Фото: Биљка расковник; Википедија

Ноћас сам дуго ослушкивао Месец
Јутрос слушам Жарка Раноранка
И певам стару песму певљивицу
Смарагд камен држим у десници
Свејадац смарагд – кључ Дајбогов
.
Са свејадац кључем срце отварам
И истржем Свет из мреже илузија
Намишљавам лепе осмехе на лице
Ловим- читам увиде по средини пута
Само неразлупан човек помоћи може
.
Зашто су нас људе ухватиле љутње
Туге стрепње кривице самоће ратови?
Ехеј! Тихујмо на Вечност и нераспад!
Нагло окренимо од судбе смероказ!!!
Свејадац идеја – мудри се весело смеше!

Фото: Хармоничност различитости; Википедија

Невидљиво велику димензију има
Ред, рад и слагање са свима.
Да опростимо, ако имамо могућности
За квалитет живота то има прдности.
.
Слагање са свима морамо да изградимо,
Да у свој ум биране мисли засадимо.
Тако ће оне миловати душу и тело
Како нас ништа у животу не би заболело.
.
Али како прићи онима који не желе,
Речи, поглед, камоли љубав да поделе,
Уколико су то неки случајни познаници,
Можемо пробати у некој другој прилици.
.
Када нам се ова неприлика у кући деси,
Да ли неко може параметре да подеси?
Ко је незадовољан собом, биће и околином.
Покушавамо прићи му, сваком вештином.
.
Па ако за то исцрпимо све варијанте,
Претражујемо и пределе непознате,
Да путем литературе, уметности и снова
Потражимо за хармонију средства нова.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.

Фото: Фототека Србског Журнала

Још никад није твој дом, о смрти, био
Украшен тако!… Најљепши плод си са грана
Побрала земних, а он је још сунца хтио…

Једне си ноћи се плавих слетела страна
У моје баште… Тихо је падала роса,
И крунила се јабука процвјетана…

И ја сам чула гдје крадом корачаш боса:
И у твом дому моја су дјеца била –
Одвела си их… Златна је њихова коса,

Кô златно класје кад слети зора мила…
Они су били моји анђели прави!…
У њих је лице кô љиљанова свила…

У њих су очи плаве кô лиман плави…
У њих су усне мак црвен, што се крије
У зрелом житу… Још никад, од кад се јави,

Твој дом, о смрти, украшен био није
Љепотом таком!… А моји двори су црни…
О, гдје си?… Дођи, у моју собу, што прије,

Ја чекам на те!… Сва моја блага згрни –
Ја имам очи плаве, ја ћу их дати…
Ја имам косу златну, њом се огрни…

Ја имам топла њедра, све даје мати,
Све узми, ево!… Мирно ћу уза те стати!…
Само ме дјеци, мојој ме дјеци, води!…

Фото: Фототека Србског Журнала

Брига ме за хијерархије,
за геније који су већ рекли све.
Споља не допиру гласови
јер усудно раскриљује се крвоток
да поново сазда и опише свет.
Из безобличја које пулсира
као да се назиру млада сазвежђа,
зачета у помисли тек рођеног бога,
и јабука васељене.
Неизрециво навире на стотину језика.
Светлост ће, ипак, на нешто пасти,
у бићу да се уобличи, можда радосно.
Оно што се распрсло,
спасено можда биће на чудесан начин.
Ето, у неописивој јасности, безусловно,
Морава тече опет
мада је већ трипут у мени умрла.
Из уста мојих која су јој храм
извире она – жива вода,
чиста у чину стварања, у самозабораву,
као да и нема бешчашћа тла и издајстава
преко којих ће се излити.
Призор је немерљив
мада га у познању воде неће бити.

Фото: Беле руже;Википедија

Њене раскошне хаљине гужва
бокор светлости
у бисерним наборима
збрајајући зрна росе
утире пут свили, у наручјима латица
односим се према нежности
као према невином анђелу
из висина без даха
тихо, као незасита кап која
личи на око света
у раскошној одори поднева
зрцали огледала посута по баршуну
сатен, рубови, велови, плашт
све јој то помаже да сакрије порекло
из невидљиве приче пуне заноса
из божанских висина зреле равнотеже
као свеопшта мајка расута по небесима
са огрлицама од звезда
и унутрашњошћу сунца
зрачи сан лепоте и отварања
предајући се слављењу
у срцу постојања
узносећи се до чисте светлости
спознаје пуног мириса савршенства
где Творац сања свој сан
где игра плес
сакривен иза
огледала

Фото: Зимски дани у школи; Википедија

Јецало је звоно болне успомене
Снег је леден огрнуо шуме
Путеви су тугом иза мене
Избрисали ноћи снене
.
Нижу се путеви до школе кроз целац
Прсти не знају за радост топлоте
Све се окомило на нејач
.
Да ли ће Бог да смрзне
Да ли ће и њега ноге да заболе
.
Утања нога кроз дубоке зиме
Леди се ваздух на лицима деце
Пара из плућа
Бива све гушћа
.
Месец је светлом присвојио право
Да буде сведок наших смрзнућа
И тако охоло осветљава јутра
.
Да ли широм сунчеве планете
Сва деца имају зиме и кијамете
Да ли и њима смета цича
Или је тамо другачија прича
.
Школа нас топло загрљено греје
Раскрави се лице, топле снове сеје
Дете привиђа да хорови поје
Нестварно лепршају птице
Испод старе стреје
.
Ледом оковано детињство
Носи промрзле дане
Од куће до школе
Чим сване
Оближе ране
Зима пркосно одузме наду
Свакога дана трпи и живи
Благо онима што су им
Надомак школе шпорети сиви
Па без уздаха краду времену
Трње
Окове
И ноћи вране
А дечја лица огрћу се плаштом
И сивилом ноћи
А зора чека да сване
И за нас
Једном донесе
Осунчане дане

Фото: Фототека Србског Журнала

Попут окривљеног ратника бежиш у ноћ
твојим корацима недостаје само мало спретности,
а иначе им је добар пут,
мада сенке верно одсликавају сваки тунел.
Ко прокисле кости увлаче се твоји прапорци,
мирисна шара твојих ногавица се осећа,
букти све у даљини само не знаш шта.
Видим како обасјаваш пут себи да би побегао,
бежи, трчи, не дај да те твоје мисли савладају
ионако си давно откривен само ниси свестан тог.
Само одједном твоји кораци ће постати тешки
Због речи које више немају смисла
и због трчања које више не води никуда
због заталасаних белутака напустићеш свој трк.
Страх је овладао твојом душом јер не знаш
куд води тај поодмакли пут
и више немаш снаге да му пронађеш изданак.
Попут уморног ратника зауставићеш се,
испустити своју душу уморну од лутања
и са првим зрацима јутра спустити се у рај.
Вредело је бежати, помислићеш тад
утонути у дубок сан и пробудити се свестан
да опет мораш наставити свој пут коме не видиш крај.
Трчаћеш поново у ноћи тој и тражити вихора дугачки лет
псст … ослушни тај шум то неко за тобом трчи исто толико луд.
Трчите рањеници можда једног дана ипак
угледате свет, а нећете бити свесни тог.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ни слутила нисам да у капи росе ће се
распући пејзажи магловитих буђења,
ни из сваке слике да ће прхнути по једна птица,
уплашена, при сванућу, слутњом снивача отуђена.

За уздахе ме питаш када тијело задрхти,
док у жељи болној сву горчину грца.
Загаснуће звијезде у тој кобној ноћи,
док не мине сумрак мог погордјелог срца.

А ноћ тавна прекривена сумњом,
и облаци шуште небесним ходом,
устрептале душе, сан ми и од збиље дражи,
док те жудно тражим под небесним сводом.

Гле, међ’ миријадама што искре,
једна пламти тајинственим пламом,
и стоји у бескрају ниједној другој слична,
подмукле љепоте, недостижна, искри непомична.

Фото: Брана Црнчевић; Википедија

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.
.
А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.
.
И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.
.
Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.
.
Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.
.
А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.