¨Ми смо свирале, Твоја је сва наша глазба; ми смо планина, која само Теби јеком враћа; нас, шаховске фигуре, Ти редаш у редове, и шаљеш нас у побједе или поразе. Ми смо лавови – вез и украс неотворених застава; Твој невидљиви вјетар вијори с нама по свијету.
¨Заиста, ниси ти ловац који за Мном трага, него си роб Мој што Ми до ногу лежи. Смишљаш начине како Ми се примакнути, али нити напустити Ме, ни тражити Ме не умијеш. Трагање за Мном узрок је твојој муци; прошле сам ноћи слушао твоје дубоке уздахе. У Мојој је моћи да ти окончам чекање, да ти покажем Пут и допустим приступ. Да би се могао избавити из вира временскога, и напокон открити благо стапања са Мном! Али слаткоћа и ужитак одморишта у правом су омјеру с мукама путовања. Само кад трпиш ударце бола и невоље прогнаничке, истински ћеш уживати у повратку родној кући.
¨Близина Богу не да се измјерити. Бити близу Бога не значи пењати се илисилазити, већ умакнути из тамнице постојања. Благо Господа лежи у непостојању. Обманут си постојањем. И како да разумијеш што је непостојање?
¨Што то значи сазнати Божју једноту? То значи, разорити себе у назочности Једнога. Желиш ли сјати као подневно сунце, спали мрак самопостојања.
Растопи се у Бићу Онога, тко је Сведржитељ. Чврсто си се држао за „ја“ и „ми“, и то двојство твоја је духовна пропаст.
¨Имај милости према онима који угледаше Твоје лице: та како издржати ову горчину растанка од Тебе? Ти говориш о растанку и прогонству: чини што Ти је воља, само остани са мном! Лакше је стотину тисућа пута умријети, него се од Твојега лица растати. Смрт је сладак видик, ако умиреш пун наде да ћеш се с Богом стопити; али живот у горчини прогонства од Бога, ватра је пожарна.
¨Моје је срце попут свитка пергамента, који се бесконачно одмата пут Вјечности, исписан од почетка до краја ријечима: „не остављај ме!“
¨Ако си дио мјесеца, чвсто се држи мјесечева уштапног круга. Зашто се дио држи подаље од цјелине?
¨Непрестано мрмори снијег: „Растопит ћу се и постати бујица, што тече пут мора, јер дио сам мора! Бијах сам, тврд попут леда, и гле, потекох, смрвљен чељустима туге!“
¨Рекао је: „Дуг си ми живот дао, и силно вријеме, о Боже, толико си милости удијелио биједнику попут мене! Седамдесет дугих година вријеме сам гријешно тратио – па ипак, ни дана ми Својих дарова ниси ускратио! Не зарадих баш ништа, данас сам гост Твој; свират ћу за Тебе харфу, јер ја сам Твој!“
¨Све мине и нестане, осим Божје суштине. Кад умреш за себе и урониш у Његову бит, ни ти нећеш минути. Тко год на вратима божанскога дворца изусти „ја“ или „ми“, бит ће враћен: Једном је неки младић покуцао на врата пријатеља. „Тко си ти, о вјеродостојни?“ упита пријатељ. „То сам ја“, одговори младић. Рече му пријатељ: „Одлази, још ти није вријеме да уђеш; за мојим столом нема мјеста сировима и пријеснима!“ Што друго ће, дакле, скухати сирова и пријесна, и тако га спасити, осим ватре растанка и пламена изгнанства? Јадни је човјек отишао да би цијелу годину путовао, пламтећи ватром изгнанства, па се, пламтећи тако, скухао, и стога се вратио, и још се једном нашао пред пријатељевом кућом. Покуца опет на врата, уздрхтао од стрепње да му с усана не сиђе неуљудна ријеч. Пријатељ се јави и упита: „Тко стоји с ону страну мојих врата?“ Дошљак одговори: „Ти стојиш, о пријатељу.“
Одговори му пријатељ: „Уђи, будући да си ти сада ја – у овој кући нема мјеста за двојицу!“
¨Гле, сам себи сам незнан, па што ми је, забога, чинити? Не клањам се ни крижу ни полумјесецу, нисам ни каур ни жидов. Дом ми није ни исток ни запад, ни копно ни море; род ми није ни анђео ни земни патуљак. Нисам искован ни од ватре, ни од пјене, нисам сачињен ни од праха, ни од росе. Нисам рођен у далекој Кини, нити у Саксину, а ни у Бугарској, ни у Индији од пет ријека; нисам стасао у Ираку, ни у Корасану. Не станујем ни на овому, ни на оному свијету, ни у рају, а ни у паклу. Не отпадох из Едена, а ни из Ризвана, нити ми је подријетло Адамово. У мјесту изван најдаљега мјеста, у пређелу без сјене и трага, душу и тијело надилазећи, ја вазда наново живим у души мојега Љубљеног!
¨Људска се бића пењу љествама саможивости, али на крају се сватко сурвава с таквих љестава. Што више се пењеш, то већи си неразумник, јер ћеш при паду страшније поломити кости. Кад умреш за себе и оживиш у Богу, ти се уистину сједињујеш с Њим, у посвемашњој једноти.

Фото: Слика; Фототека СЖ