Анђелко Заблаћански: Пуцање ноћи

Ти си паклени пољубац,
и не знам да ли да га желим
јер уједа као дивљи пас.
.
Нема граница, нема правила,
само погледи као ножеви
који секу ваздух између нас.
.
Ти си као стаклена чаша,
испуњена нечистим вином,
и желим да те разбијем,
али не могу.
.
Превише си лепа да те уништим
и превише опасна да бих те волео.
Твој дах је као кама,
што ми улази у крв.
.
Не осећам ништа између нас,
само овај пламен
који ме лиже са свих страна
и све је у исти мах
чисто и прљаво,
тако проклето животно.
.
И ништа не говоримо,
не требају нам речи,
у тој тишини,
можда сам жив више него било када пре.
Фото: Спуштање ноћи; Википедија
