Док нешто (неко)
не умре
друго се не роди.
Док Своје (ако тога има)
у најмање делиће постојања
не распрши смрт
друго ново не настаје.
Дивљина.
Као умирање и радјање
распадање и настајање.
Дивљина свој ток стварања има.
Роди се.
Расте лагано тражећи
плодно тло и светло
и сапутника за помоћ
док до врха не дорасте (неког)
и на том крају оде.
Нешто оде, облик промени.
Остави створено да лагано умире.
Не нестаје.
Разједињује се, раствара.
До најситнијег.
У том уситњеном
ново семе налази тло.
И расте. Развија се.
Континуум.
Одавде до негде.
И опет.
И у томе није само.
Дивљина свој ток има.

У дивљој шуми где нема трагова човека.
Беловешка пушча, јул 20

Фото: Биоградска шума; Википедија