Ни речи више немам у гласу ,
све је стало у оном часу …
Кад си лаганим кораком
без мене, у вечност кренуо.
Видела сам, није ми промакло,
у мом правцу си се окренуо!
Твој поглед, душу моју
у чистоту је оденуо.
.
Немам ни мисли у мислима,
ни слова једног, у написаним писмима.
У мени живиш само ти,
и почива Истина.
Та Истина у мени зајеца и заболи,
она ме растужи, она ме и воли…
Та Истина ме боли,
За мене се онај део твој,
уткан у биће моје,
уистину моли.
.
Ништа ми није, а нешто ми је све.
Немам те, нема те…
Мало ме заголица сећање,
тек по некад унутар мене утихне све..
Чујем их,кажу :
,, Жива је, али лагано мре “!
Ништа није исто после тебе,
а исто је, наизглед све!

Незаустављиво време,
ствара ми бреме, и тај терет
у бол се превара.
Чекам да дођеш као некад ,
али врата душе моје
после тебе,нико не отвара…

Фото: Слика; Фототека СЖ