Бесане су зоре крвавих планина,
подигле штитове крај борбеног срца.
У загрљај таме, дочека га зима,
на видику стоји к’о зрак топлог Сунца.
.
Одавно је дао Отаџбини завет
и део од груди, граничник од душе.
Да ће Србље бранити јуче и вавек,
а сада га сећања рањеног руше.
.
Некада је телом бранио невине,
сукобљен са смрћу по хиљаду пута.
Знао је да живи, знао и да гине…
Стопирао метак, ако ли залута!
.
Сада под ребрима сакрива све ране,
пронашао луку под небеским сводом…
Вољени му красе и ноћи и дане…
Ипак се загрцне с’ тугом као с’ водом!
.
Ордење, признања… Њему стало није,
„Заборављене“ је пригрлио своје!
Још у себи љуте, тешке битке бије,
једни Вука цене, други га се боје…
.
Очи као море, пустињска оаза,
риме у песмама, као у скут срећи…
Оно што другима звучи као казна,
Сиви Вук ће знати… Јунак је највећи!
.
Рећи ће да није вредан такве хвале,
неке птице никад не лете високо…
А, све песме света наспрам Њег’ су мале,
Отаџбини веран, душом свом дубоком!

Посвећено великом човеку, Јунаку, Пријатељу…
Част је писати о људима који имају чисту душу и храбро срце!

Фото: Сиви вук; Википедија