Јелен у нашим народним обичајима – Драгослав Срејовић
Антички народи су веровали да јелену сваке године отпадају рогови, да би идуће године поново израсли већи, снажнији и лепши.[1] Тако су ти рогови у народном схватању постали симбол који у себи уједињује на најлепши начин смрт и поново рађање, васкрсење и бесмртност. Јелен је био света животиња велике ефеске богиње Артемиде.[2] Дионис, Цернунос[3] и Христ[4] идентификовани су често с јеленом или носе на глави јеленске рогове. У Малој Азији јелен је познат као света животиња још у другој половини III миленија пре н. е.[5] Тако је и у Европи ову животињу народна фантазија врло рано окитила легендом па је јелен и данас, код наших и осталих европских народа, остао божанска животиња обдарена магијском снагом.
Многобројни народни обичаји у вези с јеленом, нарочито маскирање у јелена, познати су код готово свих европских народа.[6] С. Тројановић бележи један интересантан обичај код Срба и Влаха у Банату. Овај се обичај практикује на Бадње вече и на Мали Божић. Тада се „млађарија убунда да им се лице не види“[7], а на мотки носе специјалну маску-клоцалицу и с њом „иду од куће до куће, поигравају и забаве ради поклања им се воћа, новца, јаја и шта се може“.[8] Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, „али јој на чело придену две гране, које изгледају као јеленски рогови с парошцима“.[9] Испод доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама од хартије. Клоцалицу прати један младић који свира у фрулу или звижди, а „Срби и певају не само побожне него и лаке безначајне световне песмице“.[10] Тројановић је већ правилно уочио да је клоцалица морала имати првобитно облик јелена, што показује и етимологија речи шербуљ (од латинског cervus), како ову клоцалицу и данас зову Срби и Власи у Банату.[11] Обичај с клоцалицом није ограничен једино на Банат. В. Караџић помиње клоцалицу и у Пожаревцу и пореди је са сличним обичајем у Дубровнику.[12]
Још је занимљивији обичај познат из јабланичког среза (Србија).[13] Сваке године 12. јула народ одлази на Петрову гору, где се одржава нека врста великог сабора. Том приликом се на једном пропланку, где стоји камени жртвеник, приноси на жртву један брав (обично овца) окићен цвећем, чија крв треба да попрска камени жртвеник. Овај обичај објашњава легенда која је с њиме у вези. Некад је на пропланку где се данас приноси жртва сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве које му је народ остављао. Једне године људи су заборавили да му донесу жртве (поклоне), и тада је он наредио да уместо њих њега самог жртвују. За успомену на тај догађај кад је проливена крв јелена са златним роговима и данас сваке године крв једног брава окићеног цвећем, који се закољe ту, прска камени жртвеник.
Ова два наша народна обичаја нису усамљена. Они припадају великој групи сличних обичаја код осталих европских народа, који показују колико је значајну улогу некад имао
јелен у религији европског становништва. На основу археолошких споменика и писаних података може се пратити кроз столећа на територији готово читаве Европе стално обожавање јелена као свете животиње, односно једног божанства чији је јелен атрибут и света животиња. Досад се веровало да се сви средњовековни и савремени обичаји у Европи у вези с јеленом заснивају на култу келтског Цернуноса.[14] Међутим, то није тачно. Цернунос није оригинална келтска творевина, већ је формиран као божанство релативно позно, под утицајем грчке и римске религије. С друге стране, археолошки материјал с територије наше земље, као и из суседних области, показује да је јелен био познат као света, култна животиња аутохтоном становништву југоисточне Европе и пре инвазије Келта у Подунавље, Грчку и Малу Азију. Према томе, ови остаци обожавања јелена у данашњој Европи имају корена у религиозном схватању преисторијског становништва југоисточне Европе, тј. у религијама оних народа који су својом културом и цивилизацијом вршили снажан културни утицај на варварске и нецивилизоване области континенталне Европе. Међутим, тешко је одредити тачно моменат кад се јелен уздиже на степен једног религиозног симбола код народа преисторијске Европе. Przeworski[15] мисли да је божанство у вези с јеленом настало у хетитско-анадолској области и да је ово схватање потпуно страно веровањима у култу других народа на Оријенту. У критско-микенској култури немамо сигурних доказа о постојању култа неког божанства које би било у вези с јеленом. Једино на прстењу и печатима приказана је женска фигура која лови јелена[16], тако да се може помишљати на неко божанство сродно грчкој Артемиди. Тек су из грчке религије позната божанства чија је света животиња и атрибут јелен (Артемида, Дионис, Аполон).[17] Тако, ако усвојимо мишљење које износи Przeworski о анадолском пореклу божанства чија је света животиња јелен, онда можемо сматрати да је култ јелена из Анадолије преко Егеја и Грчке, продро и даље у унутрашњост Европе. То је лако могуће стога што археолошки материјал с територије југоисточне Европе показује јак афинитет према културним манифестацијама егејско-анадолског културног комплекса.[18] Међутим, не треба заборавити да је формирање извесних религиозних идеја пре свега психолошки феномен зависан од извесних специфичности у структури људског несвесног, те отуда имамо појаву истих митова и религиозних симбола код народа који не стоје ни у каквој вези. Уз то, потребно је напоменути да је маскирање у јелена, а вероватно и култ који је с тим у вези, било познато у западној Европи још у палеолитско доба.[19] Али без обзира на то како ће бити с јеленом, чије остатке имамо сачуване у обичајима становника савремене Европе, јасно је да је ово веровање било познато становницима наше земље пре продирања Келта у наше крајеве, у време кад су формирана насеља у Винчи, Потпорњу и Вучедолу. У источнијим областима насељеним Трачанима јелен је такође био света животиња пре келтске инвазије. На једном фрагментованом kulix-у нађеном на атинском Акропољу приказане су Трачанке које растржу Орфеја.[20] На мишици једне Трачанке тетовирана је фигура јелена. Ова веза се датира између 470. и 460. год. пре н. е.
Засад је још тешко одредити у којем је својству и на који начин јелен био поштован и обожаван у преисторијској Европи пре формирања келтског бога Цернуноса, чији нам је карактер углавном познат.[21] Вероватно је да већ тада имамо антропоморфно божанство чија је света животиња јелен. У том смислу особито је интересантна једна теракота нађена у Градцу код Злокућана[22] и неколико теракота из Винче.[23] Теракота из Градца је фрагментована, али је очувана глава која има људске црте лица, али и јеленске рогове. За теракоте из Винче може се само рећи да представљају људе маскиране у рогате животиње, можда и у јелене. Још је значајнија једна амфора из Винче с рељефном представом лова јелена.[24] На овој амфори је или представљено божанство са својом светом животињом (Артемида), или лов овде има симболичан смисао, тј. ловац представља смрт (божанство мртвих), а јелен самог покојника, као што је то случај касније у римско доба и средњем веку.[25] Једна фигура јелена са зделом на глави нађена у Вучедолу[26] као жртвена јама с очуваним потпуним скелетом јелена на истом локалитету[27] драгоцени су подаци за упознавање култа у вези с јеленом, односно божанством чија је света животиња јелен.[28]
Међутим, још није сакупљено довољно материјала да би се тачно могла да одреди функција божанства с јеленом у овом раном периоду у југоисточној Европи. Сигурно је да је јелен био приношен њему на жртву (на пример у Вучедолу) у истом својству као што је то случај у култу Артемиде Лафрије у Patrai[29] или Изиди у Херонеји.[30] Вероватно је келтски Цернунос временски најпознија варијанта бога-јелена у европској преисторијској религији, што би значило да је прекелтско божанство у вези с јеленом имало углавном исте црте и основне функције као и Цернунос. Култна колица из Штретвега[31], на којима се налазе два јелена поред наоружаних ратника и једне високе женске фигуре која држи на глави једну зделу, указује на могућност да је то божанство било врло слично Артемиди. На Артемидин култ указује и обичај прављења колача у облику јелена за Нову годину, који се и данас практикује у Алзасу.[32] Исто такве колаче правили су и Атињани и жртвовали их Артемиди.[33]У оба ова случаја колачи су замена стварног жртвовања јелена, који се некада приносио на жртву Артемиди у Атини и у преисторијској Европи. Код Келта је јелен животиња која доноси плодност, богатство, али и смрт. Јелен одводи душе умрлих на други свет, тамо где влада бог Цернунос и сам с јеленским роговима који се исто као и вегетација обнављају сваке године. Уопште, у келтској религији јелен има изразито хтонско-аграрни карактер. Исти карактер имају, како ћемо касније видети, сви народни обичаји који су у вези с овом животињом код нас и у осталим европским областима.
Ширење хришћанства није нанело штете старом веровању у бога чија је света животиња јелен. То је веровање било тако снажно код европских народа да је сам Христ морао примити на главу уместо трновог венца јеленске рогове[34], а хришћанска се црква узалуд огорчено борила против култног маскирања у јелена (cervulum facere, caput cervi praelingare, in cervulos ambulere).[35] Ово је маскирање вршено у самој цркви или на гробљу, обично на Нову годину, која је такође празник који је у вези с мртвима и хтонским демонима.[36] У Chronica Boemorum (XI/XII век) помињу се маскиране гомиле које јуре по гробљу, циче и збијају шале.[37] У Тиролу, Баварској, Салцбургу и Швајцарској сличне се маскараде одржавају и данас.[38] Ови пагански обичаји у периоду кад се хришћанска црква борила против сваке јереси без милости показују да је стари бог с јеленом још био жив и да је с успехом конкурисао новом богу. H. Ch. Puech[39], студирајући недавно смисао јелена у хришћанству, могао је утврдити само незнатан број нових елемената који би били специфично хришћански. Јелен у хришћанској симболици означава вернике одане Христу, пуне љубави и праштања, чисте и побожне, једном речју fidelis perfectus. Сам Христ је „јелен међу јеленима“, „верник међу верницима“. Овде је значајан идентитет који постоји, односно жели се да постоји, између Христа и верника. „Imitatio Christi“ није основа само хришћанске религије. У свим религијама се тежи да се верници идентификују са својим божанством, и то је главни смисао свих мистерија и сепулкралног култа. У овом случају нас интересује идентификовање верника с јеленом. На саркофазима из меровиншког доба у Француској често је приказан лов на јелена.[40] М. Вего публиковао је недавно један средњовековни надгробни споменик из Пржине, који вероватно потиче из XIV века, на коме је такође приказан лов на јелена.[41] G. Gaudron[42] мисли да је мотив лова на јелена на меровиншким саркофазима инспирисан специјалним религиозним схватањем. Познато је да коњаник означава хтонско божанство смрти. Јелен симболизује самог покојника и тим обликом он се већ идентификује с божанством у чије му царство отвара пут смрт. Ако је тачно ово објашњење представе лова на јелена на меровиншким саркофазима и на надгробном споменику из Пржине, мора се закључити да је наш народ још и у XIV веку веровао у једно божанство у облику јелена које господари душама умрлих. Анализа обичаја са клоцалицом и обичаја на Петровој гори показаће да су се остаци тог веровања задржали у Банату и Србији до данас.
С. Тројановић каже да се обичај с клоцалицом одржава на Бадње вече или Мали Божић. Чајкановић је правилно објаснио Бадње вече које је „пре свега мртвачки празник, задушнице: тога вечера приређује се гозба душама покојника, и даје им се прилика да се подсећају на обичаје о даћама и задушницама уопште“.[43] Мали Божић, Месојеђе и Нова година, кад се још врши обичај с клоцалицом или маскирање у јелена, такође су празници мртвих. Зато је разумљиво што и клоцалица има облик јелена, пошто је јелен изразито хтонска животиња и стоји у специјалном односу с душама умрлих, које, видели смо, и саме могу имати облик јелена. Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је у ствари гозба која се приређује душама покојних предака[44], иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Ово даривање означава теоксенију у правом смислу те речи. Маскирана гомила представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, врховно божанство мртвих, који има овде улогу psychopompos-а.
Сваки хтонски ритуал садржи и елементе аграрног ритуала. Дионис, Артемида и Цернунос су божанства која господаре мртвима, али су у исто време и божанства вегетације. Зато извесни детаљи у обичају с клоцалицом, као звонце, шарене траке, свирање у фрулу, звиждање и певање световних песмица, подсећају донекле на поворке познате из грчких мистерија које су изразито хтонско-аграрног карактера. Cista mystica која се употребљавала у Дионисовим мистеријама садржала је звонце и шарене траке. То је приказано и на новцима Амисуса.[45] Свирање у фрулу[46] и певање световних песама познато је такође из грчких мистерија, а околност да клоцалица иде кроза село после заласка сунца и да се готово сви обичаји у вези с маскирањем врше ноћу, јасно потврђује мистичан карактер овог нашег народних обичаја, у коме се не може одвојити хтонски од аграрног ритуала. Узрок овоме је у примитивном менталитету по коме су смрт и васкрсење недељива целина.
Много изразитијег је аграрног карактера обичај који се сваке године обавља на Петровој гори. Легенда која објашњава данашњи ритуал јасно показује да је на месту где се коље брав некада убијен јелен у својству свете животиње.[47] Наравно, разлог за то убијање које даје народна легенда измишљен је касније да објасни један ритуал чије је право значење заборављено. Фрејзер[48] је прикупио велики број примера ритуалног убијања божанске животиње код готово свих народа света. Он је показао да су стара божанства вегетације редовно замишљана као животиње и да су у том облику и убијана.[49] За разумевање обичаја на Петровој гори нарочито је важно што се он врши почетком јула, тј. у време кад је све жито пожњевено и кад је вршидба при крају. Стога је логично да мора постојати некаква веза између пожњевеног жита и убиства јелена. Готово у исто време кад је на Петровој гори убијен јелен, у Атини је некад убијен во (bouphonia). У легенди која објашњава приношење жртве на Петровој гори каже се да су некад сељаци односили на пропланак жртве које је затим примао јелен. Вероватно је тада јелен хватан и убијан, пошто се на њега гледало као на божанство које је у вези са плодношћу и са житом и које у облику јелена долази да прими оно што је његово. Приликом буфоније у Атини такође су на олтар стављани колачи од јечма и пшенице. Затим су волови терани око олтара и жртвован је само онај во који први окуси принете дарове.[50] Мада се обичај на Петровој гори по детаљима знатно разликује од буфоније у Атини, сигурно је да је у оба случаја у питању убијање божанске животиње ради обезбеђења плодности за идућу годину.
Обичај с клоцалицом у Банату и Пожаревцу и обичај приношења жртве на Петровој гори и легенда у вези с њим представљају последње остатке ритуала у вези с јеленом, који је некада био божанска животиња која доноси смрт, али и нови живот, и чији је култ заузимао врло завидно место у религији становника Европе. Обожавање јелена, односно божанства чија је света животиња и атрибут јелен, било је познато становницима југоисточне Европе још пре доласка Келта. Многобројне теракоте с територије југоисточне Европе које приказују женске, често куротрофне фигуре, доказују егзистенцију великог женског божанства плодности у религији преисторијског становништва овог дела Европе. То је божанство било врло слично грчкој Артемиди, чија је света животиња јелен. Доласком Келта у ове крајеве вероватно је формирано једно мушко божанство идентично с Цернуносом, које је преузело углавном функције старог женског божанства. Хришћанство није унело готово никаквих знатних промена у стари култ. Захваљујући томе ми у данашњим обичајима можемо открити по које старо божанство и његов култ, у овом случају велико божанство вегетације и смрти, чија је света животиња јелен.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 