Кради сваки тренутак среће
Који долепрша до тебе,
Не тмури се узалуд
И без преке потребе.

Кради време за себе
Кад год ти се прилика пружи,
Јер душа са душом треба
Увек да се дружи.

Кради осмехе деце и људи
Да ти осветле сваки дан,
осмех је лековит и диван
Разуздан и распеван.

Кради сваки уздах свемира
Који ти љубав шаље,
И из свог дневног немира
Пређи у спокој и даље.

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature

Деси ми се понекад туга нека,
незвана дође.
Погоди ме,
чекам да сама од себе прође..
.
Ко ли то походи њедра моја?
Да ли откинути део мене, за мном вапи?
Можда долази из прошлости давне,
ђаво ће га знати..
.
Тако дође, остане, преспава..
Грехове неокајане из прошлости зове,
ил страхове неке за будуће дане.
Само да их не призове..
.
Походе ме преци и њихове сени.
Походе ме давни младалачки дани.
Туга и ја останемо саме,
за разговор неспремне, непозване.
.
Долазе нам многи што су давно прошли.
Долазе нам знани и незнани.
Кад би само могли да тек тако оду,
гости, што их туга мами.
.
На прагу душе стојим,
молим је да оде.
Да остави на миру ово ресто дана,
није ми да друштво проводим с њоме.
.
Походи ме туга,
тај чемерни пелин.
Као да из давнина,
све моје ми скупља…
Скупља ли то она све делове расуте кроз живот,
остали код неких несмотрених људи,
или тако шета од једних до других,
да сећања буди од памтивека..

Фото: Биљка пелин; Википедија

Сви смо ми бар једном побегли из школе.
Сви смо бар једном седели у клупи.
Сви смо бар једном паметни били
и сви бар једном испали смо глупи.

Мудрост се тако стиче.
Не може да се купи.
Сви смо ми бар једном у животу погрешили
и сви смо бар једном проблеме тешке решили.
Сви смо ми, бар једном, плакали над судбином
и сви се бар једном судбини насмешили.
Нисмо знали, али постојањем својим
многе смо тешили.
Све нас је бар једном преварио неко
и ми смо бар једном неког преварили.
Сви смо се радосни купали на киши
и сви се тужни једном од кише скрили.
Да, сви смо једном деца били.
Сви смо се, бар једном,
зеленим воћем гађали
и сви се бар једном са другом посвађали.
Не знам како, ал` смо лако
будуће догађаје погађали
и сви смо бар једном због љубави умирали
и сви се бар једном због нове наде рађали.

Ми смо скупа сви небески грађани.
Чудни сплетови околности
су се некако догађали
и све нас је бар једном заболела суза туђа
и сви смо бар једном залутали у животна беспућа
и сви смо бар једном плакали и певали до сванућа.
Заиста верујем да све нас скупа чека
једна небеска кућа.
Сви смо бар једном трчали испод дуге
и сви смо бар једном осетили додир невидљиве руке.

Фото: Дуга; Википедија

Ходао си за мном и стрпљиво сакупљао
Све драго камење знано и незнано
Које сам уз пут расипала
Несвесно и свесно
Од њега си сачинио најлепшу круну
.
На дан мога крунисања схватих
Шта добијам а шта сам изгубила
.
Потражих те погледом
Дању златаст ноћу сребрнкаст
Није те било тешко пронаћи
Теже те је сачувати и гледати
Истину мерити
.
Ухватих звезду у твом оку
И препознах одлуку
Бацих круну у вис
Драгуљи се расуше по небу
У ново сазвежђе и мапу мога срца
Ти имаш право да му даш име

Фото: Фототека Србског Журнала

(Фрагмент)

Пут води преко неизвести издржа
А Пут је и преко силне силине чула
Оба траже да се прати сопствени сан
Оба траже упорност стрп и храброст
.
У овом пустом и себичном времену
Где и само време тражи своје време
И где је и новац врло важан као мост
Између Материје густе и тананог Духа
Између тамновидног и светлоневидног
.
Она и Он у шуми у магичном кругу
Предјутро – Сунце злати ноћно небо
Сенке су постајале све краће и краће
Грч чврсто чврсто преплетених прстију
Тренуци када времена уопште нема
.
Узлете и гракну први јутарњи гавран
Нико га није чуо у незнаности додира
И лудила чула и зори просветљења
Стопиле се ауре короне и њихова тела
Као сјај Јарила Сунца и одсјај Месеца

Фото: Шума; Википедија

Не дозволи да ме испрате ружни ветрови
Не дозволи да ме мрак
Одведе ка погрешном смеру
Да ме уплаше и однесу
Испод оног дуда
На обећану земљу
.
Не дај да ми поглед буде у плаветнилу
Већ ме пробуди,
Да видим те очи
Руке
Све оно што би моје
.
Не
Не додируј ме, биће ти хладно
Нек не падају кише из твог ока
Студен је

Кажи коју реч, чујем те
Иако знам , да ћеш тиши бити
Шапући

Фото: Дрво дуд; Википедија

Корачам стазама између песама.
Милујем цветове љубовне,
сваку лат је родила, радост заноса.
Свака боја осећај упила
на цвету се Оoo сликала.
.
И камење врело жудњама мирише.
Сваки је рука додирнула садашњег,
будућих и прошлих живота.
.
И све се потоцима и језерима
рекама и морима слива –истина
и пролази поред стена, фонтана кристала,
белутака и кремења.
.
Сјаји звезда плаво зелена
светли небо,
трепће свим својим срцима.
Жмурим, видим је.
очи отворим, нема је – и опет.
корачам стазама поред дрвећа,
слушам шапат птица,
гнезда злато живо им покрива.

Фото: Небо пуно звезда; Википедија

И хтела бих вечерас,
Боже мој мили,
написати Ти песму
што Љубављу зрачи,
Радошћу прича
и Осмехом опија…
.
Ал` туга ме ноћас,
Боже мој мили,
туга од света
што пут свој не зна,
туга ме и суза ме боли
за људима блиским
што давно једном
заборавише волети…

Фото: Пут кроз шуму; Википедија

Ако имаш своје снове које и будан сневаш, и ако верујеш у своје снове које будан сневаш, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако имаш своје узвишене, одуховљене и обожене мисли, и ако верујеш у своје узвишене, одуховљене и обожене мисли, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако имаш свој језик, који посвећенички негујеш и чуваш, и ако верујеш у свој језик који посвећенички негујеш и чуваш, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако имаш своје Велике Претке, који су сишли Одозго у Праскозорје Стриборије, и ако верујеш у своје Велике Претке који су сишли Одозго у Праскозорје Стриборије, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако из трена у трен ослушкујеш Своје Срце, и усправно корачаш Путем Својега Срца ка Пра Светлости Живота, и ако верујеш Својему Срцу и Путу Својега Срца ка Пра Светлости Живота, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Ако си Пробуђени и Освешћени Србин, који зна да је Србство Божје Посланство, и ако верујеш у себе и у Божје Посланство Срба, знај да ћеш вазда и увек у свету бити усамљен!
.
Бити усамљен у свету, значи бити слободан, самосвојан, непоновљив и самобитан Човек!
.
Бити усамљен у свету, значи бити у заједници са вишим духовним бићима из свих иних светова!
.
Бити усамљен у свету, значи бити усаображен са Великим Духом Стварања и са Великом Душом Мајке Васељене!

Фото: Усамљено дрво; Википедија

Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо, а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира, пуши жару, или пије – није свој, његово прељубничко распињање између слободног живота и немилосног господара је вечно.
.
У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар светлих лега и богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост и дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав, стално присуство и бескрајно стрпљење.
После исцрпљујуће борбе са неодлучношћу, са болешћу, и дуге, дуге агоније, Динкин момак је отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.

* * *
Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао. О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера, или иза високе планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у доњем свету духова и демона, или си се шћућурио у моме срцу?
.
Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста…Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.
.
Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. Једног дана засукаћемо рукаве и поплочати језеро са плавим плочама знања које мења судбу, из мајдана Тијаније, и разлике међу световима неће бити.

Фото: Тринаестица; Википедија