Сви патимо и болујемо у овоме свету.

Пате и болују сви људи, сва бића.

Овај свет и јесте свет патње и бола.

Сви носимо и осећамо како физички бол, тако и душевне боли.

Како да будем радостан и весео, кад свуда око мене пате и болују моји ближњи!

Чак и да сам најздравији, чак и да ми ништа није, не бих могао да се радујем и веселим, кад осећам и видим како моји ближњи страдају, тугују, пате и болују.

Све патње и боли мојих ближњих јесу и моје патње и моји боли.

Бити равнодушан према патњама и болима ближњих, значи бити жив а бити мртав.

Страшно је бити жив а бити мртав!

Најгрознија смрт – а то је смрт свих смрти! – наступа онда кад из нашег срца, кад из наше душе ишчиле и последња дејства самилости, доброте, лепоте и љубави; кад бивамо само привидно живи, а изнутра – у бити и суштаству – мртви и премртви.

Створитељу Свеблаги, саклони ме такве смрти!

Седети на свом камену рација,
постојаном као стена,
посматрати усковитлане вирове
и запенушане струје
како се ломе, мачују и сплашњавају у некој далекој утоци
или смело ускочити , заронити, поринути своје тело моруне
у дубине препуне тајанства , лепоте и миловања трава,
бити ношен таласима,
слаповима милине,
крзан хридима,
бујицом силине,
рањен оштрицама камења
али пливати, пливати и бити жив?

 

 

76. У расположењима изазиваним јаким жељама, буди неузнемирена.
77. Овај такозвани универузм је варка, игра сенки. Да би била срећна гледај на њега тако.
78. О љубљена, не обраћај пажњу ни на задовољство ни на бол, већ на оно што је између њих.
79. Одбаци везаност за тело увиђајући: Ја сам свуда. Онај који је свуда, радостан је.
80. Објекти и жеље постоје у теби као и у другима. Прихватајући то, превазиђи их.
81. И пробуђени као и непробуђени опажа биће и предмет, али са једном разликом: први остаје у свом стању не губећи се у стварима.
82. Осети свест сваке особе као своју сопствену свест. Тако, напуштајући бригу о себи, постани свако биће.
83. Не мислећи ни о чему, изгуби сва ограничења.
84. Веруј у свезнајуће, свемогуће, свепрожимајуће.
85. Као што се таласи појављују из воде, пламенови из ватре, тако се и таласи универзума појављују из нас.
86. Лутај унаоколо док се не исцрпиш, а онда падни на земљу и у том падању буди потпуна.
87. Претпостави да ти постепено нестају снаге или знања. У тренутку њиховог нестајања надилази.
88. Слушај док ти се врховно, мистично учење преноси: очију непомичних, не трептући, одједном постани сасма слободна.
89. Запушених ушију и згрченог ректума, уђи у звук звукова.
90. На ивици дубоког бунара загледај се у дубину док наједном ‐ чудесност.
91. Ма где да ти ум лута, унутра или споља, управо ту, то.
92. Док си живо свесна кроз неко од чула, задржи ту свесност.
93. Пре него што ћес кихнути, када се плашиш, док исчекујеш са зебњом, над провалијом, усред битке, у крајњој знатижељи, када осетиш глад, када глад престане, буди непрекидно свесна.
94. Врати се на место неког прошлог догађаја и твој облик, изгубивши садашње карактеритике, биће преиначен.
95. Гледај неки предмет, затим полако одвоји поглед од њега, а онда и мисао. Тада.
96. Преданост ослобађа.
97. Осети присуство неког предмета испред себе. Осети одсуство свих осталих предмета осим тог једног, а онда напуштајући тај осећај присуства и одсуства, оствари.
98. Чистота других учења је за нас нечистоћа, али знај да у стварности ништа није чисто, нити нечисто.
99. Ова свест постоји као свако биће и ништа друго не постоји.
100. Буди не‐исто иста са пријатељем као и са странцем, и у добру и у злу.
101. Када ти се јави осећање привлачности или одбојности према некоме, не повезуј то са њим, већ остани усредсређена.
102. Сазерцавај о ономе што је изван домашаја, изван поимања, изван не‐бића, изван тебе.
103. Уђи у простор, без ослонца, безконачан, миран.
104. На чему год да се пажња заустави, управо ту, доживи.
105. Уђи у звук свог имена и кроз тај звук у све звукове.
106. Ја постојим. То је моје, То је то. О вољена, знај да је безгранично чак и у томе.
107. Ова свест је свима водиља. Буди та свест.
108. Ово је сфера промене, промене, промене. Кроз промену исцрпи промену.
109. Као што квочка чува своје пилиће, тако и ти чувај одређена знања и дела, заиста.
110. Пошто су уистину ропство и ослобођење релативни, те речи су само за оне који су престрављени овим универзумом. Овај свемир је пројекција ума. Ропство и ослобођење су нестварни као одраз сунца у води.
111. Свака ствар се опажа помоћу знања. Јаство сјаји у простору кроз знање. Сагледај зналца и знано као једно биће.
112. Вољена, у овом тренутку нека твој ум, спознаја, дах, облик, буду једно.

Избор-Владан Пантелић-

 

 

Седам је други свети број у славјанском ведизму.

Број Сунца, Светлости а самим тим и Живота.

Седам – покрет и развој на земљи (3+4), то је Сварог који је удахнуо живот и здравље (1+6). То је човек који влада над тамом (5+2).

У прошлости је било познато:

– седам планета;

–музика има седам нота;

–у седмом месецу трудноће (илите унутрашње-утробног развоја) се развија разум код бебе.

–Сазвежђа Великог и Малог Медведа садрже по седам голим оком видљивих звезда.

–Хиндуси имају седам чакри и седам поред физичког тела и остала тела.

–Играчка „матрушка“ (код нас позната као „бабушка“) има седам фигура које су смештене једна у другу, као симбол седмоструког дељења наших „тела“, као и целовитост таквог јединственог и разноврсног концепта, седам (рус. семь «я» – Ја сам).

–Према истраживању, ћелије се обнављају сваких седам година.

Очигледно су наши преци знали за то, јер су веровали да људи у почетку пролазе кроз три основна животна кола (пре бих рекао круга), сваке седам година – одојчад (7 година), адолесценција (7 + 7 = 14) и зрелост (7 + 7 + 7 = 21 ), након чега постаје одрасла особа.

–Седам дана има недеља – „седмица“. Последњи седми дан код ппредака се називао „Дан Световида“. Код Немаца и Енглеза се тај седми дан назива даном Сунца – SONNtag, SUNday.

–Седам боја у дуги су Славјани сматрали „светом седмицом, завештаних од Богова“, тако да у седам боја прелива перје птице Мајка-Свих-Славја.

Сједињујући се опет, спектар поново прелази у једну боју – белу.

И ово је боја Јав, боја Живота. Тако и  кажемо: „У белом свету.“

–Седам се у окултизму сматра симболом магије, односно познавање закона природе и њихове употребе у свакодневном животу.

–Астрономски, седам одговара Урану – планету интуиције и неочекиваних промена.

У свакодневном животу видимо седам дана у недељи и седам основних боја дуге, као и седам чакри, односно енергетских центара живог тела, одговорних за правилно функционисање тела и слободног протока енергије у њему.

Седам симболизује ограничење човека у времену. Седмица каже да потпуним схватањем материје, престајемо да јуримо новац и окрећемо се ка продубљивању нашег унутрашњег искуства. Не треба да журимо, време почиње да тече спорије, што нам омогућава да се концентришемо на духовни развој. У материјалној сфери све нам је лакше, јер престаје да нам буде тако важно као раније.

Особа која има разрађену седмицу лакше се бави својим проблемима захваљујући акумулираном унутрашњем искуству и способности решавања сукоба. Може бити одличан саветник и магнетски делује на друге. Задатак пред њим је потрага за духовним вредностима и успостављање дубоког контакта са својом Вером, схваћеном као знање, а не као догма (о томе сам већ писао да је Вера кованица од Ве – Ведање, знање и Ра – узвишено, светло, свето, што мења поприлично њено значење у данашњим наметнутим искривљеним појмовима).

У негативном смислу, седам се манифестује у нервози, жељи да побегне од стварности и оптужбама окружења у лошим намерама. Људи са неразвијеним седмицама не знају како да изразе своја осећања, не разумеју друге људе, а неретко и сами себе. Њихов контакт са вером је занемарљив, сматрају духовни развој као изум песника или лудака.

Избор: Алекс Финист

Извор- фејсбук страница-Модгард земља и тајне око ње-

 

Неко ме ослови:

Песниче.

Зазор ми.

Пред вратима

Храма уписујем:

Приклонити се смерно.

Не спомињати име Песниково узалуд.

Због оних који отћуташе своје песме.

 

–одломак из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ–

У Тијању су шљиве цветале, и прецветале, и род родиле. Препек је дао тијањицу, раневидарицу, бољу од оне из педесетих, из казана чучавца, мог деде Николе, ратника солунца, чак и када га је ложила баба Обренија. То могу да потврде гости зналци, као што су Наташа Првоотијањена и Љубиша Сабон, ловац на аждахе. Уосталом, то могу да потврде и Витези Праисконог Реда, пре свих Аранђел Румених Облака, па Суђај Пегаз Бели, или, сасвим истанчана, Сабина Сијено, која, испочетка, ни мирис није хтела да примакне.

 

(У неком међувремену, Васа је отишао на аеродром у Сурчин, да дочека повећу групу пословних људи из Пакистана. Велики је посао у питању и требало је оставити снажан утисак, па је Васа испробао неколико десетина одела, са машнама, наравно. Одабрао је комплет од фине, танане, црне коже, са снег кошуљом и машном, коју му је Диор лично даривао, ставио тамне наочале. Није заборавио ни фотографски апарат аутоматик, нити мобилни апарат најновије генерације, са адресама. Као што доликује дошао је нешто раније и стао пред царинске власти. Понашао се светски, лежерно. Стотине пута чекао је светске пословце, до ситница знао свакојаке њихове манирце.Изазвао је пажњу свих присутних својим препланулим теном, фризуром, висином, елеганцијом, усправним држањем, лепим мирисом, опет од Диора. Делегација Пакистана је била срећна, некако јој лакнуло, када је видела свог домаћина. Топло су се поздравили у царинсој зони, започели лаке приче.

 

Пакистанци, по природи, можда, мало и неповерљиви, Васу су прихватили без резерве, као свог човека. И Васа је прихватио њих, уклопио се, примио њихове гестове. Убрзо се осећао као члан делегације, толико се нису разликовали.
И одело, црно, од танане коже, модерно, прва награда за талентовану модну креаторку, лепо је изгледало, није ни мало искакало, напротив, напротив.Тако уклопљени, као душа једна, сетили су се да н е к о треба да дође, као што је то обичај, да их дочека, проведе кроз службене просторе, и поведе за преговарачки сто. Све су чешће гледали ка излазу одакле се нико није појављивао.

 

На почетку су били учтиви, касније су постали нервозни, уморни од дугог пута и чекања, па су гласно, све гласније, негодовали. У томе је прошао скоро цео дан. Пошто делегацији није стигао домаћин, а и касно је било, чак мало и сумњиво, полиција је већала, већала, већала, и изнашла – они увек изнађу – соломонско решење: с в е их је в р а т и л а у Па-ки-стан.)

Ми доле, грешни, заливени блатом,

Огрезли злобом, опхрвани ратом,

Обраћамо се Твојој величини;

А Ти по вољи, што Ти драго чини!

 

Способни нисмо да душу спасимо,

Све чешће свеће сред бола гасимо.

Далеко јесмо од Твог изворишта,

Или спашавај – ил’ од нас прах, ништа!

 

 

Нечастивима глупо заведени,

У души мрачни – у срцу ледени,

Али ако се Ти обратиш нама,

 

 

И као некад преузмеш дизгине,

Над лудим Светом искра ће да сине,

Блеснуће Светло – ишчезнуће Тама!

 

 

Разјасница Песника

 Писано усред зорења једног хладног децембарског јутра, док сам мислио о својој жени која ће ускоро родити близанце. Зато се обратих теби Боже, коме бих другом и моћнијем? Заштити их праведношћу! Песма је исписана светлосним мастилом и бистрим мислима, с љубављу према Теби!

Крагујевац, 08.12.2017.

Студен зимски, тамно доба

Најављујеш својим криком.

Попут каква злобна коба

Престрављујеш својом виком.

 

Лица нежног, смеха хладног

Ти се китиш смрћу, болом.

Богињо из времена давног,

Прослављам те немим колом.

 

Само огњи у тој тмини

Пламте силно и пркосе.

Пркосе ти ледној зими

И дух ти кроз њу проносе.

 

Владај снегом, хеј Морано,

Владај ветром који хуче.

За пролеће још је рано,

Са планина мраз нек’ туче.

 

Нека су,

свагда и навек,

благословени,

и нека пут светлости,

спасења

и љубави

пронађу

сви они који су ми мили и драги,

и које љуби, гле,

срце моје

и душа моја!

 

 

Тишина је као земља плодна пролеће што чека-

Музика живота невидљивог из семена што се буди

Поглед мој што претходи осмеху Твом

Тишина моја сва о Теби пева…