Лењо отварам очи и протежем се у још увек топлом кревету. Викенд је, одмакло јутро.  Два довољно добра разлога за тихи осећај радости и спокоја.Устајем и гледам, како се велики комад неба увлачи кроз прозор. Отварам широм врата, да у собу уђе  пролеће. Шта више пожелети? До ноздрва ми долази мирис кафе, из комшилука.Одлазим у моје мало царство, кухињу. Укључујем ринглу и стављам џезву са тек истеклом водом за две кафе. Друга, ако се драги пробуди и придружи. Чује се, вода ври. Убацујем две пуне кашичице ситно измлевене, као страсна ноћ црне, домаће кафе. Пустим да два три пута прокључа, док ми мирис  улази у ноздрве, заводи нерве и ум. Као у лаганом трансу сипам кафу у драге ми шољице, и са широким осмехом безазленог детета, на лицу, отпијам први гутљај.

Фото: Кафа; Википедија