ГОСТИНКА (Gostinka) је река у области Љубражд, округ Елбасан. Уписана је на аустријској мапи која потиче са почртка 20. века.

Гостинка извире код села Гостинке, по коме је добила име, мада је као Годстинка уписана јужније, кад је примила више притока. Извор и село се налазе испод Превале, врха планине Чрнике. Река Гостинка се улива у Скомбин (Шкумбин) у близини Љубражда, а при ушћу је уписана као Рапон.

Радили смо у пољу.

Певали жетелачке песме.

Сунце у зениту нас је пекло.

Жеднели смо под летњим небом без облака.

Зрикавци су певали у високој трави.

Земља је испаравала.

Ваздух мирисао опојно.

.

У хладу храстова чекао нас је ручак,

и врчеви пуни воде.

Сели бисмо, уморни, на траву, јели у тишини

и били срећни.

Вратили би се у поље и жњели – жњели

и везивали снопље.

И тако од јутра до изнемоглости, до вечери

и починка.

Отишли бисмо до колиба,

положили уморна тела на сламу

и спавали мртвим сном –

сном праведника.

.

Ми, мрави Земље,

безначајни и величанствени…

У слами смо радили, у слами спавали,

У слами се парили и рађали,

у слами умирали…

.

Земља која нас је држала –

на крају би нас узела.

Припадали смо Земљи од рођења до смрти.

Љубили смо је и натапали знојем

наших живота, наших снова и надања:

велечанствених и безначајних

какви смо и сами били…

.

Волели смо Земљу.

Живели на њој и од ње.

И хранили је, као и она нас…

.

Пре револуције.

Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име  Вук. Јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука се неће смјети ударити. За то су и мени овако име надјели.

Ја бирам оно што ми показује ум, а не свецу за атар.

Ја сам Србин и у Србији рођен, и мени као Србину је веома много стало(као што је свугде стало сваком поштеном родољубу) до благостања своје отаџбине.

Као што никакво дјело људско не може бити без погрјешке, тако и ја не мислим да погрјешака нема у мојим дјелима.

Ја се врло радујем мислећи да сам учинио добро дјело своме народу и закону и језику, и надајући се да ће се овоме моме дјелу данас обрадовати учени људи не само свега Славенства него и осталијех народа, сви они који желе познати језик народа нашега, а мало по малода ће доћи вријеме кад ће му се пристојна хвала дати и она је гдје га сада забрањују.

Како за јединствене људе тако и за цијеле народе, прва је и најпотребнија наука: познати себе. Ја сам се и досад у писању књига највише о томе старао, да би народ српски из њихх себе познао, и да би код другијех народа познат постао. И ове је књиге моје то главно намјерење.

Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође.

Ви сте ми казали да будемо конзеквент, и оћемо вала! Не бојте се ништа! Наша је побједа!

*Можданик –онај клин што држи наплатке један на други

* Насјеница – греда крајем, на којој крајеви другијех греда стоје

(Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник); Приредио књигу др Александар Пејовић

Онда се заклињем да свему будем увир,

да ћу се отети сени што бремени,

опити се јеком

и отићи где се може изнова

и светлије волети

друга збиља, друге очи, други немир;

све друкчије да ме плени

и буктавије заноси

разобаљеном реком

свом од изазова,

што ће да узноси

ал’ тако да од тога завичај изблиста,

мртва птица да полети

и срушено дрво да олиста.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Зар је у зрну зенице дно најудаљеније звезде

кад се не види ни визија која исцурује лик драге

само одсликавање несталог света

поново сахрањивање мртвих

опонашање заљубљеног шапата.

Изведите на трг одећу што нас скрива

и запалите њоме улице и све зграде.

Нерон би се ужаснуо од вашег безобразлука,

склупчајте најбоље представнике вашег рода у првобитно

пинцетом их увуците у утробе те фетусне копије Хада

змијом обгрлите дете зачето из ватре одећа на тргу.

Зар мач виси на узици спреман да се поведе у шетњу?

Ту је поред настала реторика из хода,

из дуготрајног пешачења и разгледања излога.

А аргументи и чињенице после су служиле

да закрпе чарапе и пођоне ципеле.

Изведите Ваше најоданије биће да посматра пса

који има муку с речима,

откријте свету да су мимика и гести за улицу,

у свој град доведите путујућу звезду

и прикажите уживо разговор с њом.

Замислите да вам је она трн у оку,

и објавите свима ово: Јесте ли спремни

за излаз из орбите, одвежите се,

слећемо у вашу зеницу.

.

Х.Ш.Исаков: Збирка –“Потрес мозга у Африци“

Гором иде млади Радивоје

гором иде с гором разговара!

“Јеси л’ жењен, млади Радивоје?“

“Нисам ђењен, хоћу да се женим.

Запросићу Јулију девојку.“

.

“Јулијана, светог ти Јована,

одкуд теби ђерђеф од мерџана?“

“Имам оца на мору трговца,

имам сеју, иглу ми је дала

да навезем ђерђеф од мерџана.“

.

Казивач:Дмитра Јовковић, Зеоке

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Видици осуђивача су маглом попрскани

Осуда уводи човека у жабокреч – устајалост

Како год поставио тело побећи ће му овце

Жеље ће му бити забодене у дубоке талоге

Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио

Дух самооспоравања узеће његове равнице …

Неопходно је попустити његове реченице

.

Наступило је време пуног разголићавања

Тражи оне који знају да излече незнање!!!

Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица

О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!

Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!

Видећеш да небом круже звездани системи

И да на земљи лете свици – звезда двојници

.

Ко трага за истином никада никога не осуђује

Постоји и њено наличје које само Творац зна

Не тражи другоме трун у оку – другога нема!

И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима

Када уловиш брата да греши – о себи збориш!

Милни свакога оком и потапшај десницом

Суд је љуб рептила – неповезаност са душом

.

Трагач за истином никада не промаши живот

Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја

Истина је изван смрти и изван свих илузија

Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење

Миловање душом је знакословље и њен рукопис

Несудиш човек који има истрајну и праву Веру

Не-радом непрекидно управља и ствара Свет!!!

Избаци из ума све непријатеље, све душмане своје, и тако ћеш их победити.
Све док су твоји непријатељи, врази и душмани у уму твојему, дотле ће и имати власти над тобом.
У уму, у свести, у срцу својему држи само претке и потомке своје, држи богове и богиње своје, држи ближње и пријатеље своје, а све ине избаци из ума, из срца, из свести.

Избаци их, и поништи!
Спали их!

Запиши њихова имена на листу хартије, а хартију потом баци у ватру.
Тако ћеш се ослободити непријатеља својих.

То је магија наших древних хиперборејских предака.
Све што предаш ватри, то је нестало, заувек!
Немој дозволити да твоји душмани имају било какве власти над тобом.

Избаци то смеће из ума и срца својега.
Они нису бића, већ смеће!
Само те прља и трује то смеће што чуваш и носиш у уму и срцу својему.

Почисти и помети дом свој, дом ума и срца својега.
Почести, помети, опери и проветри.

Чистим мислима, чистим осећањима, чистим речима, чистим делима.

Сваки расни Србин и свака расна Србкиња мора да зна магију својих древних хиперборејских предака.
Не слушај јудео-кршћане који ти причају несувисле и бесловесне приче о магији наших Белих Срба.
Немају они појма ни о чему!

Обнови предања древних, обнови култ ватре, култ светога огња.

Ватра је моћан елемент, ватра је живот.

Седи испред ватре, наднеси се над ватром, сазерцавај ватру, сазерцавај пурпурно језгро живога огња, и предаји све своје ружне мисли, сва своја ружна осећања, све страве и страхове бићу и духу ватре.

Разговарај са предачким дусима и боговима ватре, док седиш наспрам ватре, наспрам огњишта; док седиш, тихујеш, сазерцаваш и медитираш.

Магија је моћна, веома моћна, само ако знаш и умеш да се служиш магијом наших древних хиперборејских предака.

Вековима су наши душмани, јудео-кршћани, покушавали да нас одвоје и удаље од магије, да заборавимо магију – то моћно оружје наших посвећених предака.

Али – срећом и чудом! – нису успели у томе.

На празник истеривања зиме

светлуцају ватре

из племена Белих шамана

мојих рођака, са оне стране потока.

Две их године нисам походила,

од када сам са мојим ловцем побегла,

трагом неслућене Љубави.

Шамани земљом су задани

по налогу самога Бога,

ритуалима посвећења

да оцељују Душе.

Подати се

несталности једнога ловца,

за њих је издаја.

Сва су чула моја

нетом  р а с к р и л и л а

да осете мирис

мајчиног  б л а г о с л о в а

са оне стране раздора,

док утроба моја гори

жељом  п л о д а.

Не окрећи главу

као незнанац

јер били смо у једном времену

кад су нам гаврани

били мртве птице

нека ти суза не буде

украс твога ока

јер моја надања

још увек нага шетају

улицама пролазности

са џеповима пуним каменчића среће

…то само небо зна.

.

Ноћас су црне птице

прогутале болесну ноћ

која се спустила низ град

као изнемогла старица

и сад оне чуче

на звонику

оближње катедрале

и броје пролазнике

који нису прошли

царским друмовима

и гасили изгореле димњаке

…то само небо зна.

.

Однекуд се чују

задње ноте јесени

то умире део мене…

где ли ће сутра птице

градити гнезда

ко ће те будити

кад озоре јутра

И светла уснулог града

ко ће упалити твоје осмехе

…голубови више не долазе

испод твоје стрехе

…то само небо зна.

.

Никад ниси хтела разумети

да постоје

два себична света

један си ти

други сам ја

…само је небо знало.

.

У трећем свету

доћи ће лепши дани

процветаће црвени тулипани

а ми ћемо наслонити главу

на неко пролеће

угасићемо ватре уснама

деца ће напунити сокаке

а роде загрлити димњаке

…то само небо зна

И ти и ја.