Кроз отворен прозор,
крз окно своје утробно,
из себе бих у прозрачну јесен,
у светлост днева да се распем,
у златан прах михољског лета.
.
Одиста, треба ли што друго,
треба ли више већ отписаном дану
до да пробуђен буде за једну сјајну смрт.
Поезија можда и не зна да каже
због чега с јесени горе дивље трешње.
Можда су само пастири знали да разгласе
славу ватре и растиња у ком пребива,
да виде пламтећу косу усмрћеног бога.
.
Пријемчивост за сјајно згарање лишћа
не сведочи ли о нечем другом, ипак.
На пример, да већ разумеваш мирис земље
препуне доказа о труљењу,
препуне доказа о дугом самирању у влази
коме је податно све што нема ватре.
.
А тек жестина муња како је недостижна,
како потресна помисао на њих,
и бесмислена – јер су небески сој.

Фото: Михољско лето; Википедија