Фото: Вилењаци; Википедија

ДАН КАДА СУ НАС
НАПУСТИЛИ ВИЛЕЊАЦИ
Вилењаци су после распршивања
атомских бомби на Хирошими и
Нагасакију почели убрзано да
напуштају Мидгард-Земљу.
Први су отишли Бели, а неколико
година потом и Плави Вилењаци.
Будући да су Плави Вилењаци
дубље и чвршће, скоро родбински,
повезани са Белим Родом, а
превасходно са Белим Србима, они
су још неко време чекали и
оклевали, надајући се поновном
успостављању Реда и
Поретка на Мидгарду.
Њима је, просто речено, било жао
да напусте Мидгард-Земљу, те да
препусте свеколики Бели Род
надолазећим мрачним силама.
Но, када су кренули нуклеарни
опити, нуклеарна испитивања по
пустињама, како на Истоку тако и
на Западу, они су схватили, да
овде више нема опстанка за њих.
Најпре су се удаљили у својим
физичким телима, бивајући још
неко време присутни у својим
етеричним овојима која се
пројављују у зеленим ваграма.
Етерични овоји, етерична тела
Плавих Вилењака имају разне
нијансе зелене вагре, илити,
туђицом речено: зелене боје.
(Боја није србска реч, већ
варварска туђица!)
Моји сусрети са Плавим
Вилењацима – о чему сам већ
писао – догодили су се средином
педесетих година прошлог века,
кад сам ја имао између пет и
седам година, а то је, отприлике,
било – сада то схватам – пред
њихов коначни одлазак
са ових простора.
Са ових простора, као и са свих
других настањених пространстава у
свету – сви Вилењаци, како Бели
тако и Плави – сабрали су се у
кедровим шумама Сибира, слично
птицама-селицама када се
сабирају пред сеобу, па су одатле,
у племенима и родовима, као
птице у јатима или пчеле у
ројевима, кренули пут
Плавог Сазвежђа.
Отада је наша Мидгард-Земља
почела нагло да копни и сахне, те
да убрзано губи животну силу и
духовне моћи.
Када видовити, у овоме часу,
сазерцава Мидгард-Земљу, јасно
ће видети, да је етерични овој
Земље изгубио оно праисконо
титрајуће и дивотно плаветно,
прозрачно искричење и
светлуцање, те да се уместо
небеско плаветног одсјаја, све
чешће указује тамно-плава,
прљаво-плава вагра.
Одласком Вилењака са Мајке
Земље, нас – а кад кажем нас, онда
мислим на сва бића: на људе,
животиње, птице, биљке и древета
– све чешће, из мрачних сазвежђа,
нападају разни, веома подмукли и
опаки паразити, против којих се
све теже и, скоро безуспешно,
боримо.