Окрвавили сте нам бајку,
раздевичили срца,
хорде чизмаша
што базде на презир
потурају каљаву чизму,
мислећи да ако им очистимо чизме
опраће им се и образ.
.
Један уфилцани ногом
разваљује врата учионице
и гледа нас преко цеви.
Од жеље да нас побије одмах
дели га само наређење,
не савест, не саосећање.
,,У двориште! У колону, по три!“
Једни до других, идемо у бездан,
ко јагањци на клање.
.
Тискају нас у топовске шупе,
пребрајају, раздвајају,
деле по пореклу,
изузимајући људску важност.
Громови су пуцали. Не од муња.
Покошена тела без наде
кисла су под мецима.
Било је кратко и болно,
готово из милосрђа.
/
Следећег јутра на
свим кућама вијориле
су се црне заставе.
Од тог црнила јутро
није ни свануло.
Ту, у Пивари,
Бресници, Корићанима,
можда је магла забелела кровове.
У Шумарицама ни магла није издржала.
.
Можда покоји дечак још жали
што није с друговима држао
последњи час
и не прашта мајци што
га је закључала у подрум.
Неке су мајке ожалиле живе,
а неке никад прежалиле мртве.
.
Скривен на тавану, међу врећама кромпира,
један дечак се силно тресе,
док му мајка између залогаја набраја
кога више видети неће.
А он тихо кроз сузе промуца:
,,Мама, ја нисам крив што сам остао жив“.

(Сећање на злочин у Крагујевцу 1941. године. Песма је инспирисана истинитим сведочанствима. Последња строфа сведочи сећање славног глумца Мије Алексића који је био скривен на тавану, након што је успео да се спаси из заробљеништва)
Можда је црно-бела слика. На слици може бити: једна или више особа

Фото: Сцена са стрељања ђака; Википедија
·