Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.

…
“ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

 

 

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
“ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.

Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града”

Извор-фејсбук страница-  Завештање предака-

 

Благослов Вилењаче! Одслушала сам дивотног Момчила Селића; прелепо печати сваку реч! Која мудрост, видовитост! Свака част! Високо, заиста! Запад прави од нас глумце, јер ми требамо да глумимо културу, доброту… а све је то површна маска која душу затвара и гуши, али ко није довољно од рођења повезан са својом душом и није свој, он ће почети да глуми и да поприма маске спољног света, али хајде, то су душе недовољне зрелости (нису дорасле тој чистини у којој Творац бива), а за то треба искрен раст у себи, да сви то пожелимо и да идемо и напред прескачемо сваку препреку, а препрека колико хоћеш. Творац никад не глуми, он је у својој искрености у највећој доброти, милости, мудрости, будности, јасности и, све зна и све види, пустићемо њих, уочаваћемо препреке и прескакати, стално себе испитивати, да се не изгубимо у путевима других душа, јер Велика Душа види путеве осталих душа, и хтела она или не, она својом Будношћу осветљава и туђе путеве, поред својег пута који упоредо треба да води прати и да Живи Будно у Јасности, тако да ми стално својим Јасним Видом улазимо свуда и вршимо прочишћење, крчимо, помажемо овај свет да се држи у Будности, тако да Будни имају веома тежак задатак и велику одговорност на себи, свима помажу, јер одају светлост и такво Осветљење да светли, тако да такве душе треба да знају шта није за њих и како да се после тих прогледавања чисте, свако нека себи свести, шта је ДА ,шта НЕ.

Ми се стално додирујемо нашим невидљивим телима, и тако и светлимо и прљамо, дође тако успавана душа исприча страхоте и оде и, ту у твом простору, ако си је искрено саслушао, све их остави и они облећу и траже другу жртву како да је пије; ако је то наш ближњи саслушаћемо и указати где греши и како треба да ради на себи, јер само он си себи може помоћи, не треба нико нама да сваљује свој терет. А за то треба Знање у Вечности Безкраја на Мидгард Земљи, да се обнови!

Шта су глумци радили, ови комични, чини ми се удаљавали у свом ругању, подсмеху, све нас од своје душе, и заслађивали се, опијали, да лепше будемо успавани, и још много, много тога.

Непоштовање је велико, нико никога не поштује и свако је од свакога бољи, ма ти буди за себе најбољи увек у Творцу и ради на себи, искрено, мислим да се из тог непоштовања много тога изродило и мржња и љутња и љубомора, и завист, то је највићи ударац души када те неко не поштује, умањује, понижава, зато што постоје разлике у величини душе и њеној зрелости, а све је то довело до побуне и много лажних учења, и када може бити мира тешко, јер овде се не зна ко где иде и шта ко ради, све испреплетено.

Овде мањи хоће да влада над већим, и све обрнуто тако споља ствари у незнању стоје.

Када би дошло то Знање Божје и све обновило, прочистило, све би лакше било, а овако остаје Буднима велики терет да припреме, прочисте терен у сталном пењању навише, стално се пети, да би се попели и дозвали их да дођу у Спасењу личном и свеукупном.

 

Научимо се да мислимо, осећамо, говоримо и живимо СРБСКИ, или још лепше: ВЕДСРБСКИ!

Наши Велики Божански Преци зову се: ВИШЊИ, ЖИВА и БРАНА-БРАН.

У Ноћи Сварога, када обитавасмо у тами незнања, ми смо их звали: ВИШНУ, ШИВА и БРАМА.

Сада, када је свануло Јутро Сварога, и када смо се пробудили из дубоког сна незнања, схватили смо, да су ВИШНУ, ШИВА и БРАМА уистини: ВИШЊИ, ЖИВА и БРАНА-БРАН, односно: СВАРОГ, СВЕВИД и ПЕРУН.

Они су ВЕЛИКИ ТРИГЛАВ, ВЕЛИКА ТРОЈИЦА, ВЕЛИКО ТРОЈСТВО.

Столећима и тисућлећима, у Ноћи Сварога, лутасмо светом, тражећи на погрешним местима, у погрешним земљама и народима, наше Велике Божанске Претке, не знајући, да су Они ту са Нама и у Нама, да су у нашем Језику Мајци и Писму, да су у нашем Предању и у нашем Пречистом Срцу.

У Дану Сварога, нема више никаквог смисла да трагамо по Индији, Хималајима и Тибету за нашим Великим Прецима и Белим Боговима, јер су Они, гле! одувек и заувек у Нама и, мед Нама.

Мени је речено да рођен сам са болом, ја не знам то.

Мени је речено да живи се тешко, ја не разумем то.

Мени је речено да волим телом, ја не умем то.

Мени је речено да смрт ће ме уништити, ја не очекујем то.

 

 

Мени је речено да рађа се из љубави, ја знам то.

Мени је речено да живети је лепо, ја разумем то.

Мени је речено да воли се срцем, ја умем то.

Мени је речено да смрт не чини крај, ја чекам на то.

 

 

Мени је речено да рођен сам грешан, ја не знам то.

Мени је речено да живот је ограничен, ја не разумем то.

Мени је речено да волиш купујући све, ја не умем то.

Мени је речено да смрт у таму води, ја не очекујем то.

 

Мени је речено да рађањем грешке исправљаш, ја знам то.

Мени је речено да живот је бесконачан, ја разумем то.

Мени је речено да волиш поклањајући све, ја умем то.

Мени је речено да смрт слободу доноси, ја чекам на то.

Мени је речено…

Ми смо верни ратници и следбеници наших силних и великих Богова.

Ми постоjимо и водимо борбу до коначне победе нашег Рода.

Са нашим мислима и душом заветованом великом боjу,

са нашим мислима и душом заветованим нашим светим заставама,

са нашим мислима и душом заветованим успомени на наше велике претке,

ми дижемо десну руку према небу, да поздравимо Богове и Сунце и

са обавезом наше воjничке части и дужности ми узвикуjемо:

Слава Роду,

Победа jе наша.

Ми нисмо, нити желимо да будемо модерни, либерални неопагани.

Ми смо воjници, изабрани од Богова да срушимо стари поредак

мрака и хаоса и да успоставимо поредак светлости и реда.

Ми смо нова снага, ми смо талас коjи спира талог и блато,

ми смо стихиjа коjа руши поредак зла.

Са нама нема преговора.

Нисмо дошли да спасимо оваj свет, него да га уништимо.

Jедино из пепела старог, пропалог света може да се уздигне нови, jачи свет.

 

Силнице Николе Солунца (2)

Нећу грке шептелије, волим крушке са крушке;

Ја сам лубеничар и знам да проценим човека; боље него воденичар.

Имам једног мочворца, он ми буди моћ Творца;

Ја сам из Тииијааања, смирујем ветрове и опречне светове.

Разграђујем тачку, да из ње изађу ватрени тигрови – а сваки личи на мачку;

У дослуху са циљем – бацам неиздрж, низдину и невид;

Звоним са стишјекњавим звоном са овна пред-водника;

Треће око ми је јуродиво и исијава кошчате зраке.

Ој, криваци, ви сте моји барјаци!
Ој, вилани, моји братани!
Ој, виле, вилице, моје сестрице!
Ој, оле, уле, караконџуле, правим лом – ииип аооом!!!

 

Књига за штампу – АВАТАРСКИ ИСКОРАК

 

 

Све је извесније, и видљивије, да људскоме роду нема поправке и нема спасења.

Ово што се тренутно дешава јесте завршница самоуништења људског рода.

У већине људи усађен је, од стране тамних сила, нагон за уништењем и самоуништењем.

Ту никакве идеје, идеологије, религије и науке више не помажу.

До скора сам и сам био уверен, да се људски род може поправити и преокренути ка племенитости, доброти и љубави, али, одскора, не само што не не верујем више, већ је у мени и нада посве ишчилела.

Корени људскога зла су много дубљи, него што то материјалисти и позитивисти могу и да замисле.

Има нешто, битно и суштаствено, што превиђају чак и освешћени духовни појединци.

Људи не постају зли, већ се рађају зли!

Мој отац је говорио:

Како га колевка заљуља, такав остаје до гроба.

Оно што се роди зло, немогуће је преобратити у добро.

Данас је у већине људи већ на самом рођењу, па и пре рођења, усађено праисконо зло.

Толику количину зла у овоме свету, не могу ни сами богови из вишњих светова да преиначе у доброту и племенитост.

Напросто, што се људскога рода тиче, то је већ свршена ствар.

Спасиће се само појединци који буду посвећенички делали на властитом спасењу и избављењу.

Сви наши покушаји на општем и свеколиком спасењу и избављењу, бивају унапред осујећени, узалудни и бесмислени.

Тешко оном, човеку и народу,

који не препозна своје јато!

 

Оро лети с орловима;

ждрало лети са ждралима;

лабуд лети с лабудима;

 соко лети к соколима.

 –

Све што јесте,

 све што бива,

своје јато одувек има,

и само у јату

може да бива

 оно што, уистини,

од Бога  бива!

–

И човек има

своје јато;

 и народ има

своје јато;

и звезда има

своје јато;

и јато звезда

 има јато;

 и над јатом

има јата;

 и про јата

свију јата,

Створитељ је

Један Јато.

 .

А Један је

Сушт–Суштаство,

над свим Суштим

од ПраСуштог!

 

 

 

 

Ових дана, један од чланова негдашњег Југословенског Одбора, (Др Никола Стојановић- „Наша политика“), дао је читаву књигу расправа о нашим политичким проблемима. Дајући приказ те књиге у „Политици“ свакако са много ауторитета, г. Слободан Јовановић означио је главни проблем који та студија поставља.

Значи ли то да се налазимо у предвечерју дискусија?

У сваком, случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке „ проблеме“ треба једном – после петнаест година, гледати једанпут са чисто српског становишта.

По нашем мишљењу, за ових петнаест година чула се само словеначка и хрватска критика, и мора се признати често егоистичка, и безобзирна. Само се српска није чула.

У име једног криво постављеног југословенства играла се једна чудна игра, И слепцу на крају крајева мора постати огавна.

Са сталном тенденцијом да се ограде зидом, био то језик, била то књижевност, био то партијски живот свих нијанса, у Љубљани су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у српским  крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и кад се тиче администрације, чиновништва, и католицизма, и школа.

Кад се погледа статистика пореза тек онда се види колико је у повољној ситуацији Дравска бановина, а кад се слушају пароле тамошњих школованих слојева, и њина интелигенција, скоро цела, и свих политичких нијанса, увек је игра иста: провинцијална уображеност, безмерни егоизам, ускогрудост, добра реклама свега свога, стална ревендикација, кинески зид, искоришћавање ситуације без обзира и поза преподобног меланхолика који је стално забринут над нама, кад кажем нама, мислим Србима, а над којим је забринута читава Европа.

У Љубљани пароле и становишта, по нашем скромном мишљењу, својом хладноћом срца, егоизмом и цинизмом, управо су класична. Њина узбуна, која уосталом већ давно није нова, на конгресу П. Е. Н. клубова на Бледу, око уџбеника и сличне појаве, по нашем мишљењу, предуслов су да се констатују као факта, са овим што смо горе рекли, пре него што се приступи дискусији ма каквог нашег политичког проблема, у смислу оваквих књига као што је ова Д-р Николе Стојановића.

Док су ових дана, за матурске испите разишли се изасланици министарства на све стране, и из свих крајева, у словеначке гимназије морали су се послати само Словенци, и само из оних уских школских граница. Хоће да буду засебан свет који нас критикује и који је увек у пози преговорача код зеленог. стола. И наивно је у његовом становишту само једно: да не рачуна с тим да ће и на нашој страни једном доћи до истог становишта.

По нашем мишљењу узимање таквог становишта неизбежно је, и ситуација за њега већ је дошла. То је, у нашем схватању, дванаести час и полазна тачка. Потреба једног чисто српског гледишта, на ствари, српског егоизма, и скретања саосећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље, ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија.

Треба ли рећи да је исти однос, већ петнаест година између нашег и загребачког становишта? И да би и у тој дискусији сву ситуацију изменила кад би се појавила политика која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска.

Са стране српства , на страну жртве у србијанским ратовима, и лагерима, поднесене су жртве, по нашем скромном мишљењу много реалније него што је дала поштована друга страна. Који су ти амблеми који се могу у знаку године 1918. поредити са амблемима србијанске државе, војничким заставама, именом, тробојком, политичком ситуацијом међународном и економском ситуацијом угледом Србије, и што није мање духовним и моралним капиталом српства из наших крајева. За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна, по нашем мишљењу, она које је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа.

По нашем скромном, можда погрешном, али одређеном мишљењу решење је у томе да се ствари окренуте тумбе врате на своја места. Цела ова дискусија, само је дотле опасна док се не води са реалног становишта. Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да.се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби.

Јер по нашем, можда, погрешном, али јасном схватању, ствари би требале да стоје баш обрнуто него што стоје. Ми би требали да смо у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би требали -с дана у дан да одређујемо. цену за оно што смо изгубили и дали, а не они који су мало унели сем обмана, мајсторских самообмана за које смо ми сад криви.

По нашем схватању ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско док се са поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми! Без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрватске културе, хрватског мора, народног и државног индивидуалитета итд. Вратимо се и ми Србији!

По нашем мишљењу најбржи пут ка једној новој нормализацији југословенских политичких проблема могао би бити збиља у економском и социјалном напретку, на племенске проблеме без обзира, али с друге стране и у скидању те окупаторске атмосфере са српства.

Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словенштине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског становишта. То није фер.

Ако на пример словеначки П.Е.Н. клуб тражи избацивање из уџбеника свих несловеначких текстова, ја бих на то пристао. Под условом да се пристане на избацивање несрпских текстова из свих уџбеника где год се српски и говори.

И слично.

Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нек они говоре шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, после петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ Церњанских и Путника, моја породица као и ја, од детињства пропатила, рад кога? Ради ових и оваквих зар, из Љубљане и  Загреба?

Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милијонима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.

Објављено 1935. године