Изађи из мене!
Ноћас…
Ноћас кад се небо сруши на розете,
Кад умукну звона и поспу алеје,
Кад глуво доба призове цара,
Што гледајући на тело Коловрата
проговара:
,,Да ја имам таквог слугу,
држао бих га поред срца својега“.
Милост је милошћу дарована,
Благост је благошћу дирнута,
И комад леда се крави
Пред телом уснулог јунака.
А моје срце је разорени храм,
Који и моју душу сравни,
У њему милост не налазим,
У њему ме благост не дотиче,
У њему су ледом окована хиљаде кукавичјих гнезда.
.
Изађи из мене!
Сад… Кад мисао ми се ломи,
Као копље прекинуто с прса
Да рањенику олакша муке,
Кад ширим животу руке,
У коме сан је безлетан,
У коме море није гробница, већ Плави дом;
И ја нисам избеглица из давних жеља
Нити сам тамничар прошлости,
И нисам себи судац и џелат,
Распарач и преља
Нити савесно једем смрт.
Да ми је да се одрекнем трена
Под каквом звездом и да ишчупам
Тај зубац из механизма,
И исушим глиб у којем тонем до појаса.
.
Изађи из мене!
Заувек! И вечност је мало,
Познања смола;
Да сперем сав отров убода шкорпије,
Што ми кроз жиле предуго кола.
Одричем се сто три пута, бесова и демона,
Што ми их од рођења душа крије,
Као белег и клетву!
Именујем их смртнима!
Именујем их опроштенима!
Именујем их преобраћенима!
Док гледам према Сиону,
овај малени брег му је припрата,
У којој је моје срце олтар од злата
И позива те
Да приђеш и клекнеш,
Док му се још прашта.
.
Изађи из мене,
Ослободи ме, нек ти је душа проста!
Нек за тобом оду пајаци и фанфаре,
И порота нек у живот упре прст,
Па макар у том часу гротескно прогласили смрт
За најрадоснијег госта!

Фото: Изаћи ћу јачи; Википедија