ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Ко су реалисти, рационалисти и прагматичари?

То су људи без маште, без визија, без снова, без животне поетике.

Дозлабога незанимљиви, прозаични, припрости, ограничени, скучени, тескобни, џангризави и досадни.

Они умишљају да све знају, а глупи су – како би овде у Банату рекли – као тоцило!

Куку и леле оном ко мора с њима у заједници да живи!

Свеједно, да ли је мушко или женско чељаде у питању.

02

Уживам ноћу да седим у врту испод ораха, да зурим у јасно и дубоко звездано небо, те да слушам зрикање зрикаваца и дозивање сова кукувија:

 Кукувијууу! кукувијууу! кукувијууу!

Некада им и ја одговарам: кукувијууу! кукувијууу! кукувијууу!

Сове кукувије уопште нису злогуке птице – како то неосвешћени људи умишљају – већ – напротив! – миле, драге и мудре, попут гавранова!

(Овде су у мом врту, још пролетос, свиле гнезда, и гле! сада подижу своје тиће.)

Волим све птице, и све ми оне, на свом немуштом језику, откривају неке овостране и оностране тајне.

03

Седим, у сумрак вечерњи, у свом врту и, зурим УПРЕМАСЕ у сам врх танковите јелике.

(Употребих праизворну србску реч УПРЕМАСЕ, уместо већ отрцаног и тврдог савременог израза: ПРЕКО ПУТА.)

Спрам пурпурног вечерњег неба, гле! лескају се, зрцале, титрају и светлуцају тиркизне кичице у самом овршју танковите јелике, и ја већ замишљам – а некада и видим! – како уоколо плешу мајушни плави вилењаци са мајушним и танушним вилама златних и сребрних власи.

Волим да маштам и сневам, јер тада ЈА ЈЕСАМ највише свој!

Или, како би посвећени србски песник рекао: ко не уме да снева и машта, нека се сели из нашег сокака!

04

Јуче је овуда, некако у сутон вечерњи,  пројурио силовит ветар чији су удари, на тренутке, бивали и сто педесет километара на час!

Кад је кренуо силан вихор, замолио сам Стрибора, да поштеди мој врт и све вртове уоколо.

Стрибор је добродушан и милосрдан.

Све ми је сачувао: орах у распону од двадесет метара, две моћне липе под мојим прозором, али и све ине вртове у селу, иако удари у пољима према Вршцу биваху тако силни, да су и бандере кидали!

Са Перуном и Стрибором вазда разговарам, као и са свим иним нашим боговима и богињама.

Разговарам овако како и с вама сада разговарам: просто и једноставно – из душе и срца.

Они су тако мили и драги, да вам ја то ни исказати не умем!

Најбоље је, ипак, да се сами у то уверите!

Све је просто и једноставно.

(У Великом Гају, 12. рујна 7526.)