Будућност припада онима

који имају снове о летењу;

онима који желе

да надрасту себе

у овом тренутку;

онима који стреме

да уђу у свет богова,

 и да постану

једнаки са њима.

Лирски записи из Акаше

Без Вертикале нема живота.

Народ без Вертикале јесте мртав народ.

Народ без Вертикале ништа више не заслужује, па ни своју државу.

Што ће, и чему ће, држава народу без Верикале?!

Народ без Вертикале постаје стока једна грдна која се води на кланицу.

Ако су Срби дошли до тог ступња, онда ће и Бог дићи руке од њих!

Говорим о Србима, јер разликујем Србе од Белих Срба.

Бели Срби – то је Вертикала Србства!

Али, њих је само три посто међу иним Србима.

Три посто наспрам деведесет и седам посто!

Бели Срби морају да чувају себе, да чувају и спасавају једни друге, а ову већину успаваних и неосвешћених Срба без Вертикале да препусте самима себи.

Нека чине што им је воља; нека се проституишу и оргијају, нека растурају и распродају Србију, ако им је по вољи!

Београд није више престони град Белих Срба, већ град курвара, лупежа и разбојника, град лихвара, гмазова и атлантистичких парија.

Па нека им буде!

Бели ће Срби сачувати себе, за неку Нову Србију у некој Новој Русији.

(Вилењак у врту пред кућом пријатеља)

Изађи у брда,

изађи у стене,

 изађи у поља

и запевај,

снажно и моћно,

гласом праисконим,

 да те чују небеса,

 да те чују звезде,

да те чују сунца,

да те чују планете,

да те чују васељене и правасељене,

да те чују Отац и Мајка,

да те чује Велики Дух Стварања!

Огласи се, Човече,

пројави се и објави

свим овостраним и оностраним световима;

огласи се, Човече,

пројави и објави,

 да те сви чују,

да те сви виде,

да виде и схвате

 да си жив –

да си жив, Човече!

РАЗЈАСНИЦА УЗ ОВУ ПЕСМУ

Јуче сам походио пријатеља из школских дана, с којим сам, од првог до осмог разреда, био у истом одељењу, у истој учионици.

То је пријатељ с којим се никада, од ране младости па све до данас, нисам посвађао; пријатељ с којим сам одувек и вазда могао да водим словесне и освешћене разговоре.

Зове се Душан Савков.

Нас двојица смо, у исти мах, и посве различити и доста слични.

Различити смо, пре свега, по телесној, физичкој грађи.

Он је банатски, равничарски тип нашега човека.

Крупан, снажан, темељан, масиван.

Његови су далеки преци дошли овамо однекуд са Дона или из руских степа.

Два пута је тежи од мене, иако није виши од мене.

Он чврсто, обема ногама, стоји на земљи; он је антејски тип праисконог ратара и земљоделца.

Ја сам сушта супротност и опречност.

Моји горштачки преци оставили су свој генетски и светлосни запис у мени и на мени.

Ја сам типичан горштак, динарски тип.

Кошчато лице, орловски нос, оштар поглед, коштуњав, мишићав и жилав без иједног грама сала.

Не ходам, већ лебдим или летим понад земље.

Земљу само понекад додирнем, а, иначе, ходам и корачам по облацима.

Био сам у школи, а и доцније у младости, најбољи тркач и скакач увис и удаљ.

Био сам рођени пешак, као Праисконац.

Док мој пријатељ воли храну, воли да справља и куса јела, и то у изобиљу (он просто ужива у спремању и једењу), ја сам од детета јео само онда кад сам морао, само онда када би ме неко убедио и наговорио.

Просто су ме сви, одувек, присиљавали да нешто поједем.

Јео сам дивље и шумске плодове, јео сам воће и пресно поврће, јео сам бели мрс, али месо – само под присилом!

Какав сам био, такав сам и остао.

Јуче је била недеља, и ја сам, после толико времена, походио пријатеља из младости који борави овде у истом селу.

Спремао је виноградарски паприкаш, а виноградарски паприкаш јесте, како ми објасни пријатељ, праискони паприкаш, паприкаш од свега и свачега.

Ту су све врсте поврћа, све врсте домаћих зачина, од босиљка до матичањака, нане и мајчине душице.

Пријатељ је справљао паприкаш у свом врту, у хладу двеју трешања, на ватри и у котлићу.

Све време је, док смо водили разговор, ложио ватру, мешао паприкаш у котлићу, придодавао поврће и разне зачине и, надасве, уживао у свему томе.

Сада је дошао тренутак да вам разјасним, по чему смо нас двојица слични.

Слични смо по прасловенској, прасрбској, хиперборејској и аријевској, ширини мисли и осећања, по дубоком и искреном уважавању туђег појимања и схватања, туђег мишљења и погледа на свет.

Мој пријатељ је православац, хришћански православац, иако има искреног разумевања за моје виђење хришћанства, за моју поетику, за моју праискону и тајну веру и, уистини, поштује предање наших древних предака, поштује наше древне богове и богиње, али – он је хришћанин-православац!

Никада нас двојица нисмо ни у шта један другог убеђивали, већ смо се вазда и свагда узајамно поштовали и ценили.

Он поштује моју поетику, ја поштујем његов поглед на свет!

И, то је искрен и чист однос између двојице пријатеља.

Када смо завршавали разговор, завршавао се и паприкаш.

Одмах да вам одговорим, да паприкаш нисмо јели ни пријатељ ни ја.

Позвао је мене, да једемо заједно, а ја сам рекао да не могу, да ми се уопште не једе.

Онда се ни мене не једе – додаде помирљиво пријатељ – знам те одавно; ко би тебе натерао да једеш када ти се не једе!

Појешће ово мој Иван са својим друговима.

Ова разјасница, овај коментар – на први поглед – нема никакве везе са овом мојом песмом, али, ипак, има!

После овог сусрета са пријатељем, догодила се и ова песма на почетку.

А то и јесте чудо поезије!

 

(Негде у пољима банатским, 27. жетвара 7523. године.)

(Пријатељ Праисконац са сином)

Жута и румена месечина

 слива се,

у слаповима,

низ разгранату и моћну

крошњу ораха.

У врту,

по сенкама цвећа и жбуња,

 складно и умилно,

зрикавци зричу.

Свежина ноћи,

преко уснула села,

 допире из далека поља,

уз сетан лавеж паса.

И гле! све је исто као некад,

 као негда давно

 у неким сновима,

и у световима

којих више нема.

Седим сам,

посве сам,

 у врту пурпурне месечине

и слушам откуцаје

 властита срца.

После свега, гле!

 преостаје ти само

дубока плава тишина,

 и сетно треперење

далеких звезданих јата

у вечним пространствима бескраја,

где твоји снови,

које си одувек сневао,

 бивају већ стварност,

дивотна и сушта.

 

Лепота, красота и дивота светова,

сазвежђа, звезданих јата

 и свеколике хиперборејске,

аријевске расе,

пројављује се кроз душу,

 кроз очи,

кроз лик,

кроз стас,

кроз крет,

кроз осмех

Србкиње,

која представља

најлепши и најдивотнији изданак

 целога људскога рода

и свих духовних бића

 на Мајци Земљи.

Наша будућност

зависи од наших снова.

Наша будућност је, гле!

 у нашим сновима.

Какви су нам снови,

таква нам је и будућност.

Онај ко не верује у снове,

не верује ни у будућност!

Ко не уме да снева,

не уме ни да живи.

Живети – значи, сневати;

 сневати – значи, живети!

Лирски записи из Акаше

Свуда се по свету оснивају тајна друштва.

Све их је више, из дана у дан.

Оснивају их пробуђени и освешћени људи који не желе више да буду робље лихвара, атлантиста и гмазова.

И у Србији се оснивају тајна друштва, тајне заједнице, тајна братства и сестринства.

То је будућност сваке освешћене и самобитне личности која слободу љуби изнад свега.

То је будућност сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње.

Снага је и моћ у тајности, у тајанства, у тајним друштвима, у мистеријама.

Што је већа и дубља тајна, све је већа снага и моћ заједнице.

А тајна је увек у свести и свесности.

Тајна је у идеји, у идеалу, у визији, у сновима.

Ко не жели тајно друштво, тајну заједницу, тајно братство и сестринство, тај је унапред пристао на робство.

Он ће бити последњи потрчко лихвара, гмазова, атлантиста, људи-змија.

Друштвене мреже пружају велике могућности за оснивање тајних друштава и заједница.

Никада такве повољности нису постојале у минулим временима, у минулим вековима!

Тајна друштва имају своје јавке, своје тајне речи.

(Јавка је србска реч за лозинку!)

Ведсрбски и прасрбски језик има толико моћних, снажних и тајанствених речи које нико од наших душмана не може да растумачи и одгонетне.

За споразумевање, за договор, не треба вам више од стотинак тајних ведсрбских речи.

Што мање речи – све већа снага и моћ речи!

Вама је све јасно, а вашим душманима никада ништа неће бити јасно.

У тајним друштвима, гле! сви су одговорни за све, свако је одговоран за свакога, и свако свакога покрива, чува, штити и спасава.

Чланови тајних друштава и тајних заједница не морају често да се виђају; не морају уопште да се виђају.

Важно је да се они знају и препознају!

Важно је да имају свест о заједништву, о повезаности, о духовној и космичкој умрежености.

Важно је да знаду, да су из истог јата, из истог племена, из истог братства и сестринства.

Важно је да имају свест о заједничком хиперборејском пореклу.

Важно је да имају заједничке снове и визије.

А све то – лако се постиже и остварује.

Верујте, као песма, као игра, као плес!

Кад то постигне и остварите, ви тада постајете господар својих мисли, речи, снова и визија; ви тада постајете ковач властите судбине, властитог живота.

Тада сте и ви ваша деца заштићени од душмана, од лихвара, атлантиста, гмазова и иних предатора и паразита.

Лирски записи из Акаше

Има пријатеља и пријатеља.

Сви су они на различитим умним, душевним и духовним ступњевима; сви су они на различитим лествицама божанског самоосвешћења и самоостварења.

Сви те они на различите начине виде и доживљавају; сви они о теби просуђују у зависности од свог властитог животног овостраног и оностраног искуства и космичког развоја.

Са свима њима, са сваким од њих понаособ, ти си другачији, ти се другачије понашаш и опходиш.

И, то је разумљиво; то се подразумева.

Да ли међу множином пријатеља препознајеш онога који ти је најближи, најдражи, најсроднији, најмилији; онога који је на твом умном, душевном, духовном, развојном и искуственом ступњу?

То је онај пријатељ с којим можеш сатима да се дружиш у шутњи и тишини.

Моја најлепша и, у стваралачком смислу, најдивотнија искуства, дешавају се управо с пријатељима с којима за све време дружења нисам разменио више од тридесетак речи.

Две личности могу истински да се друже само онда када су повезане водеаном тишине, када је водеан звездане и космичке тишине између њих.

То се односи и на брак.

Супружници које повезује, спаја и обједињује водеан тишине јесу супружници за сва времена, за све векове.

Тамо где нема водеана тишине, гле! нема ни љубави.

(Ово је вилењачка тајна која људима још није доступна, али ће им бити откривена у Новоме добу које долази.)

Увек изнова,

из пепела властитога,

рађам самога себе.

Сваког часа умирем,

 сваког трена васкрсавам.

Смртан а бесмртан!

У исти мах присутан

у Времену

 и Вечности.