, а онда наредних седам нисам. Мени новац не значи ништа, али сам питао да ли ће можда дати те хонораре. Само да мало сачекам. Ја сам човек који верује, не отима. Међутим, дошло је до непријатне ситуације којом се нисам надао од „Данаса” да они, као назови један независтан лист, уништавају још независније људе. То је нека нова цензура, перфидна, о којој ја желим да говорим, не против „Данаса”, већ против осећања како се једна продорна мисао елиминише. У разговору с главним уредницима понудио сам да ми дају мало, на крају сам понудио да ми дају хиљадарку само да осетим неку интеракцију. Ми који не знамо да отимамо треба да се побунимо, морамо и ми добити неку новчану интеракцијску спрегу, ехо, како је говорио Коста Богдановић. Ни то нису успели. На крају сам предложио да пишем бесплатно, али да пише: Божидар Мандић пише бесплатно за „Данас”. Па сам сугерисао да направе књигу, то су њихови текстови. Па сам предложио да ми за четрдесет година Бистрих потока дају дуплерицу, све толерантно, пажљиво и да никога не оштетим. Надајући се да би требало да „Данас” буде и либералан и независан и да негује ту независну мисао која крчи епоху. На крају нису објавили ни мој опроштајни текст, што је била највећа увреда за мене.

https://www.ekspres.net › Društvo