Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је…да видим смисао.

Не…речи не могу да воле као дух…
Чак ни срце само што живота изворе крије…

А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера…ван пролазног тихог времена…

Одлазим.

Враћам се.

Вечно мирујем а СвеМиром путујем…

Однео сам круну белу на врх древне горе Меру…род ме мој чека верно…“

Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима
вечности јутро Сварога.
.
Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају
под именом другим…
.
Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме…ледено
врелим погледом истине.
.
Ти волиш изнад разума овога света и многих светова
што у ниски сјакте васељенској.
.
Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог
скривеног срца истине?
.
Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла
извајана је…да видим смисао.
.
Не…речи не могу да воле као дух… Чак ни срце само
што живота изворе крије…

Одлазим.
.
Враћам се.
.
Вечно мирујем а СвеМиром путујем…
Однео сам круну белу на врх древне горе Меру…род
ме мој чека верно.

.
А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од
белог мермера…ван пролазног тихог времена…