Тело, моје, притиска сунчано олово.
Пусто лежи, глуво, безуво, јалово.
А, срце ми самотно и суморно,
у тишини мења облик, уморно.
.
Ни цвета, не пчеле, ни птичији пој
ни простор, ни ред свих ствари, јој.
Моје биће лута пределима тим
и сан моје главе, са срцем несретним.
.
СА СУЗОМ МОЈОМ ШТО У ОКУ СИЈА,
(Од рођења све је чађ, каква иронија)
скупљам гареж сад са многих дана,
осмехом немим на крају усана.
.
Ја нисам тражио овај вечни мрак,
ни ноћ што бунца, ни оловни зрак.
Ни највеће јаде, НИ ПРИНЦИПЕ РАЗНЕ,
УТОПЉЕНУ ДУШУ, ни речи празне.

Фото: Плакање; Википедија