Присуство живога Бога

 свуда и у свему осећам:

при сваком уздаху и издању,

при сваком искораку и кораку,

 при сваком трепету и дрхату,

при свакој мисли и помисли.

Присуство живога Бога,

присуство Љубави и Топлине,

присуство Милости и Самилости –

 у сваком часу и трену,

у сваком тренуту и трептају –

осећам свуда и у свему:

што видим и не видим,

што чујем и не чујем,

што дише и не дише.

Присуство живога Бога

осећам, гле!

 у својим милинама и дивотама,

у својим радостима и немирима,

 у својим стрепњама и слутњама,

у својој крви и у сновима својим.

Лирски записи

Више нема неопредељених, то сам још пре годину дана рекао, и записао.

Сада се то много боље и осећа и види.

На једној страни је Хиперборејска Русија, са малобројним војскама Светлости, а на другој страни Атлантида, са тушта и тма демонских легија најцрњег Мрака.

Србија је на крст распета.

Србија је умртвљена, хипнотисана и залеђена.

Србија је посве укочена и по вертикали и по хоризонтали.

Црна Гора је изабрала пут смрти.

Црна Гора је већ мртва.

Са приступањем демонским војскама Атлантиде, Црна Гора ће нестати бестрагом.

За веома кратко време неће се ни знати да је Црна Гора игда и игде постојала.

Ако ли Србија крене путем Црне Горе, и Србија ће убрзо нетрагом нестати.

Можда народи Србије и Црне Горе боље нису ни заслужили!

Но, нису битни народи Србије и Црне Горе, битни су ми само Бели Срби, којих има свуда, диљем и широм света.

Бели Срби не руководе ни Србијом, ни Црном Гором, нити Републиком Србском.

У овоме трену, Бели Срби не управљају ниједном државом, ниједном земљом.

Они су беззавичајци, они су апатриди.

То је стварност, а све друго су само наше жеље пусте.

Теши ме то, што Хиперборејска Русија стоји усправно и достојанствено.

Што је једна једина на бранику Светлости и Слободе.

Русију сам од детета доживљавао и осећао као своју Родину.

Говорио сам: Русија је моја родна груда; из Русије сам пошао и, у Русију се враћам.

Русија је метафора; Русија песничка слика и пра-слика.

Русија је више од земље, од земљописа, од простора и пространства; Русија је један дивотан сан сваког Хиперборејца, сваког Белог Србина.

Мислим на Глактичку (Хиперборејску) Русију, која је Мајка и Родина свих Белих.

Напади су жестоки, и све жешћи, на сваког Белог Србина, на сваку Белу Србкињу.

Напади одасвуда, преко свих поља, преко свих медија, преко свих помагала.

Води се најгрознији и најпрљавији парапсихолошки, магијски и онострани рат против сваког Белог Србина.

У последње време, све краће боравим на интернету, јер сам одавно приметио, и осетио, оностране нападе и ударе преко интернета.

Јер, ја сам на ветрометини, ја сам као вук самотњак на пропланку кога вија хајка махнитих ловаца.

Знаду моје име и презиме, знаду како мислим и говорим, прате и читају моје песме, моје лирске записе.

Вама је лакше, зато што сте скривени у познадини.

Не знају ваша имена, не знају где боравите, и не знају како мислите и шта говорите.

Ви који ми пишете, који се дописујете са мном, будите стрпљиви, ако вам одмах не одговорим на писмо.

На интернету се задржавам тек колико да на порталу објавим своје песме и лирске записе, и да на брзину прегледам вести.

Удари су у последње време били тако жестоки, да сам у једном трену помислио да ће ме убити, да ће ми стати срце.

Јер, зло се, у међувремену, усавршило веома.

Зло се толико образовало и усавршило, да многи људи нису ни свесни којим све пољима и ступњевима нашег присуства и бивања влада оно!

Да, заиста, све сам рекао, и све сте разумели.

Остаје ми само да вас поздравим, и да се скријем у своје унутарње светове.

 

Ој, тамо на хладном северу

У шуми код четинара

Стоји мала група

Стоји чопор вукова

На селидбу је чопор приморан

Јер Родину су изгубили

На највиши врх Урала

Последњи пут су завијали

Завијали за претке

За потомке стоји обећање

Вратићемо се кући то ће бити радовање!

Кроз густе шуме и велике степе

Кроз Русију и долине лепе

Стигоше на јужна мора

Тамо где влада гора

И осташе чопор љути

Где је крш и камен крути

Господари шума букова

Слави чопор вукова

И не заборавише вукови

Одакле су потекли

Сад им Родина нова Хипербореја

И назваше је Србија!

(ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМ СРБСТВУ)

Свако од нас

биће сачуван и спасен

 само онолико

колико буде био повезан

са светлосним бићима

из виших духовних

и божанских светова.

У времену које долази,

а које је већ дошло,

одвија се завршница

свеопштег рата свих ратова

икада вођених на Земљи

између Светлости и Таме.

Неће се спасити

на ова ни она раса,

ни овај ни онај народ,

ни ово ни оно племе,

већ се спасавају само појединци

 који припадају једном једином

Народу Светлости.

После овог свеопштег рата свих ратова,

 на Земљи ће обитавати

 само Божји Народ,

и само духовна и светлосна бића

из виших светова.

Ово су моји најновији увиди

из Звездане Акаше,

увиди које желим

да поделим с вама.

После ових увида и сазнања,

не осећам потребу

да више ишта, о било чему,

пишем и говорим.

Нека свако од нас чини и дејствује –

 онако како мисли да је најбоље –

на оностраном повезивању

са духовним

и божанским световима.

Уђите у своје унутарње срце,

уђите у најдубљу тишину и шутњу,

и слушајте само свој унутарњи глас –

глас Бога живога

у својем суштаству.

Одувек смо били,

 и заувек ћемо бити.

Били смо свуда,

и поново ћемо

 бити свуда.

Не везујмо се

за име, лик и облик!

Ми нисмо оно

што мислимо да јесмо.

Ми смо тамо негде

у дубинама свега,

у дубинама светова

 и звезданих јата,

у највећим дубинама

тишине и шутње.

Када утихне ум,

тада се у нашем срцу

 настањује Бог.

 

Лирски записи из Акаше

За мене су речи бића.

Жива, сушта и суштаствена бића с којима се дружим, с којима разговарам.

Корен речи јесте душа речи.

У корену речи је скривена Божја искра.

Кад проникнем у корен речи, тада имам слику и пра-слику првобитног рођења речи.

У србским речима налазим и препознајем Божји светлосни запис.

Поготову кад је србска реч записана србском азбуком.

А када се, пак, србска реч запише туђинским писмом, тада гасне, чили и нестаје Божји светлосни запис.

Остаје само гола безлична и бездушна реч, остаје само љуштура речи.

Онај ко није схватио, ко није дошао да увида, сазнања и познања, да се србска реч мора записати србском азбуком, никада неће осетити Божје светлосно дејство речи.

Догоди се тако,

да се, изненада,

 загледам у звездано небо,

и кликнем:

 Боже, твој сам!

Јер, знам,

да без Бога,

не могу

ни један једини пут

 да удахнем.