Унутарња Васељена није –

како људи обично замишљају –

унутар материјалне, видљиве Васељене,

већ је изван и мимо свих појавних светова,

изван и мимо свега појавног и видљивог,

у оностраним пространствима

која не подлежу

никаквим законима физичких светова.

Тако бива и са нашим унутарњим световима,

 са нашим унутарњим бићем

које је посве независно

од нашег тварног (вештаственог) бића,

 од нашег физичког (трошног, пролазног и распадљивог) тела.

Оно што Васељена

ствара кроз нас,

 то јесте и бива

бесмртно и вечно.

Песме које су сазвежђа

и звездана јата

певала кроз мене,

одзвањаће Васељеном –

верујем и знам! –

и када никога

на Земљи

 не буде било.

Лирски записи

Када бисмо покушали графички да представимо наше дневне, седмичне, месечне и годишње животне токове (оно што позитивисти и материјалисти називају биоритмом!), онда би то била чудесна кривуља, која час подсећа на круг, час на завојницу, час на елипсу, а час, пак, на нешто што никако не можемо именовати, јер превазилази сва наша појимања и именовања у овоме свету.

Али, за песника је најпаметније да се песнички изражава, да осликава, те кроз песничке слике дочарава, оно што жели да искаже.

Суштина је у томе, да ми у свакоме дану, у свакоме часу, у свакоме трену умиремо и васкрсавамо; да се живот и смрт на тајинствен начин преплићу и прожимају унутар нас; да се наизменично смењују, како у успону тако и у паду; да смо час живи, а час, опет, мртви, те да вазда и увек, без престанка, сами себе све изнова и изнова рађамо – подижемо се из мртвих – и препорађамо до убескрај.

Има часова и тренутака, у сваком дану, када сам жив, чио и оран, као да сам тек на свет дошао, и тренутака када буквално умирем, кад сам заистински мртав, када нисам ни за шта, када не могу ништа, када не знам ништа, и када не умем ништа.

Можда је у других људи посве другачије, али у мене, вилењака који не припада овоме свету, буквално је све тако како сам описао.

Ја сам васцелога живота својега, од када знам за себе, осећао присуство смрти – при сваком кораку, при сваком уздаху и издаху.

Уколико, пак, у других људи није тако како сам описао, онда то значи, да сам ја човек (илити вилењак!) са грешком, са фалинком – како би рекли овде у Банату.

(Владану и Свамили, белим чаробњацима са Плавог Истера)

Већ се у ваздуху осећа,

да су Атлантисти изгубили

све прошле,

садање и будуће ратове;

Већ се у ваздуху осећа,

 да се низводе дејства

и енергије Новога доба

из Језгра Звезданог Јата;

Већ се у ваздуху осећа,

 да Земља узраста у Звезду

те да нас обасјава

Онострано Сунце

које су наши видовити преци

назвали Златним Сварогом.

(У Светим вилин-гајевима, на Теслин рођендан, 7523. године.)

Лирски записи

Ову сам вилењачку тајну дуго чувао за вас, младе песнике – будуће посвећенике.

Свака поезија вреди само онолико (ово запамтите!), колико има космичке праисконе тишине у њој, и колико има космичких праисконих слика – које извиру из космичке праисконе тишине – у њој.

Сва друга тумачења филолога, књижевника, књижевних критичара, књижевних теоретичара и књижевних историчара – ако ову тајну знате – бивају излишна!

Поезија се рађа у космичкој тишини и извире из космичке тишине и космичких слика.

Тишина је мајка свих слика и свих речи!

Тишина је мајка сваке духовности и сваке самобитности.

Тишину љубе искључиво снажне, велике, самосвојне, самобитне и непоновљиве личности; оне личности које су, песнички речено, Космос по себи и за себе; оне личности које својим унутарњим бићем и суштаством обухватају и прожимају сва бића, сва сазвежђа, сва звездана јата, као и све ине светове у Правасељени и Вечности.

Лирски записи

Важно је све што сам чинио, радио и стварао у овоме свету; важно је што сам писао и објављивао своју поезију; важно је, свакако, и што сам живео своје песме и, што сам у својим песмама открио лепоту и дивоту душе своје.

Да, све је то, уистини, важно и, надасве, све је то са сврхом и смислом бивало и јесте!

Али, постоји нешто што је изнад и понад свега важног у свету, што превазилази, надилази и надраста сваку важност света.

А то је космичка, правасељенска и божанска љубав која је све време водила, чувала, штитила и спасавала мене, на свим овостраним и оностраним стазама и путима мојим.

Љубав у најужем и најширем смислу и значењу, љубав која се мислима, осећањима и речима никада изрећи не може!

Љубав која је знана и позната само сновима и визијама мојим; љубав коју сам вазда сневао, и љубав која је увек и вазда сневала мене.

Ту љубав, о којој овде сведочим, сневали смо, стварајући је удвоје – целога живота својега! – моја животна сапутница и ја.

Та љубав је, зацело, и боља и лепша и дивотнија од нас двоје!

Када нас не буде било више у овоме свету, и даље ће живети наша вилењачка и божанска љубав, у неким будућим вилењацима што ће – верујем и знам! – личити на нас.

01

Пронађи свој тајни пролаз

кроз сазвежђа и звездана јата;

пронађи своју скривену

и тајносану звездану стазу

кроз оностране светове;

повежи се са својом звездом разјасницом

и заплови према Првобитном Водеану

Свести и Светлости.

02

Сиђи у најсветлије

и најтамније дубине својега срца

и зарони у најдубљу

и најтишу тишину.

И гле!

 тишина ће ти открити најчудесније

и најдивотније тајне

далеких оностраних светова

скривених у твојему срцу.

03

Драги су ми и мили људи,

али ја знам –

знам то од најранијег доба –

 да нисам од људскога рода!

Волим људе,

али само онда

када сам далеко од њих,

када сам у дубокој

тишини и шутњи.

04

Има тренутака

 када осећам

праискони умор од живота,

али од живота –

у људскоме обичју и лику!

Умор од живота

не осећам само сада,

у позним годинама;

 такав умор сам осећао –

 и у раној младости својој!

05

Пишем по води,

пишем по ветру,

пишем по ваздуху,

пишем по звезданом небу…

Пишем и бришем;

пишем и бришем!

Своје најлепше стихове,

своје најдивотније песме –

никада написао нисам!

Из дубина унутарњег света,

зурим  у звездано небо.

Налазим своју звезду –

блиставу, јасну, разјасну,

плаво-зелену титравицу –

и повезујем се с њом.

У сновима, мислима и визијама

откривам тајни онострани пролаз

 до звезде разјаснице,

изабранице и миљенице своје,

с ону страну свих видљивих светова,

сазвежђа и звезданих јата.

И у том трену, изненада,

осетих да постоји

нека тајинствена, праискона веза

између изабране звезде

и мојега унутарњег срца.

Лирски записи

(Белим Србима и Србкињама, с Љубављу посвећујем ове лирске записе.)

 

Људи не размишљају о језику, о бићу језика, те стога често бркају појмове.

Они не схватају да су у језику скривене многе тајне; да се преко бића језика откривају многе суште и суштаствене тајне овостраних и оностраних светова.

Но, да разлучимо појмове: важно и битно!

Важно је да се школујемо и образујемо; да нађемо добар и одговарајући посао; да будемо успешни у свом послу и да нас људи поштују и цене; да зарађујемо доста новца и да живимо достојно човека у овоме свету: да путујемо, да летујемо, да зимујемо, по потреби и да ништа не радимо.

И гле, чуда! ништа од тога још увек није битно!

Упамтите: све што је у овоме свету, и све што је од овога света – то је важно, али није битно!

Битно је изнад важног; битно је највиши ступањ важног; битно превазилази и највиши ступањ важног, зато што је битно изравно повезано са Духом и што происходи и исијава из Духа.

Битно је повезано са Душом и Свешћу!

Мудар је онај човек који је у свакоме трену спреман и способан да разлучи битно од небитног.

Да одбаци све што није битно, и да се држи само битног!

У свакоме дану, у свакоме часу, у свакоме трену да има смелости, храбрости, одважности и мудрости да одбаци све небитне ствари зарад само једне једине битне ствари!

Али, људи су најчешће страшљиви, уплашени и престрашени – зато што нису освешћени.

И ово упамтите: неосвешћен човек не може бити ни храбар, ни неустрашив, ни одважан, ни слободан.

Да, неосвешћен човек никада не може бити слободан!

Никаква га атлантистичка и евроунијатска демократија не може учинити слободним.

Неосвешћен ће човек и у најслободнијем, најидеалнијем, најсавршенијем друштву бити вечити роб!

Биће роб своје неосвешћености, своје душевне и духовне успаваности и учмалости.

А то је најтеже, најмучније и најболније робство!

(Песникова примедба: ово Б је намерно написано!)

Зашто је у овоме времену толико очајних, болесних, несрећних и изгубљених људи?

Зато што Љубав нису поставили на право место; зато што су их од детета (неосвешћени и бесловесни родитељи!) учили да Љубав није битна; да је Љубав споредна и узгредна ствар; да је све друго важније и битније од Љубави.

За огромну већину наших саврменика, то сте, свакако, давно приметили, Љубав не само што није битна, него, чак, није ни важна!

А Љубав је и те како битна; Љубав је једна од трију најбитнијих ствари у Васељени!

Ви, зацело, већ знате које су то три најбитније ствари у Вечности и Васељени: Свест (Бог, Дух Стварања), Љубав, Живот са највишим Смислом.

Тамо где нема Љубави – нема ни Свести, ни Бога, ни Духа Стварања, ни Живота са највишим Смислом.

Просто речено: где нема Љубави, ту, заиста, ничега нема!