За Д.

Песник је пун речи — пред тугом или срећом сваком;
Кад тутње олује, громови, или севају топовске ватре,
Писаће стихове — будан, или кад тоне у сну лаком,
У Воронцовском дворцу, или украј циганске шатре.

О лепоти ведрих зимских ноћи под звездама Ориона,
Писаће — кад месец, умирући, тихо пољуби зору;
Чак и кад, због неке жене, ухом му забрује далека звона,
У њему тад ће све бити распевано — на песме извору.

Али — кад га ошину муње и загрле неизречене доброте,
У једном трену, кад плане, и све у њему нагло се смири,
У једном бићу спозна све буре — и све живота лепоте,
Тад песник заћути, бежећи од стиха — кô од јутра вампири.

И само једном — кад у поглед њен живот његов стане,
У трептају се јаве све недаће, и спас, и сви немири;
Схвати — таква жена дође кô кад поларна зора сване,
И заћути, јер тај сусрет све покрене — и све умири.

Фото: Жена на киши; Википедија