Ко жели с нама, нека пође за нама!

Не обзиримо се више ни на кога, не позивајмо и не призивајмо никога, већ путујмо напред и навише, ка Извору Светлости – Извору Живота.

Сви они који су се исписали из Србске Књиге Живота – и нека су исписали!

Камо среће да се никада ни уписивали нису!

Ми следимо своју Звезду, ми следимо своје Богове!

Све што имамо – то је у нама!

Што није у нама – то и немамо, нити желимо да имамо.

Ми смо Бели Срби, ми смо Звездани Род, и – ми ЈЕСМО!

Будући да ЈЕСМО, ништа нам и не треба.

Јер, све што нам треба – то већ имамо, зато што – ЈЕСМО!

 

Ово ти је Божанствено!

Светле речи срца и душе нашој Белој и Крилатој ПраМајци. Читала сам их душом да полете и узлете високо и да одјекују ове речи Васељеном у Будности и видим да се чују и радују сви нашем дозивању, али искреном дозивању у тишини дубокој, најјачој од свих бука, то је када душа тражи и вапије за слободом и лепотом, али искреном и чистом. Избављење нам треба, велико, и милост још већа у нама да непрекидно дише према свему, а свест да се проширује и пење навише ка престолу Творца.

Дошли смо до неке тачке, где смо питани: идемо ли даље. Одговор је увек: идемо напред и навише, без предаје, јер на нама сви се држе, једни без других смо нико и ништа. Небески Ратници ослањају се на Мидгард Ратнике и обрнуто, веза нераскидива Творчева. До промена мора доћи Мидгардом, јер нема више чекања. Дух Светлих сила је превелики а, на нама је као и даље до сада да подржимо тај талас обнове у Будности повезани са својом душом у Творцу и у Знању Јасности! 

СВАРОГ је небо, отац свих других богова. Кад би се древни Славен обраћао молитвом Небу говорио би:

»Небо ти ме видиш-« — »Небо ти ме чујеш!«

 

Сварог шаље три голуба

.

Сварог шаље три голуба,

Да зароне у дубине,

Да заграбе црног песка,

И да створе црну земљу.

.

Кад још свијета није било,

Светско стабло тад бејаше.

Из мора је гране свило,

До небеса допираше.

Не причај о киши

о ветру што слама

хладноћи у души

што боли и пече

о листу распетом

ко на стубу срама

залепљеном за тло

у ово влажно вече.

.

О недостајању

не реци ни речи

када туга тече

ко поток у гори

не питај за птицу

која болно јечи

и која се више

не радује зори.

.

Не причај о сузи

болу и немиру

кад се небо дели

на твоје и моје

не причај ни о сну

звезди у свемиру

у ноћи без звука

топлине и боје.

(Из књиге “Проискон једнослова“)

 

Смрско је испружио своје витке руке према истоку, одакле је допирао ситни звон звончице – објављивачице са овна Рог – рогоње, предводника блага Милице – благочуварице. Тај звук је ударао у његове жилице, крвнице, покретао дрхталице и палио му трептајице. Дан је све више ширио свој лице, а Смрско је постајао све ређи и ређи, расточенији. На крају је, на трен, личио на комадић магле понад Тијања, понад Орлове, па је и то нестало.
За њим су се затворила врата кроз која вилани долазе у овосвет. Дан их затвара, ноћ их отвара.

.

Његов пријатељ Туцко – Труцко, непрекидно му је говорио: -Хајде да се играмо. Има ли шта лепше, има ли, од игре пиљака са белуцима из потока планинских, брзака? А када се сити наиграмо пиљака, истуцкаћемо белутке.
Куцкаш их, туцкаш их, а тако уситњене, утовариш у колица наших милих племенлица – планинлица. Има ли лепшег звука, од звука – колица труцкања, по шумским путићима, све док не зађе Вечерњача, и док се не појаве први зраци Сјајка – Жарка, источњака? Заборави Милицу, луталицу, скиталицу, Тијанија – сањалицу, благачуварицу, игралицу, блиставицу, песмеписалицу, ноћу спавалицу и сањалицу, сада м-лекарицу, б у д н и ц у.

.

Смрско га није даље слушао. Поново је утонуо у тамну и дубоку чекалицу, чврсту и дубоку смрзнулицу.
У једном таквом утонућу, сновићу, непостојанићу, занесењанићу, додирнуо га је мачем будилним Мансанман, једног прекрасног предјутра. Поветарац је целу ноћ миловао Осоје тијањско и развио јагорчевине, висибабе и све љиљане успаване. Јагори и јагорчевине, перуни и перунике, љиљане и љиљани, висибабе и распрсли каћуни, сведоци су њиховог су-срета. Они су и записали овај разговор у књиге знања, које се читају виланчићима и вилицама и које се чувају у тајницама њихових светова.

.

– Одмрзавам те, Смрско, тетребе избрушени! Одмах ћеш попити ову чашу мати-чне водице и велику чашу тијањице унутарње, и седамдесет и седам тада-одтада капи. Ово ћемо понављати сваке ноћи. Када О-со-је, Ор-лова и
Кли-су-ра олистају, добићеш друга упутства. Сваке ноћи, у свету вилана и вила планинлица, моли се вашој заштитници, Светој Танији. Тражи од ње милост вилинску, и тражи да ти дарује метлу, дремеж – одагначицу. Ако будеш упоран и стрпљив, а ја сам ту да ти непрекидно, у чашицу, досипам стрпљење, биће ти широм отворена в р а т а до Милице и до других м и – л и ц а.

.

Дејство праискони

.

Тијање – у нивоу друге неке природе.

.

Тијање је пољовито –
звонко девојачко појање;
Тијање је брдовито –
кад се планина на планину разреши.

29. децембар 2009. у 09:19

 

 

-извод из песме-

 

 

Уста мртвих не говоре,

дела говоре.

Очи живих виде 

што дела сведоче.

Ко је какав био, 

и шта је чинио, 

одјекиваће и доле и горе.

И сутра и јуче што чиним, знаће се,

свака моја песма брујаће.

Није битно место, 

није битно време,

није битно звање,

битно је стање духа, срца, ума

и извор снаге да је свеж

и непресушен за невоље нежељене

коју дођу непозване.

Споменик ми није камен, 

споменик ми није биста,

споменик су реч и дела,

које не нагриза зуб времена.

А дела без љубави су мртва.

Дела без љубави су мртва.

Пут је велик’ од смрти до живота.

Дела залог су вечности,

по делима човек се познаје,

дела Залог су Вечности, 

волим истином светлости.

Љубав Залог је Вечности,

јер љубав једини канон је.

Дела без љубави мртва су.

Делам светлошћу истине.