Грлићу те рукама сунца
када ти вјетар скуте поцијепа,
и када се образи од мраза зарумене.
Миловаћу те очима неба
када поглед сањиву чежњу пробуди,
када лице спустиш на моје дланове,
уплашена ко срна, промрзла од студи.
.
Пахуља сњежна спусти се нечујно,
топлих усана дотаче дах,
натопи бразде мелемом жудње,
из њедара бујних оте се уздах.
Што ли је шутња јача од ријечи,
док склупчана у гњезду неспокоја,
моја срна болно јечи.
.
На грудима оста сјенка вољеног бића
и мразом заметнут траг у души.
Огњевите искре је повеле к небу,
и очи препуне туге, да више не зебу.

Фото: Снежна пахуља; Википедија