(Праискона песма ведсрбског песника-ратника)

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
а поражен бити се не смеш!
Мораш да бориш,
а предати се не смеш!
Мораш да се бориш,
а погинути не смеш!

Тебе су Богови изабрали,
да се без предаха бориш –
за Племе,
за Породицу,
за Род.

Да се бориш за Светлост,
за Истину,
за Правду,
за Живот у Вечности!

Ти ни трена једног не смеш
посумњати у Порекло своје,
у Богове своје,
у Божанство своје.

Ти си Један и Једини,
не само у свету овоме,
већ у свим знаним
и незнаним
световима иним.

Један и Једини,
и Непоновљив.

Мораш да се бориш,
и мораш да истрајеш!
Мораш да се бориш,
и мораш да надјачаш!
Мораш да се бориш,
и мораш да победиш!

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
јер си Сварогом Свебохом
изабран –
да се вечно
бориш!

Благослов Вилењаче, тако је то су путовања за упознавање твоје душе и отварање и даривање светлости другој души за даље, шаљеш ту танану божју љубав за светлост Творца и вечност, сваки поглед из дубине, мисао о лепоти, узносиш и подижеш све душе у Творцу, иако је свадба била са музиком, мало онако у прашини, ту су биле прелепе душе, за осветлети и подићи, када ти то радиш, оне то оесћају иако не знају баш шта је то, али њихова душа зна и узврати ту исту светлост коју ти сам дарујеш, све се одбија од тебе и ти то добијаш, испада да ми сами себе сваког дана васкрсавамо и сами подижемо, ако ти одустанеш од лепоте, одустају и други, понекад се деси да мало застанемо, али Творац одмах пошаље тог дана душу свету, да нас подсети на себе, тако се свакодневно плете  поглед, мисао, изговорене речи у једну велику Светлосну спиралу која куца ритмом безконачне Вечности.

Како те чува царица и васпитава, Вилењаче, можеш да пишеш о свему, али позадину коју остављаш иза себе тај невидљиви траг, више се осећа и прља, него сама твоја реч написана видљива, када нешто читам прво сакупљам позадину и све мирисе и сећаје те душе, и ако је ту мир и пријатно, осећа ћу се свеже, а ако није осећам како се прљам и  почиње да смета то што читам, тако да ја и не волим баш свакога да читам, доста се тада запрљам, не знам шта није у реду, као да сам само удисала таму, и све морам да бришем, откривам, као да себе поново морам да обновим, то се тако лепи, душа и срце требају бити чисти, да би неко писао и даривао светлост, али добро свако има свој ниво бућења, тако да је неко увек ту за неког, бар малу искру да осветли, то треба да разумемо, е да, мој Вилењаче, не мораш увек бити расположен када ми се јављаш, то поштујем и разумем, волим те тек тако, што постојиш, је л знаш!

(Милици и Светлани,

двема младим и даровитим

песничким вилама.)

Чаролија и дивота песме

није у написаним и видљивим речима,

већ у тајинственим и тананим поткама

с ону страну видљивих и написаних речи,

с ону страну свега појмљивог и схватљивог.

Песник није песник

по ономе што је рекао и написао,

но, по ономе што је скрио

у дубокој тишини и шутњи

непојмљивих унутарњих светова.

Онај ко није,

макар један једини пут,

путовао кроз туђе срце,

никада себе

упознати неће.

Љубав осећа,

она је жива,

она слуша,

она чека,…

Љубав воли да је помињемо,

тада расте,

тада се рађа и јача,…

Љубав воли да има места у сваком,

тражи мали кутак само,

а даје бескрај.

Љубав је

Величанство које лечи.

Љубави моја,

ти си ме Љубављу својом,

што није од овога света,

кроз многе животе провела,

спасавајући ме свагда и свугде,

све изнова

и изнова,

од смрти и ништавила,

од безнађа и бесмисла,

у свету од варки,

омаја и опсена.

Загледам се тако,

сасвим случајно,

у облак један,

бео и румен у даљини,

и пожелим да се винем

за облаком понад горја

од обзорја,

тамо негде

иза киша и снегова,

иза вода и ветрова,

тамо негде иза свега,

те да пловим небом плавим,

без престанка,

про висина.