Лирски записи из Акаше

Некада давно, у доба белих вила и плавих вилењака и вилењакиња, на Белом Пупку Света, обитавао је, у моћним кедровим шумама, Песник Вилењак који је живот свој посветио Поезији, Лепоти и Идеалној (Савршеној) Љубави.

Звали су га Вилењак са лиром, јер је уз прозрачну месечеву лиру, у тајинственим ноћима пунога Месеца, певао сетне љубавне песме, вечно сневајући о Савршеној (Идеалној) Љубави у свету.

Веровао је – наш Вилењак са лиром –  да је Савршена (Идеална) Љубав достижна и остварива у свету, те да има Неког Вишег Смисла живот свој посветити вечном трагању за Идеалном (Савршеном) Љубављу.

Јер, ако нема Савршене (Идеалне) Љубави у свету, онда ни овај свет – са свим својим бићима и остварењима – не може бити савршен!

Сваки свет је савршен само онолико колико је остварива Савршена Љубав у њему.

Једне ноћи за плавога Месеца, надневши се над чудесним сребрним зденцом, Вилењак са лиром, у светлуцавим дубинама зденца, угледа Лепојку златних лепршавих власи и очију језерско-зелених која га позиваше к себи.

Скочивши у дубоки зденац и тонући ка Лепојци која му вазда узмицаше у неке тајинствене зелено-плаве дубине, Вилењак са лиром схвати, да се Идеална (Савршена) Љубав постиже тек онда када напустимо пространства овога света, када пређемо невидљиву границу овостраних и оностраних светова и, када зађемо у звездана и месечарска пространства и уђемо у светове наших најдивотнијих снова.

Лирски записи из Акаше

Аз Бук – Ја Слово, Ја Бог!

Аз Бог – Аз Срб!

Наш Језик, наше Писмо, наше Предање, наша Повесница и све ино што је Древно наше – то долази из Будућности, то се односи на Будућност, то је усаображено са Будућношћу.

Ми смо Род Будућности, ми смо Раса Будућности.

Све наше Песме, Бајке и Приче извиру из Вечнога Тренутка у Језгру Звезданих Јата.

Вечни Тренутак – то је Вечно Долазећа Будућност.

Вечно Долазећа Будућност никада не постаје Прошлост.

Ми смо Род Петога Пространства.

Пето Пространство јесте Вечни Тренутак, Вечно Сада.

Аз Бук – Ја Слово, Ја Бог!

Аз Бог – Аз Срб!

Наша Прошлост јесте Вечно Долазећа Будућност.

Вечно Долазећа а Непролазећа Будућност!

Белим Србима све се дешава у Вечноме Сада.

Наша Повесница не казује о Прошлом, већ о Будућем.

Наша Повесница јесте Повест Вечно Долазеће Будућности.

Вечно Сада – то је Вечно Долазећа а Непролазећа Будућност.

Наша Мисија тек почиње – и то је Будућност!

Срб и Србкиња рађају у Звезданој Материци Вечнога Тренутка чуваре будућих светова.

Аз Бог – Аз Срб!

Праискони Ловац на снове,

из Небеске Тијаније,

у ноћи плавога Месеца,

уловио је у језеру звезданих драгуља,

 подно пурпурних горских слапова,

Белу Вилу Дивотницу,

која се, из далеких звезданих јата,

низвела у Вилинске горе Пратијаније.

Сада у срцу Ловца Праисконца

пева и снева Вила Дивотница,

и плеше на пропланку под пуним Месецом

 уз гајде и свирале Белих Вилењака.

Лирски записи из Акаше

Нису Срби од Грка примили језик, писмо, предање, духовност и свеколику културу, већ ствари стоје посве опречно и обрнуто: управо су Грци од Срба преузили и покрали све што их чини Првобитним Европљанима.

Благодарећи Србима, гле! Грци су постали словестан (цивилизован) и историјски европски народ.

Знате ли ко најчешће изокреће ову истину, ко је првобитни творац свих ових превара, обмана и опсена?

Хришћанска црква, или још јасније: Србска хришћанска црква!

Хришћанима и јудео-хришћанима највише смета све што је древно, праизворно и праисконо србско; све што нас чини древним родом, хиперборејском (аријевском) звезданом расом; све што нас чини надмоћним над иним расама и родовима – ето, против тога се, кроз векове, највише бори Хришћанска (србска) црква.

Са примањем хришћанства, Срби су – у духовном и културном смислу и значењу – постали кастриран аријевски род, кастрирана (ушкопљена) хиперборејска нација.

Са примањем хришћанства, ми смо као племе, род, народ и раса изгубили надмоћ; изгубили смо све духовне и културне моћи једне више аријевске и хиперборејске звездане расе; изгубили смо нашу божанску видовитост, наша божанска видовита знања – знања преко којих смо били повезани са боговима и вилењацима, те са иним духовним бићима из виших оностраних и тајинствених светова.

Са примањем хришћанства – сликовито и песнички речено – ми смо од Орлова и Соколова постали Кокоши утамничене у кокошарнику немоћи, незнања и заборава!

Ако ниси повезан

са боговима и богињама,

са вилама и вилењацима,

са божанским бићима

из оностраних светова,

као и са великим звезданим прецима

 из овостраних пространстава,

онда си ти мртав човек,

човек без душе и духа,

у свим световима.

Видео сам Човечицу –

Белу Вилу и Белу Србкињу –

у коју се бејаше излила

 сва скривена онострана Лепота,

Красота и Дивота

свих сазвежђа и звезданих јата,

 и која биваше оваплоћење:

Љубави,

Милине,

Самилости,

 Доброте

и

Унутарње Светлости

 у Језгру Првобитне

Мајке Васељене.

Двадесетпето мудрованије из Тијаније
*
Е, мој Радо-је Дом-ановићу, наивчино наивна! Мислио си да је за Род најгоре када га вође у поноре воде! Научио је Род да се из понора измигољава, чак га то и ојачава. Кад види да је на дну, отресе главом несвест од пада, отресе прашину, и почне да се пење ка небу, свом циљу. Несрећници који су пројектовали трасу тачно преко храста у Савинцу не знају ништа о значењу Дрвета и биља и не поимају појам и значење циља коме тежи Пут. Ништа не знају ни они што су пројекат аминовали. Влада и ресорно министарство су показали потпуно незнање и о Дрвету и о нашем Роду. Штавише, мучки су, са три пара руку, задали ноћни ударац и народу и Дрвету. Навикле се штеточине на мучке ударце у глуво доба у небрањена места, осладило им се, тако доживљавају то што доживљавају, то им је унутарњи сврш. Тако доказују да су одлучни да стигну у Шарену Лажу, место распадно, које је заклонила димна исцепана завеса, одакле непрекидно, несмањеном жестином, долазе јади и чемери, штапови и шаргарепе, врући кромпири, балови јаловица и вампира, и одакле су долазили, и поново изалеђно припрећују, крстарећи уранијуми и сиромашна ђулад.
***
А кад се сетим умовања – како разрешити појаву шест стотина година старог поглавице на сред пута, кога смерују и граде мале ђокице, који тај посао вежбају на тлу цивилизације која је овде усидрена хиљадама година, не знам да ли да се смејем или да плачем. Најпре се врло стручно прошетао, чешући пијане голубане, мој љуљајући земљак, врхунски стручњак за све и свашта, словно испремештани, Авељ. Онда су долазили други, трећи, мој до мојега, јер сви су моји, тј. наши, тамно и блиндирано се возећи, тражили и налазили рупу на саксији и метлу иза врата. А све би се решило да Њој, уму – зулуму, нису дали да одлучује о судбини светог дрвета. Све би било у реду да су пресрели неког старца, сељака, домороца, било кога, или неко домородачко дете, и упитали га, да им у ходу, без застоја, из своје нутрине, из битка, из срца, из крви, из радости, са љубављу, издеклемује најбоље решење за Поглавицу, за све.
Храст на Савинцу је био – и остао!!! поглавица свем околном цвећу и дрвећу, исцелитељ, чувар знања, и ублажитељ родовских веровања, смиритељ дубоких страхова. Биљке имају веома моћно знање, вредне су и непрекидно повезане са Богом, са људима, имају брз систем међусобног обавештавања. Нисмо то учили у школи, тамо се и не уче за живот најважније ствари. Школе су направљене да би биле болоњске, да програмом протерају Знање, да заглупљују и затупљују изворну људску памет. Тако су направљене и телевизије, све од реда, по опаком унатрњем калупу, са певаљима који уздишу, арлаучу, са срцепарајућих текстовима, и програмима-лажама –опијатима, који одвлаче пажњу од сврхе живота. Постоји негде крчкарница где се крчкају будући министри и они од њих већи, да у погодном трену оставе ладолеж, оставе кавану, крену ознањени са неким курсом на За-паду, понесу преписане или плаћене дипломе и докторате, да преузму функцију по мери Јевропе, недописмени, нестручни, без радног и стручног искуства, са моралом по мери јебисвета, није важно, није битно, важно је важно место. За њих није важан храст, испршен на сред среде пута, није важан вековни символ србског рода. Није им важно оно што је важно у колективном памћењу а што је у селима аксиом, што знају и мала деца. Крив је храст што се баш ту нашао и што је хтео да мути пут, као што је јагње из бајке мутило воду узводном вуку.
*****Отећи ће туђинци, који су се са неком сврхом материјализовали овде на светој земљи, који доносе располућене и накарадне одлуке, отећи ће као што отичу ласте, роде, ждрали дуговрати, косови жутокљуни и друге птице селице. Отећи ће као што отичу реке – Истар, Тијана из Златне Тијаније, Белица и Морава, или лишће кад надође јесен. А јесен увек стиже, сваке године, тачно на време, стићи ће и ове, и можда ће сазрелити и донети плодове чудновате. Многи из земље Праисконије вични забораву, заборавиће и посечени Храст поглавицу из Савинца. Али неће заборавити Храст Мудрац из Тијаније, неће заборавити околно дрвеће и све друго биље. Све је повезано у васцелој Васељени – и минерали и биљке и животиње и људи. Све што урадимо некоме или нечему, лепо или ружно, сви осећамо неким од хиљаду чула које поседујемо. Човек Нове свести, истинске свести, повезује се свесно са свиме дељењем животне енергије, дељењем радости, дељењем љубави, захвалан је, одговоран, преузима иницијативу, узидава свој допринос у потку вечног живота, а вечни живот је вечни развој. Усидримо се у координатни систем простора и времена – 71381921, што нас повезује са божјом вољом, са Нормом Творца, призовимо Бога – 12370744 и 1235025, осетимо вечни живот и вечну младост – 1489999, васкрснимо све лепо и подмлађено -2145432, упутимо мисао Свеспасења – 319817318, захвалимо Аватару -14111963, и попнимо се на вишу стваралачку раван, тамо где су се разлистали милиони храстова, расцветали милиони прекрасних цветова, одакле се све лако ствара са сврхом, лако види дубоки смисао постојања, и лако види и созерцава чиста Лепота.

Тихујући под звезданим небом,

видех и препознах својега бога,

који је мој водич и чувар

на свим путевима мојим,

кроза све светове,

како овостране

тако и оностране.

Мој бог бдије нада мном

из језгра духовних звезданих јата

 кроз душу свести и свесности.

Песникова разјасница:

Кроз сваког пробуђеног и освешћеног човека дејствује један бог; кроз сваку пробуђену и освешћену човечицу дејствује једна богиња.

Сви богови и све богиње обитавају у нама, и свако је од нас повезан са својим богом и својом богињом.

О, ви, далека звездана јата;

о, ви, богиње и беле виле –

красавице и дивотнице;

о, ви, богови и свети ратници,

проведите ме кроз сазвежђа

 и звездана јата,

проведите ме кроз светове овостране –

овостране и оностране!

Лирски записи из Акаше

(У Древном парку под Светим Храстом: Анђелка, Ненад и ја)

01

Загледам се у звездано небо, па кликнем из грла вилењачког попут древних предака наших:

Здраво да си, Роде мој!

Јер, све што видимо, у свим световима, то јесте Род наш, то јесте Рода наша.

Сви смо повезани, сви смо умрежени, сви смо упућени једни на друге и, гле, сви се ми – пробуђени, освешћени и удружени – заједнички спасавамо.

Спасавајући себе, спасавамо свет и светове!

02

Јуче су ме, овде на селу, посетили Габријела и Ненад из Београда.

Упознао сам једну расну Белу Србкињу и једног расног Белог Србина.

Обоје су пробуђени и освешћени.

Обоје су самосвојни и самобитни.

Обоје су на властитом унутарњем, тајинственом и оностраном, путу.

Обоје су личности.

Они су водичи, чувари и учитељи једно другом.

Они су се дуго тражили, кроз многе животе и светове, и нашли се!

Они су млади, али са искуством древних мудраца.

Габријела је исцелитељка и шаманка, а Ненад посвећеник и врстан зналац Перунових Веда, нашег Предања и Мита, наше хиперборејске и аријевске Повести.

Дружење са Габријелом и Ненадом било је прожето и испуњено Смислом, било је, песнички речено, милина и дивота!

03

Све је више пробуђених и освешћених, а младих, Срба и Србкиња; све је више оних који путују кроз тајинствене унутарње светове, кроз властито срце.

Има наде за Србство!

Има наде за пробуђено и освешћено, хиперборејско и аријевско, Бело Србство!

 

(У Светим вилин-гајевима, 6. коловоза 7523. године)

(У Древном парку под Светим Храстом: Анђелка, Габријела и ја)