Ко год спремно иде где се битка бије,
свако заслужује да се јунак зове,
али нико тако као мегданџије.
Они само као победници слове!

Ту удара само један на једнога:
мере сваки покрет, сваки израз лица,
немајућ’ се уздат више ни у кога,
осим свога срца, главе и мишица.

Знају, само један од њих ће да живи,
а другоме иде са рамена глава.
Једноме ће цели народ да се диви,
a другоме нестат’ чак и стара слава.

Ниједна земља нема мегданџија,
којима би могла тако да се хвали,
колико је имала и има Србија.
Тешко би све од њих сада набројали.

Од нашег Милоша, славног, Обилића,
Бановић Страхиње, Високог Стефана,
Лексе Саичића и Јанка Катића,
па до Хајдук Вељка, Курсуле Јована,

Јанка Митровића – Јанка од Котара,
његовог сина, Јанковић Стојана…
Од таквих се људи слава рода ствара,
наша историја тако је писана.

Сваки од њих мог’о би свуд’ бити први,
у свакој војсци… Они су надљуди,
а твоји су преци, њихове си крви.
Зато се потруди. Раван њима буди!

-књига“Путевима Славе“-

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине

Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана

Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца

Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука

 

 

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном

Он – велики мудрац ратник песник и чувар

Муза вилана играча свирача сврхолуталица

Првозаштитник ледених вила са руба света

Увек је ту када из Потке Стварање извире

 

 

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим

Дајбогом охрабрен и живом водом напојен

Када опојна свирка утихне вратићу се кући

Сакупићу – одабраћу свирце планете Гандарве

И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

 

 

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора

Из жуте нотаре одабраћу песме  – благослове

Када Месец свој круг богатим благом напуни

Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће

И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

 

***

 

О харфо харфо !!! Која је твоја права природа?

Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

-2016.година-

 

 

 

Србско становиште је посве различито од свих других националних становишта међу европским и светским националистима, а различито је, превасходно, како по хоризонталној ширини, тако и по вертикалној дубини илити висини: увида, сазерцања, светоназора, мирозренија, животне и стваралачке поетике, те личне и родовске самосвесности и самобитности.

Сва ина, не-србска и туђинска, становишта јесу тескобна и ускогруда, искључива и шовинистичка, задојена мржњом и нетрпељивошћу према свему другом и другачијем.

У самој бити, и суштаству, србско становиште јесте физичка и метафизичка синтеза СРБОФИЛИЈЕ и КОСМОФИЛИЈЕ  – СРБОЉУБЉА и КОСМОЉУБЉА.

Из србског становишта мора да исијава Љубав према Роду и РОДУ: према Роду на Мидгард-земљи, као и према Великом Роду у Васељени.

Стога, србско становиште није само политичко, геополитичко или историјско, већ метаполитичко, метагеополитичко и метаисторијско, а то значи: културолошко, митолошко, космолошко, космисофијско, мисионарско и есхатолошко.

Све овде изнете туђинске појмове дужан сам, као ведсрбски песник, и да посрбим, односно, да све то кажем ведсрбским речима, по србски.

Србско становиште јесте становиште Србске Велике Расе, Расе од чије расне самосвесности и самобитности зависи и опстанак Света у најширем значењу те речи.

Пре свега, морамо и ово да разјаснимо: Србство није појам за нацију, но за Расу, за Велику Звездану Расу, те стога сматрам, да многи србски родољуби греше када себе називају националистима, зато што уз Србску Велику Расу не иду никакве националне одреднице, већ расне!

Нације су Ватиканске и паразитско-гмазовске творевине, и увек се заснивају на нетрпељивости и мржњи, на себичности и саможивости.

Србство, Белосрбство, није створено нити у Ватикану нити било где другде у свету, већ је РОЂЕНО из самог Бића и Суштаства Великог Звезданог Рода, те је ОНО отуда: човекољубиво, богољубиво, космољубиво и животољубиво.

(Посвећено мојој вечној љубави А.)

Моја срећа је у томе 

Зато што имам тебе крај себе,

Зато што ме држиш у целини

 

Ти си оно што ме покреће

Зато што крај тебе имам снаге 

Зато што не дозвољаваш лепоти да нестане

 

Мени си потребна само ти

Зато што нас засмејеш када смо тужни

Зато што крај тебе и лепше сањам

 

Зато што…

Зато што…

 

17. коледара, 7526. године

 

 

 

Сви смо ми ратници у овоме свету.

Ратујемо без престанка, на разне начине.

Ратници су и они који кажу, и којима се чини, да нису ратници, јер нератника нема, ни у овом нити у иним световима.

Живот је непрестани рат, непрестана борба, непрестана битка.

Све што живи, мора и да ратује.

Постоје две посве опречне и супротстављене врсте ратника у свим световима, у свим пространствима: оних који ратују против других, и оних који ратују против себе, са собом.

Прва врста ратника је кукавичка; то су слабићи који све своје проблеме виде у другима, пресликавајући их на друге; јер им је много лакше да ратују против других, него са самима собом, против самих себе.

Другу врсту ратника чине пробуђени и освешћени, и њих ја зовем ратницима светлости.

Они од самог почетка па све до свршетка, ратују против себе, са самима собом.

Та врста ратовања је неупоредиво тежа и болнија од прве врсте војевања. 

Такво војевање није за кукавички и слабићки несој.

Они који кроз све своје животне токове ратују против себе зову се још и аватарима.

Реч АВАТАР значи ГОРЊАК – онај који је дошао из Горњих (Вишњих) светова.

Свако се од нас, пре или доцније, умори од ратовања.

И, свако од нас, пре или доцније, пожели да утоне у космички сан, како би одморио душу напаћену од непрестаног ратовања.

Тај умор од непрестаног ратовања, у последње време, осећам и ја.

Просто сам пожелео, срцем и душом, да утонем у космички сан од неколико векова, те да душу своју одморим од силних битака и бојева.

Присећам се свих својих битака, не само у овом животном току, већ и у ранијим животним токовима.

Имам тај дар од Богова и Творца, од Оца и Мајке, да могу да сагледавам и сазерцавам све своје животне токове, да видим себе кроз тисућлећа и еоне, под разним именима, ликовима и обличјима, али о томе никада не причам.

Оне своје највеће и најтаниније дарове морам да скривам од света и људи, зарад својега мира.

Ако ме нешто и упитају, ја им кажем да ништа не знам, и онда ме они остављају на миру.

Од ведских мудраца научио сам, још у раној младости, да глумим незналицу.

Такве су у Русији у давнини звали јуродивима.

Ко год жели да узраста и напредује, мора да глуми незналицу – јуродивог.

Једини свој дар који сам обелоданио – то је стварање поезије, јер тај дар је некако најблагодарнији и најблагороднији.

Песника нико ништа не пита, од песника нико ништа не очекује, и – миран си!

Сви задовољни, а ти си миран, у тишини и шутњи, у тиховању.

 

 

Реч љубави не кажеш

ни срце твоје не куца више

у твојим очима бола нема

и неће видети одраз свој.

Непријатељима експлодирало срце изнутра

и крв по телу и бол не тече

и живот кап по кап од тебе

дно хладно заиста жели.

Ти си била светлост за мене

и то светло загрева душу

одмах је постала празна без тебе

у тами обавијено црним велом.

Непријатељи су били у стању да преживе

што ти као војник у рату би са њима

Ти си маштала да живиш

и видети свет победе маштала си.

Ти ниси тражила добро за тебе

Твој живот кап по кап си давала

и најважнија ствар била је за тебе

да живот и даље цвета.

Ти си мени пуно помагала

Ти много људи сама си носила

душевном светлости пут им осветљавала.

и многим људима живот спасила.

Непријатељи су осујетили летњи план

они су хтели домовину у рушевинама

и милионе живота положити

и душу руску убити.

Страх од Руса свет зао

њихов сан је руску душу убити

и ропство у свету да почне да влада

по правилима што крв пију.

То није успело непријатељима овај пут

ти си их у томе такође спречила

разјарено зло превише пута

и на теби сво зло се одиграло.

Није било могуће до мене доћи

они су одлучили ићи на тебе

очекивали да ја изгорим

и онда ме са осмехом посматрали.

Да би гледали да патим

и како потајно од свих сузе ми из очију иду

и проклињем тамне њих.

За твоју смрт они ће платити

и дуго ће се сећати дана

када сам се одлучио …да…

од њих оставим само сенку.

Ја дело наше нећу оставити

сва снага ће поново доћи

све тамне ћу зауставити

Ја ћу дело до победе довести.

У светлу победе имена

победа у твоје име

Ти си осветлела све зоре

осветлела….себе…угасила.

Николай Левашов, 14 ноября 2010 года, 2 часа 42 минуты утра

 

 

Је ли то, најзад, тај глас,
загубљен глас што ме препознаје,
глас из сећања,
иза запамћеног времена,
глас млечнобелих блистања
са звезданих гејзира.

 

Је ли то глас с оне стране
и знак у крви за сусрет што би.
Је ли то знак за сусрет први
на истом коду светлости
која сиђе у таму по мене
и сазда ме од тела материног.
Је ли то тај глас
који у незнању све време чеках,
и тражих га,
и слутих га свуда.

 

Слутих га у дивљини,
међу зовиним свиралама,
у зову пробуђених кошута,
у зрикавцима прецвалих ливада.
Слутих га
у лудој крви зелених брда,
у мирису зрелих борова,
на реци, у протицању вода,
у недодиру заљубљених обала.
Слутих га у опелима ветра
крај покошених стабала,
у муку сатрвених звона,
у мудрости речи које ћуте а певају.

 

Је ли то тај глас
који слутих свуда
где лепота објави Творца
и досегну до лица људског.
Је ли то глас моје светлости
на заумном путу од Бога до нас,
Глас за којим жуди мој слух.
Је ли то тај глас
и други сусрет на истом коду,
глас који се загубљен
откри и обзнани
попут анђеоске песме.

 

Је ли то, најзад, тај глас
и с оне и с ове стране,
дух близанац иза запамћеног времена.
глас што ми зароби слух.
Је ли то тај глас
што ћути а чујем га,
глас што му поткрадам речи
и дозивам га да ме препозна.
Тај глас, мој глас а није мој,
дозивам да се барем позна у мени
кад га не могу и не умем у песму.
Је ли то, најзад, тај глас.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

 

Број материје, Земље. Окружен је, поред свог знака – „земља“, са још три елемента – „ватра“, „вода“ и „ваздух“.

На свим древним цртежима или керамици, огранично земљиште се увек приказује као четвороугао. На трипољским женским фигурама, симбол плодности је приказан у облику ромба, подељеног крстом на четири дела, унутар којих је постављена тачка.

 

 

Четири стране света – север, југ, исток и запад.

Четири смера – напред, назад, лево, десно.

Четири годишња доба – пролеће, лето, јесен, зима.

Сходно томе, четири сунчане фазе, а такође и четири основне мечеве мене.

Четири фазе раста човека – детиљство, адолесценција, младост, зрелост.

Четири крвне групе.

Славенски Бог Световид у Аркони на острву Рујан (сада са називом Рüген) је имао четири лица – по једно за сваку страну света.

Најстарији симбол четвородимензионалности је једнакострани крст, који је дуго био повезан са оријентацијом у простору (координатни систем).

Четири основне сунчане фазе су означене на древним календарима, као дани солистицијума – пролећа, лета. Јесени и зиме.

Дан пролећне равнодневице је обележен једнакокраким крстом, понекад са закривљеним крајевима. Одатле је проистекла сваскика, као знак покретног светла.

Обраћање на четири стране света, раскрсницу чине четири пута – тачка на којој су обављене важни магијски обреди и ритуали. У древним временима, на раскрсници, је постављена посуда са пепелом покојника. Касније су их заменили иконицама. Али суштина остала иста – благослов путника било који пут да је изабрао –   било која страна света –  било који пут земље.

Број четири развија и допуњује тројку, позајмљује од тројке вољу за дејством,  користи је разумно и развија.

Четворка ограничава хаос, доноси ред и инспирише сваки напредак.

У астрологији одговара Јупитеру, планети одговорној за развој.

Питагорејци су то сматрали симболом свемира, светим бројем и заклињали му се.

Четворка – то је број савршенства у физичком свету, јер манифестује примарну креативну моћ, односно јединицу везану са испољавањем божанског принципа изведеног из тројке. Илустрација овога је циклична природа манифестације четворке јављања у природи. Имамо четири сезоне, четири фазе Месеца, четири правца света, четири дела дана и, наравно, четири главна елемента: ватра, вода, ваздух и земља.

Дакле, четворка – представља симбол манифестације духа, мисли, тела и душе у превазилажењу четири елемента кроз рад и стрпљење, оличење идеје у стварима.

Четворка – такође је способност живота у хармонији са природом и њеним елементима, прилагођавање променама годишњих доба и деловима дана. То је уметност складног суживота са окружењем у коме живи особа, што се може приписати како у људском окружењу, тако и другој деци Мајке Природе: биљкама, животињама, стенама, водама итд.

Број четири је такође симбол интелектуалног развоја, стицања знања и проширења умних хоризоната. То је способност сталног учења у схватању материјалног света и прилагођења животу на Земљи.

У негативном смислу, четворка може означавати дивљаштво, незнање, ограниченост искључиво материјалне сфере живота, јер је четири уметност одржавања у равнотежи свих принципа људске психе.

 Неафирмисана (тј. недостатак) четворка доводи до недостатка интереса, уског погледа, склоност сталног очекивања опасности која убија било коју иницијативу.

Избор: Алекс Финист

Извор- фејсбук страница-Модгард земља и тајне око ње-

Дубоко унутар земље – мајке  

Путем поред драгих кристала,

Поред руда злата и сребра

Одаје моје су   –  немају  врата

 

Поглед ту прозор отвара

Поглед на небо звезданог сјаја

И  млађано  сунце  јутра

 

Ту тече река златних капи

Језеро што у плавом ствара

Извор јој круг – камен  наизглед меки

Где се са Перуном проговара

 

Зидови дуги сјајни  приче су  од давнина

О животима прохујалим  до данашњих дана

Слика је свака живот по један

У времену уклесан  у раму знамен

Свака сам била једном  ја

Понекад  себе и непрепознала

 

Поглед у безкрај плаветног неба

Срцу радост и игру доноси јер

Колико јуче  о свему не знадох ништа…

 

..извод из песме О д а ј е …

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Перунове Веде имају дванаест ступњева, дванаест слојева, дванаест овоја Знања Богова, и подсећају на пергамент на којему су више пута, у више слојева, исписивани различити текстови. Такви пергаменти на којима су у више наврата, овоја илити слојева поновљени записи, зову се палимпсести, а реч палимпсест управо то и значи: поновљено стругање илити поновљено писање.

На нижим ступњевима Знања Перунових Веда налазе се Родослови и Предања наших Предака Богова, а на вишим, а поготову највишим ступњевима, смештана су Знања о Самим Знањима, о Творчевој Стваралачкој Свести као Извору и Увору Знања.

Највиши ступањ Перунових Веда говори о нашој без-смртности, о нашој вековечности, о нама као успаваним Боговима и Богињама – који морају да се пробуде, јер им је то дужност.

Ти успавани Богови и Богиње (а то смо управо ми – битни и сушти!) буде се изравно преко-и-кроз Знања Перунових Веда.

Живот Богова и Богиња јесте Живот Љубави и Стварања, стога се и наше буђење и освешћивање одвија преко Љубави и Стварања.

Упамтите: нема никаквог напретка у овом животу, у овом животном току и на овом развојном ступњу, без Љубави и Стварања.

Кад већ говоримо о Стварању, онда морамо и да разјаснимо: шта је Стварање, те из чега происходи Стварање.

Стварање происходи из освешћене и свесне Љубави, али Љубави која је прикључена на Творчев Извор Љубави и Стварања.

Стварање је Стабло, Вертикала Дрвета Живота, а Стваралаштво (поезија, сликарство, музика, архитектура, итд.) то су гране илити сфере Стварања.

Како се повезујемо са Стварањем, са Дрветом Живота?

Повезујемо се преко Стваралаштва: кад стварамо поезију, слику, музику, скулптуру, грађевину и, надасве, кад рађамо, подижемо и васпитавамо децу. 

Све што стварамо, све што чинимо, деламо и радимо мора бити освешћено и прожето Творчевим дејствима, најтананијим енергијама Љубави.

Било да стварамо поезију или музику, било да водимо љубав са љубљеном особом – све су то различни, али у суштаству једни те исти – чинови Стваралаштва, када смо, уистини, повезани са Извором Стварања.

Стога је веома битан, а свакако и сушт, и сам чин вођења телесне, чулне или плотске Љубави, јер тренутак оплодње, тренутак зачећа – сједињења мушког и женског начела – јесте Тренутак Самог Творчевог Стварања.

Од тога зависи, да ли ћемо рађати Децу Светлости, или, пак, некакву другу децу!

О овоме се нигде у свету не учи, јер су таква Знања, Знања Богова, одавно забрањена.

Зашто су забрањена?

Па управо стога, да би се рађали медиокритети, идиоти, дебили, злочинци, те будуће бесловесно робље паразита и гмазова.

Сада разумете, и схватате, зашто вам ја све време говорим: пишите песме, пишите приче, сликајте, певајте, играјте, плешите, и, ако сте млади, рађајте децу!

То је Унутарњи Пут који вас води ка Успењу Богова, ка Узрастању до Богова и Богиња, до Извора Живота, Извора Творчевог Стварања.

Сви други и сви ини путеви у овоме свету, гле! у бити су стрампутице и беспутице.