Волим да посматрам људска лица, онако како посматрам вечерње облаке румене ношене ветром; онако како посматрам звездана јата за летњих ноћи, док уоколо зрикавци зричу; онако како посматрам брезе и јасике под снегом плаветним и зеленим на неком пропланку белих ветрова.

Волим да посматрам људска лица, и да им се дивим, дивим свим бићем и суштаством својим, испуњен, у исти мах, милином и сетом, радошћу и тугом.

Волим да посматрам људска лица, мила и драга, ведра и тужна, јер у свакоме лицу, у које се загледам, препознајем и своје лице из неких времена и векова минулих давно.

Не могу се никада нагледати људских лица, и вечерњих облака румених у сутон плаветан и зимзелен!

Има тренутака кад волим све људе, сва бића, све ине светове, и свеколику творевину Божју –

све што је игда било и све што ће негда бити!

Има тренутака када од љубави умирем!

Од љубави коју не умем изрећи и насликати;

 од љубави која није од овога света,

и која не би могла опстати у овоме свету –

 јер је исувише прозрачна и етерична;

 јер је сва од пене беле облака белих,

 и плаветно-зеленкастих снова

што се понад језера горског љескају

и зрцале спрам зрака сунчаних од руја –

од руја јагода шумских

што руде у пролеће по присојима!

Има тренутака када видим –

јасно видим! – све што је било,

и све што ће бити –

у свим вековима,

у свим световима.

(Пролеће, 7522.)

 

На Мидгарду је одувек један те исти број Белих Срба и Белих Србкиња.

Нити их у прошлости бејаше нити ће их игда у будућности бивати више него што их данас има.

Они су Звездани Род и они су космичко семе свих словесних бића, како на Мидгард-земљи тако и у свеколикој Васељени.

Колико Белих Срба и Белих Србкиња има на Мидгарду? 

Одговор гласи: данас их има четири посто од свеукупног људског рода на Мидгард-земљи.

Број Звезданог Рода је, како рекох, одувек исти, само што је некада, када број људи на Мидгарду бејаше много мањи, бивао већи постотак.

Када на Мидгарду бејаше мање од милијарде људи, тада је постотак Белих Срба и Белих Србкиња, бивао осам или десет пута већи него данас што је.

У то доба, Бели Срби и Беле Србкиње бејаху већина на Мидгарду и, могли су без икаквих тешкоћа да управљају и руководе Мидгардом.

Сада им у томе много теже бива, зато што су постали мањина.

Отуда морају да призивају у помоћ Бела Божанства, као и друга Светла Бића са Духовног Унутарњег Сунца, како би се изнова васпоставио Ред и Поредак на Мидгарду.

Овим мојим увидима из Акаше, пристиже јутрос – гле, чуда! –  и потврда од врлог ми пријатеља Милана Живковића, те ћу, стога, с разлогом, његово писмо и да приложим својим лирским записима:

Ноћас навиру мисли, слике, одговори…

 

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнам да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем;
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би ти то могла учинити.

Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је бол мој вечито свеж.

(Превод: Давид С. Пијаде)

Силнице Николе Солунца (1)

Ћилимице – осмице, покажи им лице;
Сликописом фарбам косе и убрзавам откосе;
Прамајко Свемајко, видик им заклони – моли те твој Рајко;
Ожеднели извори, ожеднели извори.

 

Моја нада – чудиша, опасана пламеном, чува ме од лудиша;
Носим орах рђавид да вам обневидим намере;
Дајем несебичност, еликсир у еликсиру – узимам себичност;
Ја сам будан, али, нагнутог ума, спавају моја су-је-верица, ври-шталица и не-верица.

 

Распоп језик имам ја, а он бића не одваја;
Дођите у Мир – мој светли храм;
Носим чизме зубате што хватају ципеле рогате;
Носим лонац и два крста које мешам са три прста.

 

Књига за штампу – АВАТАРСКИ ИСКОРАК

 

 

Нисам ни сањао,

да ове ноћи,

уморан,

написаћу песму о љубави.

 

Сну мојих снова,

лебдим ка теби,

ка твом осмеху,

сликаном у страну,

само за мене

 

Док ове ноћи

мисли се роје,

попут звезда

у ведрој ноћи,

ја будан сањам тебе,

жену због које

 Бог је осмислио

Љубав.

 

Док  говориш ми „знаш“,

ја љубим те песмама и душом,

што додирује небо, и

плови  бешумним лађама

Срцу твом.

 

Можда, некад,

душа моја

дотакнем срце твоје.

Можда некад,

летећу без крила

са тобом,  

у чудесном сну,

и цео  свет тад

 биће  наш

 

Где скрило се наше сунце?

Да л  уморило  се од свих

Погледа и жеља наших

Од свих надања и питања

Од свих молби и очекивања.

Где скрило се наше сунце?

 

Да л скут земљице га чува

Уморног га  љуби  милује

Да л главу је на травната

Поља ставило и тамо

Уз музику ветра заспало

Да л скут земљице га чува

 

Можда га  пригрлила  река  жива

И њише га песмом својих вила

Она што се са неба  низвела

Што и земљу светлом натопила

Можда га пригрлила река жива

 

 

Разбуди се сунашце наше

Осветли срца и  све  душе

И види руке ти пружене

Свака чека да додирнеш је

 Целивањем угрејеш је

Разбуди се сунашце наше

 

 

О устани и очи отвори

Затрепћи милином свом

Снове нам  наше осветли

Снагу врати силином

О устани и очи отвори

 

 

Свака душа овде чека да љуби

Да воли свом љубављу жестином

И нежношћу у срцу скривеном

На души дугом  белом  осликаном

Свака душа овде чека да љуби

 

И ја те чекам ко и други

Чекам да љубим и волим

Ти зрак  топли сваки

Ко ветар да свирам ти 

Ко вила певам, ко река да

Пригрлим  те,

Ко земља да чувам те

Ко богиња  нежношћу милујем

И ко жена љубим

 

 

Молим се!

 да овом светом земљом

слободно ходају

 деца моје деце,

и она далека деца

све далеке наше деце!

.

Молим се!

 да овим светом,

као и свим иним световима,

непрестанце влада

Велики Дух Стварања,

 и да сва бића,

у свим световима,

 буду благословена

 и радосна!

.

Молим се!

да сви словесни људи

усаображени буду

са Великим Језгром

Златне Светлости,

и да без престанка

творе дела Духа

Светога!

.

Молим се!

 да наша Велика Мајка Земља

 снова буде девичански чиста,

 и да обавијена

плаветним прозирним овојем

у смирењу и у љубави

 плови низа далека,

и духовна,

звездана јата!

.

Молим се!

 Теби се молим,

Велики Створитељу!

да Лепота, Доброта

и Дивота

овлада свим световима,

видљивим и невидљивим,

 знаним и незнаним!

.

Молим се!

јер у овоме часу,

 једино то

 умем и знам!

 

 

 

/2013,година/