Себичност и саможивот јесте показатељ смрти како појединца тако и народа.

Себичан и саможив човек – једнако као и себичан и саможив народ – може само привидно да буде жив, а у бити – он је већ мртав, само што још није свестан да је мртав.

Скуп себичних и саможивих појединаца твори себично и саможиво друштво – мртво друштво, друштво ходајућих мртваца без прошлости, садашњости и будућности.

Узрок србске пропасти јесте себичност и саможивост у свих нараштаја за последњих стотину лета.

Знајте: нема другог узрока србске пропасти, већ само наша себичност и саможивост!

Осврните се на све стране око себе и, видећете да свуда царује себичност и саможивост, да су су свуда живи мртваци око вас.

Постали смо народ и раса живих мртваца!

Баш-ме-брига за друге јесте пут коначне смрти – смрти свих смрти!

Башмебригизам јесте последњи ступањ нихилизма, а то је стање бића, душе, духа и свести једнако живом лешу.

Србство је данас пуно живих мртваца.

Данас је у Србству много више живих мртваца него живућих Срба.

Народу живих мртваца нико не може да помогне: ни Творац, ни Васељена ни Бела Божанства.

Народ живих мртваца вегетира, преживљава, животињари.

Народ живих мртваца не живи живот, јер и није у животу!

Ко није у животу, не може ни да живи живот са сврхом и смислом.

Судбина саврменог Србства запечаћена је себичношћу и саможивошћу.

Нема тог ни земаљског ни божанског лекара и исцелитеља који може излечити и исцелити себичан и саможив народ!

Спремна су једра , пучина је мирна
Једрењак још чека у освиту зоре
Још много неба изнад нас нас зове
Још много вјетра да таласе дигне
Ал једрењак овај кормила нема
Већ само циљ што срцем се тражи
Већ сјутра олује на црту ће стати
Већ сјутра ће звјери своје канџе зарити
И видим бол, громове и муње
И зној на челу и боре на лицу
Грч у тијелу и облаке црне што довлаче сумње
И пашће тијело , ударити главом
Мирис махагоније опит ће сва чула
Још само јарбол у оку је видан
И анћео бијели с осмијехом, стидан
Већ следеће јутро ждралови ће бијели
Надлетјет једрењак, о гдје сам куд сам, и да ли сам жива
И мириси рајски, пјесак од сафира
Да ли је то циљ , до кога сам хтјела
Ал немири неки опет срце буде
Изазова много и борби још траже
Једрењак без кормила у освиту зоре
Чека душу на путу да циљ свој пронађе.

 

Јер ја сам Венд и Трибал… и
Трачанин сам и Илир,
старији од Порфирогенита, Германа
и Цезара.
Моји су градови Солун, Винча и
Лепенски вир.
Вас самољубље или издајство у вези
са мном вара.
Крадете ми СВЕ, јер немате ништа
што је ваше!
На моје стабло и жилу своје уклето
име калемите,
устаљеном, срамном методом, прво
велите: „Наше!“
А за генерацију две, све изопачите и
посвојите.
Залуд логори, олује и гурање испод
Дунавског леда.
Моји су корени дубоки, ван
домашаја ваших пијука.
Знајте да сам ја, нико други до онај
Србинда из Веда
и све што казујете о себи и мени,
велика је лаж и брука.
Но, мене не брине надмоћна
берлинско-бечка повест
нити ви који сечете сопствене
корене и одричете се своје крви;
Као истински православац, верујем
у творца и његову свест;
Знам да ће СРБИН бити последњи,
баш као што је био први.

СЛАВНИ ДАНИ

Причали су ми, а у то су ме увериле и чињенице које је историја потврдила, да је ваша омладина пре великог рата била веома родољубива. И тада се радо укључивала у борбе политичких странака, али је то било много мање ради стварања неке материјалне користи него из жеље за борбом и младалачке ратоборности, код неких чак и из искреног убеђења.

Ондашњој омладини је, ипак, отаџбина била изнад свега, па, када би се нашла у опасности, прекинула би све расправе и сједињена придружила се браниоцима земље. Управо су код те омладине наишле на најдубљи одјек оне племените, али у то време још, изгледа, неостварљиве идеје. Зато се и идеја о уједињењу све браће у једну слободну земљу нарочито неговала међу младима.

 

Идеја о ослобађању Јужне Србије од турског јарма толико је одушевила омладину да су млади сељаци, студенти, занатлије итд. ступали у четничке редове да јуначки гину од стоструко јачих турских снага. А када је у јесен 1912. одјекнуло звоно на узбуну и позвало нацију у крсташки рат против старог косила њене редове, омладина је била пресрећна јер је назирала ослобођење Македоније, те древне српске земље.

 

Није имала времена да се одмори после те победе. Последњих дана јула 1914. Аустро-угарска је напала њену земљу, а из тога је произашао светски рат, најстрашнији рат икада виђен на Земљи, који је трајао четири дуге године, током којих је Србија доживела све – и највећу славу, и највеће патње. Сувишно је наводити појединости, знате их.

Био сам верни пратилац ваше војске све време српског страдања и видео сам како ваша тадашња омладина умире. Ох, како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу. Мислио сам и још и данас мислим, кад видим колико је данашња омладина другачија од оне претходне, да је нација која је могла да створи толико јунака нација која не може да пропадне. Једино ме та помисао и то сећање охрабре када сам на ивици да изгубим наду у вашу отаџбину гледајући оне политичаре профитере и вашу “савремену” омладину.

 

САВРЕМЕНА ОМЛАДИНА

 

Баш је савремена ваша омладина када се, ташта и испразна, шета “корзоом” главнога града или када се, попут црнца у делиријуму, тресе и увија у плесним дворанама, када су вам младићи у оделима по последњој моди, очију скривених иза наочара по амерички широког руба, а девојке, нашминкане и намачкарене, у хаљинама које су скупље што мање тканине изискују, покушавају да одрже равнотежу на превисоким штапићима које им замењују потпетице на ципелама.

Тротоар и читава улица припада младима и они без икаквог стида гурају старог господина који је, можда, много учинио за њихову земљу, сиромаха који није умео да извуче корист као други и који жури, жури на посао како би могао да донесе нешто хране гладној деци, или инвалида који је жртвовао ногу како би они слободно могли да уживају у животу. Они презиру те “глупаке” који нису умели да избегну рат и који, чак, нису умели да извуку корист из победе. Они желе да “живе свој живот”, али не желе да се жртвују за друге. Шта им значи будућност земље кад они више неће бити ту?!

ОПАСНИ ВЕТРОВИ

 

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње.

Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.

Истинско родољубље, међутим, код ње нема ни одјека. Одавати почаст изгинулима, сећати се њиховог жртвовања и трудити се да им будеш сличан, па који би савремени младић или девојка био толико глуп да то учини?

Онда више не би могли да мисле на себе, морали би да признају да немају никаквих заслуга, а да их старији имају много. Таман посла, није савремени младић тражио да дође на овај свет. Створен је вољом и ради задовољства старијих, а животом мора да плаћа ту вољу и то задовољство. Ништа им он не дугује, већ су они који су га донели на ову земљу дужни да му обезбеде средства за живот без много брига.

Другим речима, савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. За њега је држава права крава музара.

 

АРЧИБАЛД РАЈС

„Чујте Срби“

– Текст преузет из часописа: “НАША БОРБА“, бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа “НАША БОРБА“

 

АТЛАНТИСТИЧКЕ ГУЈЕ У СРБСКИМ НЕДРИМА

 

Скоро сви атлантистички медији у Србији раде здушно и изравно на уништењу не само Србије, већ и свеколиког Србства.

Уистини, атлантистички медији у нашој земљи воде специјални а потуљени рат против Срба, те све могуће начине, преко тамних и паразитских сила, припомажу разарање србске државе, као и сатирање, затирање и уништење србског народа.

Болесна србомржња провејава свим атлантистичким медијима, не само у Србији, но диљем и широм васцелог окружења и света.

Ни на једном атлантистичком медију нећете ни чути ни видети нешто лепо о Србији и Србима, већ нас непрестанце демонизују и сатанизују, представљајући нас као парије и палије, као нижу људску расу.

Најподмуклији и најпотуљенији непријатељи Србства у овоме времену јесу управо атлантистички медији, како елетронски тако и штампани, који више и не скривају своју болесну мржњу према Србима.

Сви они неосвешћени и успавани Срби који несвесно – или на било који други начин читају, слушају и гледају атлантистичке медије – бесумње, саучествују у разарању властите државе и нестанку својега народа.

Упознао сам вилу језеркињу

 која у сновима и визијама својим

обитава на дну слаткога језера

у тајинственим дубина

сланога мора

које опасује

водеан љубави,

 с ову и с ону

страну

вечности.

 

 

 

 

Помисли,

Колико нас неба чека

Негде тамо, високо, дубоко, и

Близу и далеко

Колико ће шумети листови разних боја

Нашег дрвећа многобројног

Тамо негде и близу и далеко

 

О колико ће ветрова свирати међу

Врховима планинским, блиским и далеким

И колико ће вила драгих нама певати

Песме прастарих времена и блиских

И далеких

Колико ће птица пролетети над нама

Негде овде и негде тамо

О колико ће крила  под грањем шумети

 

О колико ће искри воде од

Сунца запламтети и колико ће звезда

Нас, на путеве испратити и дочекати

 

Колико ће, пута руке се испреплетати

Над цветовима безкрајне љубави

 

Колико ће имена наша пута, на небу

Се срцем исписати овде и тамо негде

И близу и далеко

И колико снова се одсањати

Заједничких заталасаних одјецима

Гласова  душа наших

О колико, о колико ће ружица росних

Румених исцветати на пољима бројним

Нашим душама вајаним

О, лепоте радости ходања

По травама смарагдним, сафирним

Животима блиским и далеким, а нашим!

 

Помисли само!

Смрт не спознаје свако,
Нити је до ње доћи лако.
Она воли, и прати храбре оне
Што не дају бурама да их сломе.

Само на трен утонух у сан,
Ничег не беше, ја са собом сам.
Белина наоколо, свуда, на све стране,
И сећања на прохујале давне дане.

А вали силни се обрушише на мене,
Душу ми разбијаше о страхотно стење.
Урлици, крици, вапаји ужасни,
А пред очима призори језиви, страшни.

Казна богова, ето шта је то.
За живота до смрти почињено зло.
Не бејах достојан Ирија светлога,
И потонух у силинама вртлога.

Грешке не бројах, много их је било.
Злих се помисли пуно на срцу свило.
Називао сам блудницу својом љубљеном,
Својом мајском ружом, својом једином.

Нисам смео никако то,
Не знадох испрва где сам се то обрео.
Не даше ми Преци крај њих да будем,
Осудише ме на голет и студен.

Наједном у крви очи отворих,
Месец сјајан над собом спазих.
И разумех да за родину морам живети,
Јер жив јој требам, кроз песме је славити.

Ирија нисам још достојан ја,
Мора се још дуго опевати Србија.
Свом ћу дубином душе песничке
Уздићи је из пепела у висине небеске!

 

 Коме смета Арно Гујон?

Коме смета Арно Гујон, тај пробуђени и освешћени Француз, племенитог и господственог духа, који годинама, без застанка и предаха, а с љубављу која није од овога света, помаже, спашава и уздиже наш унесрећени и од нас самих напуштени Род на Косову и, који је Србију изабрао за своју другу, а, можда, и прву Родину?

Да будем песнички отворен, сажет и јасан.

Смета другосрбијанској фукари, другосрбијанским измећарима, другосрбијанском олошу и шљаму у медијима и невладиним организација, тим рептилима и рептилушама новог светског поретка, који из дна душе мрзе свакога оног ко се – гле, чуда! – ДРЗНУО да помаже и спашава Србе, јер Срби – по тим другосрбијанским рептилима и рептилушама новог светског поретка – и не заслужују да живе!

Зато је напад на Арноа Гујона, уистини, и напад на свеколико Србство, а превасходно на онај део Србства који борави на Косову и који Косовске Светиње, Косовски Завет и Косовску Част чува као зеницу ока свога.