Лирски записи

 

(ТАЈНО ЗНАЊЕ ПРЕУЗЕТО ИЗ АКАШЕ)

Јеванђеља су прерађени древни свети (тајни и тајинствени) списи ведских, хиперборејских ура, великих посвећеника највише духовне касте Белих Срба.

У Древних Белих Срба постоји предање, настало још пре стотину и осам векова, на Белом Пупку СрбИрије (Сибирије, Хипербореје), о Богу Који Крвари, о богу лекарства и исцелитељства, илити о богу Дабиши, који се, у потоњим предањима расејаних, разрођених и расрбљених Срба, спомиње под именом Хроми Даба.

Под снажним утицајем јудео-кршћанства, а то је туђинска идеологија и религија, која већ тисућама година ради на затирању ведсрбске културе и духовности, Хроми Даба се везује за доње, сеновите и мрачне светове.

Хроми Даба је, под утицајем јудео-кршћанства, поистовећен са Црним Богом, са Црнобогом, како би се предање о богу Дабиши, о Богу Који Крвари, избрисало из ведсрбског пра-сећања и пра-памћења.

Бог Који Крвари јесте бог тајних знања о лекарству и исцелитељству, јесте бог који је исцељивао и васкрсавао људе, животиње и сва ина бића.

По том древном предању, Дабиша (првобитно име је Дај-Биша, а то је Онај Који Даје Биће, Онај Који Даје Живот Бићу) бејаше обичан смртник, али велики посвећеник древних ура, посвећеник у тајне лековитости биља, гљива и минерала који је, једном приликом, док је у гори брао лековито биље, нечијом залуталом стрелом погођен у само срце.

Смртно рањен, скотрљао се низ стену и, при паду на земљу, поломио леву ногу.

Три дана је и три ноћи Дабиша (Дај-Биша) лежао ни жив ни мртав под стеном, док су над њим будно бделе, чувајући га од звериња, три горске виле биљарице.

За то време, његова је душа пловила тајинственим оностраним космичким пространствима, сабирајући звездане и космичке животодајне енергије и тајна исцелитељска знања белих богова и богиња.

Када се, у јутро четвртог дана, пробудио иза космичког сна, угледао је, у магновењу, три мила светлозарна лица изразите красоте, лица трију горских вила посестрима.

Када су га виле прихатиле за руке и, када се усправио на ноге, осетио је, у трену, и запазио, да сада има скоро божанске дарове и моћи, да јасно види и јасно чује, да може да види невидљиво, да може да чује и нечујно, да разуме тајне језике других невидљивих и видљивих бића, да разуме говоре тица, животиња, биљака, дрвета и минерала.

Његово срце је и даље повремено крварило, а крв из његовог вечно крварећег срца имађаше божанско животодајно дејство.

Поломљена лева нога била је посве исцељена, само што је остала мало краћа, тако да је, при ходу, једва приметно храмао.

Зато је и добио надимак Хроми Дабиша, Хроми Даба, што су јудео-кршћани, ти вековни мрзетељи Србства и свеколике србске древности, извргли руглу (а шта они све нису извргли руглу!?), прогласивши Хромог Дабу за подземно (хтонско) божанство.

На древни приказима, сликама и цртежима ведсрбских рисаца и ришија, Хроми Дабиша је представљан као млад, витак и прелеп бог (предивних мушких црта лица, крупних бадемастих очију, правилног орловског носа и, дугих смеђих власи што низ рамена падају), који, са златним луком и сребрним тоболцем стрела, попут божанског митског палео-ловца, корача цветним пољима, подно белих и пурпурних облака, у пратњи трију крилатих девојака (вила), што лете – руменим сунчевим зрацима запљуснуте и озарене – понад његове, цветним венцем, урешене и овенчане главе.

Ово предање древних ура, касте посвећених у Белих Срба, преузели су, и присвојили, сви ини ведски, аријевски и хиперборејски народи.

И хришћанско предање је изникло из овог древног (урског) хиперборејског предања.

Бог Који Крвари јесте Бог Који Исцељује.

Бог Који Крвари јесте На Крсту Распети Бог.