Материја науку спутала.

Тесна кожа домет омеђава.

Владику Рада тајна голицала.

Спозн’о лучу која размеђава.

.

Анима се Свемиром простире

искрећ’ спирит животворја сваког.

Научници кроз своје визире

савршенство траже из заблудног.

.

Материја казенена робија.

У телесју да се греси сперу.

Кад се душа од греха осија

повратиће својих моћи меру.

.

У Свеуму сво знање постоји.

Кроз Дух свети оно свуд допире.

Чиста душа лако се напоји.

Знање моћно из Светла извире.

.То је знање што брда помера.

То је знање што брда помера.

Сваки терет чини левитантним.

Овом знању нема невиднога.

Оно спаја с тајнама космичким.

.

Спаситељ је оно невољнку

који срцем свога спаса иште.

Мач светлосни руци осветнику

када злице праведнога ниште.

Злослутници ткају златан вез

Смишљају за људе невидљиви кавез.

Сваки бод је поголема злоба,

За уснулог и будућег роба,

Сваки чвор је несрећа

Мања или већа.

Кад заврше ткање

И своје сабрање,

Цео свет ће одбожити.

Сви ће лажног бога

Гледати ко свога.

Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!

И нека ово лето буде испуњено блаженством!

Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове

Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне

Овај дан је пун милогледања и миломиловања!

.

Гурам речје и наречје у распаковани идентитет

Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак

Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше

Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште

Иако је горки мочворац одкокодатавао јутрење

.

Гледам комшије преко ограде и њихових мачева

Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра

Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца

Моје тело – део душе узраста врло високо високо

Тако висок изродићу олако своје преславне претке

.

Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта

Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо

Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже

Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех

А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме

.

* * *

Са истинском љубављу шапућем ти шапуталице

И љубим ти очи срца и душе округлим љубовима

Покривена љубављу сањај и остваруј дивне сан-јаве

Растежем јасновиђење пролећа до блаженства јесени

Благодарим Ти Господе како и колико си ми је дао!

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Купам у твом даху сваку жељу страсну

Прсти ми лутају измаглицом пути

Да у вриску видим ко звезду те јасну

Твоје голо тело што жудњом се слути

.

Све што жудња слути сад усне дотичу

И дланови чују музику твог стаса

Док у теби пишем од искона причу

Занесен тишином – лепотом твог гласа

.

Лепота твог гласа кичмом ми силази

Да у свакој жили најлуђе загуди

Док сан тренут сваки у јави налази

На мојим недрима дрхте твоје груди

.

Дрхте твоје уди – небо је све ближе

Дрхте твоје груди – небо је све ближе

Сред ноћи по нама зрак сунца је пао

У нама све расте – талас бура диже

У један нам уздах цео живот стао

Једини искрен интервју научника с природом јесте:

-Природо, кађи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?

Једини искрен интервју историка с историјом јесте:

-Историјо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?

Једини искрен интервју светитеља с Богом јесте:

-Боже, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја?

Непогрешан одговор у сва три случаја јесте:

-Човече, нађи мене у себи.

Дрино водо, брза, валовита,

што се синоћ криво кунијаше

да на теби нигде брода нема,

кад ја синоћ одоццнио прођох

и на теби до три брода нађох:

на првом су момак и девојка,

на другом су кићени сватови,

а на трећем братац и сестрица.

Брале сеји рухо кројијаше.

Сеја брата овако мољаше:

“Удри брате пуце до пуцета

Да не прође туђег брата рука.“

Братац сеји ‘вако одговара:

“Сестро моја, моја дуњо рана,

Често пуцад попуцају сама.“

.

Казивач: Ангелина Гогић, Милатовићи

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Ноћ ова, опчињена белином
коже. Од дрхтаве резеде
што гребе жалузином
до резбарне трепетне звезде
ноћ, сваком пором узврвела
као инсект налеће, тавна,
на лампу, чија је избочина врела,
иако је искључена давно.
Спавај. Са свих двадесет пет свећа
плен сање- као њене обрте,
смогла да не разгониш зраке, што већ су
преломљени о твоје црте-
ти пригушено светлиш изнутра,
док ја, усном ти такнув раме,
као да књигу при твом светлу до јутра
читам и шапатом сричем – сезаме

.

-извор: Поезија суштине-

На пропланку,

под звездама,

гле! Лепојка Вила плеше

у хаљетку прозирноме

од дивотне месечине,

уз свирале,

вилин-гајде,

и уз лиру Вилењака

што уздише за Лепојком,

за Лепојком Дивот-Вилом.

минијатура-Светлана Беловодова-

Ова тема је помало недодирљива, јер су се религијске истине и “истине“ дубоко укопале у наша бића, а дубоко у нас су се укопали и “наши“ богови. Наравно, постоје и друге истине и “истине“, а постоји и много “њихових“ богова. И наравно, све скупине бране “своје“ богове као најбоље, а нису толерантне према “њиховим“ боговима. Религијски ратови су однели милионе жртава и они се воде и данас, видљиво или невидљиво. Нешто у нама и у “нашим“ религијама нас р а з д в а ј а.

Постоји нешто у светим књигама што је свесно убачено од неке интересне сфере и што наше главе загрејава и упућује на погрешна схватања, води ка лошим одлукама и упућује на тешке путеве или путеве који немају циљ. Хришћанска Библија је коригована бар триста година. Нико више не зна шта је оригинално.

А раздвајање није Једнота! Све што води у раздвајање је погрешно, болно, без сврхе, и без испуњавајућег циља.

–Изод из истоименог текста –

По правилу историјског искуства, крај великих цивилизација обележен је наглим растом метропола до критичних лимита пренасељености и промискуитета, да затим наступе нагле декаденције, рушења и нестајања тих ,,камених колоса“ под песком времена и заборава. Карл Маркс би се могао сложити са Шпенглером да је светска историја – историја града. Ми сматрамо да је неоправдано остала непримећена она улога коју је Маркс видео у институцији града као одлучног момента у развоју производних односа. Отуда је и у основним марксистичким анализама нових облика капитализма изостало разумевање значаја функције града за развој и/или распад тих облика. У погледу значаја града Маркс је био веома јасан и језгровит:

,,Историја древне класике јесте историја града, али града основаног на земљопоседништву и пољопривреди; азијска историја је нека врста неиздеференцираног јединства града и села; германски период средњег века почиње од села, као седишта историје, те је каснији развој у знаку сукоба града и села; модерна историја је урбанизација села, а не, као у античком добу, рурализација села.“

Почетак пада свих великих цивилизација, Шпенглер види у напуштеним провинцијским градовима, а крај у метрополама које су и непосредни узрочници процеса инволуције. Метрополе ,, срозавају остатак света на пуке провинције, чији је задатак да хране метрополе“. Другим речима, метрополе су нека врста колосалних паразита који расту црпећи све виталне енергије цивилизације. Пад метропола јесте знак исцрпљености тих енергија. На крају, бедни остаци становништва ,,живе између камених маса не другачије од човечанства каменог доба.“

Дакле, појава метропола на хоризонтима историје јесте не само знак, већ и основни материјални узрок краја цивилизација. Претходну мисао потврђује чињеница да су се готово све метрополе у историји човечанства срушиле, не под ударцима спољних непријатеља, већ под ударцима сопствених самоубилачких процеса распадања и стихија хаоса, иманентних развоју тих ,,камених колоса“ хибриса.

Одломак из текста преузетог из књиге “Смак света“ из 1978. године

Фото преузет са нет странице „Нови стандард“

http://www.dragoskalajic.com/