Не верујем сада у
случајност ову, која срцем
пише…
Не верујем у случајност
више…
.
Превише је тога, што
у мојој души пише…
Зато не верујем случајности
више…
.
Верујем у снове, што
у песми живе, верујем
у све њене риме…
Верујем…
.
Верујем Тишини, јер не
зна да лаже.Верујем
свему, што ми она
каже…
.
На лицу уморном одговор
се слути и назиру Тишине
замршени пути и предачке међе.
Верујем
.
да у нама Истине
живе све ређе и
све нас више боле…
Нестала су срца,што
.
знају искрено да воле.
Перо још се труди
у нечијој уздрхталој руци,
не чују се више
.
песме нежне раздрагани звуци…
Ал’ верујем теби, песникињо
драга и верујем себи кад
препознам риме срца твога.
.
Верујем у Божански Извор,
у Космички закон, у
Небеске, непролазне норме… Верујем
у све песничке форме…

Фото: Бели голуб; Википедија