Сунце.
Та велика ужарена лопта
нигде не сија блиставо и умилно,
као над овом земљом
што се Србијом зове.
Нигде неће ни с’јати!
Свитање над Србијом описа нема .
Заћутиш.
Занемиш у трену
када те њено сунце грли
и прелива се над тобом.
Уплиће ли ти се чежња у власи,
човече, ти, што упијаш румен тог сунца
над овом земљом Србијом
и носиш у оку своме њено свитање?
Да ли се она копрена плава
што ти се из ока распе низ скуте
по некад , само, заталаса
виш’ оних питомих падина благих,
па дуго, дуго тонеш и нестајеш
у сјају тог сунца
што се прелива над твојом власи?
Да л’ ти се, низ њене плаве даљине српске
из груди отме онај нежни дрхтај,
па затрепериш:
Волим Те, Србијо, да ли знаш?
.
ММ: „Плаве даљине српске“.

Фото: Најлепше слике Србије; Википедија