Расула си снове месечином у прозору

Док смешак дана носиш на уснама врелим

Све јаснији себи слутим – свиснућу пред зору

Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим

.

Сва модрина неба по твојим грудима титра

У мојим очима поглед гладне саме звери

И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра

Да знојавим длановима раскрилим ти двери

.

Дотакнем ли уснама сан испод трепавица

У буђењу жене сва ноћ ће да изгори

И страшћу се разлиста најчеднија латица

У нама ће с пуно буре дан да зажубори

Резоновањем о Богу ми држимо Бога на извесном

растојању од себе. Контемплацијом Бога ми скраћујемо

то растојање. Молитвом скраћујемо то растојање на минимум.

А сједињењем са Богом у љубави растојање се са свим

прекраћује, а с тим и рећи и мисли.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Из дубоке светлости ме дозиваш.

Умом ми се твој глас освешћује.

Трепераво ми било милујеш.

Светлост твоја ми тмину разређује.

.

Освешћен јесам близином твојом

а далеко си ми у недодиру.

Успаван магијом живота мојом

којом илузије стварност навиру.

.

Да ли и сада лекције делиш?

Да ли знањем стварним храниш душе?

Избавити искрицу своју желиш

чији плам казамати таме гуше.

.

Јесам спреман на светло изаћи.

изронивши из мемле која стеже.

Истински траг вечности пронаћи

кад твоја рука окове развеже.

.

Како ме оискри на свету овом

откинувши од себе део

тако ме породи у руху новом.

Да с тобом скупа ја будем цео.

.

О Оче Свемогући

Мисао твоја уткана у моје срце

Као родитељ и чедо

.

Како је и зашто настала бол

Како је и зашто настало зло

Зашто се мора сагорети у жељи властитог бића

Да би се дотакли танани простори свјетла

Зашто је требао пад

Зашто постоји избор и слободна воља

Зашто….

.

Зато

.

Што се прољећа увијек враћају

Звијезде свјетлуцају у безконачности вјечности

Нова сјемена траже Нову Земљу

Да вазнесу плодове величанственог цвјетања

Што у жубору ријека,миловању вјетра

је скривена тајна безсмртности

Што је љепота у безброју путева

Трагању…

И свака звјерка има своју сврху

Ал на крају свих крајева

Сви путеви се уливају у водеан Љубави

Зато што је све игра…

.

Пуно ријечи квари све

Само једна је створила свијет

Много је боље бити само у тананим

Мисаоним и осјећајним токовима

А највеличанственије је и њих

Замијенити са суптилним фотонима свјетлости

.

Неизречено је изречено

.

Ех….

.

Играј се…

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком.

.

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком, која једно претвара у СВЕ.

.

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком, која заокупља апсолутно сву

његову пажњу, никада не прелазећи границе игре.

.

Одрасло дете се само игра, а његова игра је само једна и то

игра са само једном играчком, која заокупља апсолутно сву

његову пажњу, никада не прелазећи границе игре, чиме игра

за њега постаје СВЕ, постаје СВЕТ, постаје СВЕТА.

.

Име играчке је СВЕЗНАЊЕ.

.

Од свих делатности само је игра за ЧОВЕКА и човек је само у

игри носилац БОГА.

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног

Фото: Vladimir Kuchinskiy, Peintings&Prints…

У вече румено

рађа  се цвет  звездане прашине

Тад отворе се двери

вечности тишине!

У вече румено стојимо

радости да сведочимо

лишћем Првохрастовим обучени!

порођени цвет да имандарујемо!

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац, Гуча

Турци никад нису успели да потпуно покоре једно

бунтовно село на обронцима планине Јелице око древног

манастира, крај бистрог планинског потока.

.

Пред сваки поход из Чачка говорили су:

– То нам је место трн у оку. Семе људско у њему ћемо

да затремо.

.

Ипак, село је преживело, али задржа име Трнава.

Фото: Манастир Трнава (Википедија)

Хоћеш ли,

да ти испричам

причу?

Тамо ће бити принцезе,

тамо ће бити хероји,

и куле палата у маховини,

и тешке удисаје

блиставог оружја.

.

Хоћеш ли?

Тамо ће бити ватре над мочваром,

и олује над брдима,

и поклич рогова ловачке похлепе,

под окриљем Шуме –

јелен прогнани.

,

Видиш ли?

Око нас лутају сенке

и шапћу заводљиво и слатко

о заветним стазама снова,

које воде даље

од свих брига.

.

Не слушај их:

треба да ходамо даље

по степеницама од месечевих зрака

под плавим ћебетом

вечите ноћи,

која пада ињем

на храмове.

.

Прича

се приповеда – али и,

са крвљу помешана,

у жилама куца.

Јер ће створено да оживи тек тада,

када у њему закуца

комадић срца.

.

Ја, можда,

веома често лажем,

али тебе да слажем не могу – никако.

Неиспричане приче

гуше,

ако су унутра

затворене.

.

Долазе

као прогнани јелени,

ватрама пливају

над путем прљавим.

.

Положи ми главу на колена.

…хоћеш ли,

да ти испричам

причу?

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Неком зима, ракија и пунч плавооки,

Некоме – мирисно вино с циметима;

Неко – окрутних звезда слан налог жестоки

Мора да пренесе у избу сред дима.

.

Топлота живинског накота само мало

И тупе овчије топлине, не много;

Даћу све за живот – до неге ми је стало –

И сумпор шибице да згреје би мого.

.

Гледај: у руци ми је само врч од глине,

Врисак звезда голица слух слаби;

Али жутила трава и глинске топлине –

Волети кроз жално паперје, но шта би!

.

Тихххо гладити длаку, тазгртати сено,

Ко јабука зимска, склоњен, гладовати;

С нежошћу се се вући ка туђем бесмислено,

Пипати у празно, стрпљиво чекати.

.

Нек се завереници журе снеговима

Ко овчја стада, нек шкрипи кора леда;

Неко – зиму, пелин и димљиви лог има,

Некоме – со оштра свечаних увреда.

.

О, кад би се на мотку мого фењер дићи,

Па под сољу звезда ићи са псом с преда

И с петлом у ћупу у врачарин дом стићи,

А бели снег очи до бола разједа.

Фото; Осип Мендељштам; Izvorno postavio Leeore na Wikipediji na engleskom jeziku – 

Prebačeno s en.wikipedia na Zajednički poslužitelj .