БОГИЊА ИЛИ ВИЛА

Помози ми анђеле,

да пронађем ту тиху хладну ноћ,

створену од испреплетених

нити свиленкастих а неискрених нежности,

утканих у њен огртач од магле

који је себично покупио

и све капи зноја од игре и плеса

са њеног врелог витког тела,

остављајући ми подругљиво

само мирисе њене да чезнем и патим

док трагам мислећи о томе

како да је избавим из канџи

те опаке зачаране ноћи

и од лажљиваца који су јој скројили

огртач саткан од густе таме.

Помози ми анђеле,

да је одведем на песковите плаже

обасјане сунцем жарким,

умивене морском пеном

насталом од љубавних страсти

воде и камена, светлости и ветра,

соли и песка, земље и неба.

Натегни лук, одапни стрелу, пробуди лепотицу из сна звуком који она ствара док лети небом, а мене погоди у срце да се љубав из њега излије, натопи јој љубавним напитком тунику да јој се она припије уз тело и оцрта заносне облине. Питким нектаром учини јој русе косе свилом, а усне натопи медом и рујним вином.

Помози ми анђеле, да јој објасним како да разликује дан од ноћи, да јој укажем на њене скривене моћи, да јој допустим слободу да бира да ли ће бити моја богиња или вила.

Реченица која се често чује од данашњих људи: „Некада је било лепо, ускоро ће бити боље, а сада ништа не ваља.“ А где је истина? Истина је да код људи никада није било мање вере и никада већих жеља. Никада мање човечности у људском, и никада више људи неспремних да пронађу у себи човека. Никада мање мудраца у борби за спознају и никада више глупости признатих за

мудрост. Никада мање датих речи подршке и никада више понижавања

других ради величања своје личности. Никада мање поклањања љубави и никада више трговине поштовањем. Да, тако је пријатељи моји. Истина је да је некада било лепше јер смо имали много више онога чега сада имамо мало, и никада нам неће бити боље ако све ово чега је мало не повећамо у себи на више. За прорачунате људе једини начин суживота са другима своди се

на коришћење математичких операција. За остале, то је једначина без

бројева и непознатих чији је једини могући резултат поштовање.

Будући да ми је прошлост прошла, како је прошла, радујем се будућности, јер сам напокон схватио да ми је прошлост из будућности дошла, да би ме научила како од свих тих времена једино вечна садашњост да у мени остаје.

Питате се, размишљате о питањима која вас муче. Једном ћете добити

одговоре на њих и на мисли које су вас дробиле. Тада ће вам бити свеједно.

Зашто не скратите пут од сада до тада? Задржите ово сада са оним што бисте добили тада . Ето, мени је баш свеједно шта ко мисли и не одговарам на питања.

Нису снови у нама да би нам приказали илузију живота, већ да би нам оповргли илузију смрти.

Друже мој, није важно што себе не видиш у будућности, важно је да будућност види тебе у садашњости. Не гледа ти она тело, већ ти осећа душу. Она те због вере и морала које гајиш у себи храни временом, а време је љубав. Зато живи осећањима и не брини за своју будућност, она ће бринути о теби.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Једном добром човеку реши Наде да разведе струју по његовим грађевинама, за време, како ови платежници то зову, викенда. То ти они измислили да нераде суботом и неђељом. Згодно су ти њиг двојица стајали. Баш се, оно, пазили. Наде то решијо да му уради нако. За ништа. Без икаке накнаде. Домаћин само да покупуе материјал кои му е преписо. За узврат, он сопшти чељадма да се спрема мало боља рана. Ко за госте. Вели, кад неће човек да наплати, да му се тако одужимо, колко било. Тако и бидне. За доручак добра гибаница или пиле на компирићима и тако то.

Опазио то комшија, нако од сента, па ће, у време доручка да бане, баксем неким послом. Права пришипетља. Убаштра се нако потуљено. Прав правцати чанколиз и шуњара. Не мош да га се ратосиљаш. Има људи кои нису образли и немају стида ни за нокат. Кад је човек образли, како и треба да бидне, он ти не би уишо незван, ил на неку џабану ни за каке паре.

Из добријег домаћинскиг кућа никад младићима старији нису дозвољавали

д-иду у кокањаре. То е, говорили су, испод части. Јел је незвану госту место за вратима. Знаш како вели Еванђеље: Кад те ко позове на гозбу, не сједај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији и пречи од тебе, да не дође домаћин да ти рече: Дадни место овоме, па да постиђен одеш на ниже место. Него кад те ко позове и ти дођеш, сједни на последње место, да ти каже кад дође онај који те позва: Пријатељу, помакни се навише. Онда ће ти бити час пред онима који сједе с тобом за трпезом. Јербо, сваки који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се. Јок, навикло то на џабалук, да шћапи нешто на муфте. Изјутра иште јеге, а у време ручка га врати и бозна

како се зафаљива. Ондак пред вечеру дође за ђељку.

Кад је сјутрадан о доручку било и кад је стварно прећерала дара меру, каже домаћин жени: Еве оног ништака јопет. Сакри, вели, ту тепсију с гибаницом док ова напас оде. Како е домаћица у рукама држала крпом омотану

тепсију, она е у моменту ћушне под кревет. Пошто е кућа имала четири басамка, а врата бејагу отворена, комшија из авлије види све коно на длану.

– Вала, коне, за мал не сломик врат, онамо, у твојој башчи.

– Како забога?

– Глам ја горе како ти очађавио оџак и како трумби дим сабајле, ко у правој домаћинској кући. И у том се сврзем о неку гранчицу. Држ, држ, оћу да побрљим на нос и готова ствар. Лећо сам, неш ми веровати, ко одавле до

оне тепсије.

– Добро си прошо. Него, ајд у кућу да вруштукуемо с мајстором. Сад је жена иставила гибаницу, па турила да мено одане.

Уиђе он и сједе за астал сербез. Прије мајстора. И надека се ко да е из глади изишо. Ко сироче о задушницама.

Пробудих се

Лепршавог осмеха

А мисао снена заплеса

И одмах размрси дан

Са стабла времена

Откинут

.

Дуга која то већ добро зна

Дотаче пучину плаву

А ветар се као дете

Око мене разигра

.

Капља кише

Искраде се из облака

Паде ми на длан

И поче да блиста

Па се поново врати

Одакле је дошла

.

Птице се размахале

У свом лету

Према сунцу

.

Пролеће се у мени

Расцветало

Сликам стих до стиха

.

Украла сам шапат

Његовог срца

Да га уденем

У бела јутра

И срећна сам.

Спотакао сам се о сенку

издужену на подневном сунчанику,

погледао сам зачуђено

и видео импресију златокосу.

.

Ни звездана устрепталост

није могла да се упореди

са сјајем њеног погледа

који није био намењен мени.

.

Ја сам игнорисао сенку,

газио је преко главе,

прелазио преко орбиталног сазвежђа

њених дражи,

свеважно је било маловажно,

мени је кружни ток моје осе

наговестио сумрак у који сам

суморно разапео духовне сфере

и намучио се да из себе изагнам

омађијаност неотуђену

и останем на присојној страни освешћења.

.

Д.П: Збирка – “Дубоки корени“

Сви снови се остварују.

Ако верујеш у њих!

Од твојих снова зависи

какав ћеш, уистини,

бити.

Ставих у косу машталице,

развише благосјај твари прастаре,

окренух реку једним потезом огња кроз прсте,

плам је онај који у себи имаш,

машталице увек из душе пусти

чуда стварај

и биће ти увек огњени прсти!

Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 

.

Купају се виле поморкиње ал’ ни једна тло то стопом не дотаче. 

.

Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 

.

Чим видела ту и остала. 

.

Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 

.

Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 

.

Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 

.

Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити…њене као струне мире.

.

Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил’ је једна што веда у мору тишине? 

.

Ах!

Како тече река заборава…

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал’ крила ошине… 

.

Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели… 

.

Како не би? 

.

Кад се види сјајни Оро Бели.

Извор: Звезда Род

КОСОВО (алб.Kosovë) је село у области и округу Елбасан. О овом Косову у Албанији нема много података на интернет страницама, сем што се помиње у оквиру општине Белеш у којој се налази, те тако немамо ни податак о географском положају. Етимологија је иста као и српског Косова: од имена птице кос, помоћу суфикса –ово, изведен је и поименичен присвијни придев Косово.

КОСОВО (алб.Kosovë) је село у области Премет, округ Ђирокастра, положај 40° 18′ 14″ N, 20° 23′ 40″ E.

 У Србији је једно Косово, отето, а у данашњој Албанији их има више и сва су давно отета од стране једног истог соја као и ово у Србији. И за разлику од других албанских села, ово Косово има православну цркву.

КОСОВО Мало (Kosovë e Vogël) је село у области Лужње, округу Фјер, положај  40.9 N, 19.79 E.

        Сам арбанашки придевVogël (мало) уз српски топоним Косово, указује на то да је постојало и Косово Велико, али њега нема на албанској табели насеља. То нас наводи на закључак да је топоним замењен.

Ово је још један топоним Косово У Албанији (види претходно КОСОВО)

КОСОВИЦА (алб.Koshovicë, грч.Κοσοβίτσα – Косовица) је село у области Премет, округ Ђирокастра, положај  39.82°N, 20.41°E. Налази се на самом југу Албаније, до границе са Грчком.

Топоним је настао као и топоними Косово, како се верује, по птици косу, мада је могући настанак по глаголу косити, чиме би се именовао крај са ливадама, погодан за косидбу. Но, прилочно велики број српских топонима настао је по именима птица. Настанак више топонима по птици кос може значити и то да је ова птица била посебно поштована у старом словенском култу, што је сасвим могуће. Кос је птица певачица, живи у близини људских станишта, храни се бубама, глистама и зрневљем. Време кошења ливада му је погодно за исхрану на кошевинама. Можда је по томе и добио име кос, те су тако повезана ова два појма.

Косовица у Албанији није једина Косовица. У општини Ивањица налази се истоимено село Косовица. Топоним Косовица је настао преко придева косово, помоћу суфикса –ица, што је типична српска творба.

Становништво Косовице чине искључиво Грци. За Албанце је ово село Кошовица, а за Грке у непреличеном српском облику Косовица.

лаж и стид те сатиру и гуше

језичина добрано натекла

мисао би сад да ти оњуше

истина те изнова затекла

.

све и ништа! ти си пука тачка

или само празне речи вире

на реверу туђем као значка

за пандуре мамац си и жбире

.

рушевно ти штпо мислиш да није

ко да прати траг тајне постања

прљавштину ко ће пре да смије

.

бела глава кружи око пања

благослов би да сачува прси

опрост љубав каквој служе сврси

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Прашину је усковитлао ветар,

муње прскају Небом,

узбуркана мора и таласи пусти,

земаљско царство у ватрама гори.

Спојише се и небо и земља,

крв се у венама леди.

Јауци побеснелих паса

и цвркут и лет изгубљених птица.

ПОТОП!

Појави се Творац у свој својој слави.

и муњом Вулкана вечних

разби таму и Лондонске магле.

Прогледајте слепи.

Устаните грешни.

Јер казна са небеских висина

пред вама се ближи.

.

С.С.Л: “Изгубљено царство“