Грим Ј.: “У стпвари име Срб изгледа граматички као најбоље обележје за све народе истог порекла и језика. Ниједно друго словенско стабло нема такву историју, која би се са српском могла упоредити“, (у предговору за малу граматику од Вука Караџића од године 1824). Жунковић, Д.: „Слависти 19. и 20. века су доказали, да су Срби стари народ, и да су се раније звали Сораби“. Кохел, немачки етнограф: „Име Срби је било раније велико обележење за све Словене“. Баварски географ: „Српскаа империја је била тако велика да су из ње настали сви словенски народи. Словени такође тврде да своје порекло воде од Срба“, (у једном часопису у Минхену 1837). Вељтман, А.Ф.: „Словенском народу припадају и познати Козаци, који такође потичу од Срба“. Добровски, Ј.: „Лужучки Срби и Срби са Балкана су исти народ“. Шафарик Ј.: „…Ова два народа имају свој назив из ранијих времена, када су сви данашњи Словени имали заједничко име и говорили један језик из кога је настало дванајест“. Маретић, Т.: „‘Многи немачки и руски историчари су мишљења да је Херодот под именом Трачани мислио на Србе. У Херодотово време су Срби живели у Малој Азији, на Балкану и Тракији“. “У старој историји код Срба је постојало племе Рас, Расени, Расна, Рашани, чије име рушевине градова још данас у Тракији и Србији носе, а док се реке са истим именом налазе у Индији, Србији, Турској, Немачкој и некадашњим подручјима античке Србије“. „Име Трачани долази од Рашани, Тракија од Расија“. „Прво име Словена је било Срби“. Рачки, Ј.: „На почетку су се сви Словени звали са властитим именом Срби, што значи род (рођак, а странци су касније, специјално Немци, њих називали Венди/Винди. Потпуно је јасно, каже се да су Трачани, Скити, Венди, или Венети, Трибали, Илири, и др. које Херодот у својим делима помиње сви по реду Срби. И за време Птоломеја, Тацита, Полибија и др. већином се говори о Трачанима, (Вендима, Антима, Трибалима, Дарданцима, Илирима, који су такође били Срби, јер у то време име Словени није било познато“. Калај, В.: „По истраживањима најбољих историчара, сви словенски народи су се у стара времена звали Срби и Словени, Анти су били само једна грана ове фамилије. Докле год су данашњи Словени живели слободно и заједно звали су се Сораби, Сорби, Срби“ (Историја Срба) Грек Г., професор у Грацу: „Име Срби, које је раније припадало свим Словенима је све ређе, и данас га носе само становници Лужица и Србије“, (у једној од својих студија 1887). Грим, Ј.: „Већ у временима када је историја ћутала, морали су Словени бити народ Европе“. Добровски Ј.: „Ако би ја једно заједничко име за све словенске народе морао да предложим, било би то Срби“ (Словенка 1814). Кромпер, М.: „Северни Словени су пореклом Срби/Венди“ (Базел, 1555). Баварски географ: „Срби су били тако моћан народ да су од њих настали сви словенски народи“. Бјеловски: “Пољаци потичу са Дунава од српских племена Трибала и Дачана. Други пољски научници тврде, Пољаци потичу из српске Илирије, колевке словенског народа“ (Критични увод у историју 1857). Пикте, А. швајцарски историчар: „Може се са сигурношћу тврдити, да је постојао један пра народ између Индије и крајње границе Европе, који се састојао из Сораба, Серба и Рашана, чије је заједничко име било Срби“. Страбон: “У западној Азији су живели Срби и Брђани-Србобрђани“. „Срби су имали у Малој Азији велико царство (око 70. год пре Христа), чији се цар звао Облак. Милојевић, М.: “У кинеским хроникама се помиње српско царство Сирбирија, и њихови краљеви, Бане, Јанче, Ранко, а посебно српски цар Танчо са својих 5 синова“. Ломански: „Срби су њихове трагове оставили не само у данашњој Италији, Шпанији, Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке. Ово потврђују још неки, а међу њима папа Енејас Силвије.“. Страбон: „Тројанџи су били делом Срби, делом Грци из Мале Азије и колонисти са Крита“. Овог мишљења је руски научник и енциклопедист Михајл Ломоносов, српски историчар и теолог Марво Орбин и српски поета Иван Гундулић. Рашанин, Ј.: „Срби који су после пропасти Троје нашли спас на Балкану, су били у пуно епова опевани, који су се још у 18. веку могли чути у Србији“. Страбон: „Њихова (српска) насеља су се налазила између Балкана и Кавказа и иза, и били су народ црвене косе и плавих очију“. Мојсије од Корене: „…Велико подручје се звало Моезија. По знању других историчара Моезија се у античко доба састојала из српских земаља и простирала се од Дрине, Саве и Дунава на западу, до Црног мора на истоку“. „Они тврде у својим студијама, да су не само Трачани, већ и Пелазги и Илири били Срби“. Шулц, К. пољски историчар: „Словени се нису јужно од Дунава појавили у 6. веку већ су овде живели од најстаријих времена, као илиро-трачани. Многобројни антички сведоци, као Страбон кажу, да Илири и Трачани нису себи били страни, јер су ови народи били истог порекла, имали исте обичаје и поредак, обожавали исте богове“ (Порекло и седишта старих Илира, Париз 1856). Роберт, С.: „Ми смо се навикли да седишта Словена само у Русији видимо. Дунавска долина је осовина и центар Словена; Илиро-Срба/ Прасловена или Протословена“. “На Балтику су се Срби налазили пре него што је Мојсије са својим Јеврејима морао да напусти Египат“. Фресл, Ј., немачки историчар, описује свађу између Египћана и Скита (Срба), ко је од њих старији народ: „…у којој Срби убедљиво бише победници“ (Саки и Скити 1886). Антон, К.Г.: “Народи које ми прво као Словене познајемо; су се звали Срби“. Најстарије седиште Срба се увек звало Сарматија. Код старих писаца гласи и Пољска, старо седиште Срба је најдуже задржала име Сарматија. Равенски географ описује Пољску под именом Сарматија, тачно познаје нацију, али не као Словене; него посебно од Скита потичу Словени, то значи у ствари нешто друго, дакле Срби су у Пољској већ живели када се име Словен појавило“. “Када су Словени наступили као једна нација, носили су раније сигурно име Срби. То не значи да се они нису могли тако пре звати, него нам каже да ни Словени, ни Јазиги, ни Анти, ни Хенети, ни иначе неки други, нису старији и првобитнији него они (Срби) могли бити. Исто је сигурно, да у Шлезији, Лужицама и Мајсену, никад нису Тојче (Немци) живели, и да су ове земље већ за време Римљана биле насељене са Суевен/Сербен. Са Бранденбургом, Померном и Меклембургом, је сигурно тако било“.  „Грци, Словени, Тојче, Персијанци, Јермени, су гране једне нације“.  “Име Сармати је са називом Срби идентично“. “Име Србин је прво и најпрвобитније име наџије, која се касније поделила на две половине, праве Србе и Јазиге. Срби се никада нису звали Словени, него су га Јазиги касније добили као друго име“. “Постојали су више имена Керурсци, Керуети, Серуити и Сервити. И сада смем питати да ли то нису Срби, као што је већ неколико векова касније код Византинаца постојала територија од Елбе до Висле, која се звала Велика Србија“. “Како би Бибијус Секестер, који је живео тек у 4. веку, поменуо Србе каоо народ тога времена, да није чуо за њих дакле, они се нису доселили, него су ту одувек живели“. „Ако се зна, по вестима Константина П. да су почетком 7. века с друге стране Мађарске и Боемије, тј. у Пољској и Шлезији; Лужицама и Мајзену Срби живели, и да је једна колонија послата за Далмаџију, од које потичу данашњи Срби, значи да то главно стабло Срба није могло бити тако слабо; и да се није пре кратког времена ту доселило“. „Народ Срби су најпознатији. Још имамо ми краљевину Сервију, још се зову Венди на Одри и Лужицама – Срби; Мајсен и Лужице су се у средњем веку звале Србија“. „Срби добише име Анти, Хенеди, Венди, Венеди…“ Пророк Јеремија приповеда: „Слушајте, говори пророк, доводим изнад вас Кућо Израел, из даљине један народ, један моћан народ, један стари народ, један непобедиви народ; чији говор ти не разумеш, јер ти његов језик не знаш, његове корице су отворени гробови, сви су сујетни дивови. То су Скити (Срби) са њиховим страховитим нападима, који из унутрашњости Азије, већ у далекој прошлости на једну страну до Тихог, или Великог океана, се проширише, и код Кинеза и Јапанаца оставише њихове успомене. На другој страни до обале Мале Азије, и даље до Египта се проширише, где временом и Палестину обухватише, у којој град Скитополис, на брду Табор, у провинцији Галилеја, саградише“(с. V. 15). Апостол Павле о Србима, које он назива Скитима, из уста Јозефа Фресла: „У каквом високом угледу су Срби код првих римских царева стајали као народ, и како стајаше изнад свих других потврђује једна велика личност, чије се мишљење као одлучујуће овде мора навести. Тај који се овде за Србе залаже није нико други него Апостол Павле. У свом писму Колосејцима, граду у Фригији, стоји на признатом грчком и латинском тексту с.III, V. 9, 10, 11 … Није само да Србин није овде варвар, него међу неварварима има главну улогу, чак највишу… Он њих не истиче само због ових упоређења, него и због њихових физичких и духовних особина, које апостол Павле није ни код ниједних других народа, у тој мери приметио, па је он одлучио да њих не само узвиши изнад других него да их стави на врх неварвара. Пошто су Павлова путовања више пута водила кроз… а Србе је свуда сретао, може се претпоставити да је он имао довољно прилика да њих добро упозна… да Павле није њих само површно познавао, види се и по положајима које је он њима поверавао, јер је он био у њих убеђен“. Фресл, Ј.: „…Старци тврде без милосрђа да су Скити – Срби најстарији народ на свету“. (Саки и Скити 1886.). Роберт, С.: „Илирски Срби су најстарији међу Словенима. Све што је данас код других народа легенда, живи још данас у овој непроменљивој Илирији као живи елемент“. „Срби је прастаро, најповољније и најодомаћеније заједничку име свих Словена“. Левек X.: „Грци, Латини, Немиџ, Срби, су истог порекла, и били су некада исти народ“. Херодот: „Трачани (Срби) су највећи народ после Индијаца.“ Клерк, Г.: „Име Србин је у старости означавало словенски народ“. Ансхајм: „Из седам старих извора се зна да су пра народ Норика скитскк Венди“. Орбин, М.: „Главни народ свих Словена су Срби“. Минс, енглески археолог: „Венди су без сумње Словени“. Руски археолози: „Венди су Протословени“. Фресл, Ј.: „Арнолд В. тврди да су Келти (Срби) населили Галију већ 2000 година пре Христа. Није он тако далеко отишао назад, него ми смемо још 500-1000 година томе додати“. Култура Скита (Срба) и Бактријанаџа (азијских Срба), је најстарија од свих аријских народа. По томе је морао тај народ пуно раније постојати, јер само тако је он могао достићи тако високи степен културе. Ми читамо код Јустина (II,3), о победничким ратовима Скита над Египћанима под вођством Весосиса, а мислио је сигурно на Сесостриса. Овај је владао од прилике од 1394. до 1328. год. пре Христа. Од истог аутора се дознаје да је Азија Скитимав(Србима), 1500 година плаћала трибут, и да их је Нино, краљ Асирије, ове обавезе ослободио. Ако се претпостави да је овај легендарни владар владао само у 16. веку пре Христа, онда су Срби Азију морали освојити већ крајем четири хиљадитих година пре Христа, из чега видимо да су они пуно раније морали бити велики, многобројни и самосталан народ. Да 6и они могли извести овакав огроман ратни подухват, преко хиљаде километара, у њиховој источној отаџбини су морали бити тако многобројни, да 6и могли скупити огромне ратне контигенте“. Вељтман, А.Ф.: „Балтички Срби су били познати под изопаченим именима Кимбри, Кам6ри, Цимбри, Симбри“. „Овид назива становнике града Томи (данас Констанца) Скити, дели их у Сармате и Готе, разликује готски језик од сарматског, али не види у чему је та разлика. Он пише импертору Августу: Ја живим у сред Сармата, Беса и Гета (Trust. L III F1. XI), ја живим међу Скитима и Тетима (Trust. L III F1. XI), Сармати и Тети ће читати моја дела (Trust. L IV F1), овде чак Сармати и Тети знају за тебе (Pont. L III Ep. 2), ја сам њима о твојој склоности према мени причао, јер сам ја њихов језик савладао, трачко-скитски већ ми непрестано звучи у ушима, и изгледа ми да бих ја већ мирно могао писати на гетском (Trust. L III F1. 14), ох срамоте, написах стихове на гетском са употребом наших правила у варварском језику, честитај ми, они мене славе и уврштавају ме међу њихове поете“ (Pont. L IV Ep. 3). Шулц, К.: „Илири и Трачани имају исто порекло и обичаје“. „Исто порекло као они имају такође и народи који живе у Алпима, источној Италији, поготово Венети, Норџи, Винделијци и Раси.“ „Илиро-Трачани живе на горњем Подунављу и Јужној Терманији од пра времена“. „Илиро-Трачани живе од пра времена од Карпата, па до северних области Херцинских планина, и свуда до Балтичког мора“. „Словени се нису тек у 6. веку појавили на Дунаву, већ живе ту од прастарих времена као Илиро-Трачани“. Катанчић: „Сви Илири говоре српски“. Јагрода, Н.: „Код Румуна Срби је име за све Словене, име за целу расу, јер за Румуне су Бугари такође Срби“. Деретић, Ј.: „Вељтман и други словенски научници су мишљења да је име Србин веома старо и дубоко укорењено међу Словенима“. Гиљфердинг, А.: „На Балканском полуострву су постојале многе српске државе које је само везао заједнички језик.“ Шафарик, Ј.: „Име Венди је страно, право име Словена је Срби“. Деретић, Ј.: „Вацислав Мацијовски је сматрао да је Прокопије преправио реч Срби на Шпори“. Олга Луковић-Пјановић: „Шпоре нико не помиње него само Прокопије“. Леже, Л.: „Сорби и Шпори је било непријатно грчком уху, и зато Прокопије каже да се име Шпори, раније давало Словенима и Антима“. Мори, А.: „Прокопије пише да Анти и Словени припадају истој раси, говоре исти језик и да су се ова два народа звали Шпорима тј. Србима (77 Jun. str. 363). Екерман, К.: „Винди, Шпори, Срби, то су општа имена Словена“. Деретић, Ј.: „Добровски и Шафарик су чврсто уверени да је то грчки прелик имена Срби“. Епископ Саломон (умро 920. год.) каже: Sarmatiae Sirbi tum dicti… id est quasi Sirbutium – Сармати који су се тада звали Сир6и…што је као Сирбути“ (Mater verborum). „Рајић, Ј. је читао име Сармати као Сарбати“. „Вацерод, који је 1102. године преписао Mater verborum, на многим местима је уз, наведене називе дао тумачења, на чешком језику. Код назива Сармат, редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује, да су Птоломејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат (Sarmatae populi Zirbi)“. Шафарик, Ј: „У 9. и 10. веку Срби су били од Одре до Волге“. Роберт, С.: „Венди су народ који је живео на огромном простору, и носио је различита имена по пределима на којима је живео, а данас се уопште зову Србима“. Јорданес: „Венди су били многобројни народ (natio populosa)“. Мунро: „Скоти су Скити“. Соловјев, С.: „Писци 1. векова нове ере знају Словене под именом Венда око Висле, даље према истоку, међу племенима Сарматским, Финским и Германским, сусреће се име Срба“. „Венди на Висли, Фини и Германи и даље на исток су Срби“. Прокопије: „…’На обалама Азовског мора, живе Срби у Утугурији, а пространства даље од њих на северу заузима безбројни народ Анта“. Деретић, Ј.: „Од почетка нове ере име Сармата, готово стално замењује у Европи име Скита. Велика Русија, Мала Русија и Пољска, биле су тада обележене као Сарматија“. Марцијан из Хераклеје: „Земља Сарматија се простире од Бористена до Висле, и броји укупно 56 различитих племена“. Птоломеј, К.: „…Јазиги и Роксолани су Сармати, а Срби су такође Сармати“. Мори: „Венди или Венети су исти народ као и Сармати. Њихово име их природно повезује са Момировим Венетима или Хенетима“. Херодот: „Енети и Венети са Црног мора су исти они на крају Јадрана“. Лавис и Рамбо: „Словени су себе називали Сарматима“. Карл фон Зеде: „Прво и опште име Словена је било Сербли…“ (Етнографија аустријске монархије, књига 1, 1957). Калај: „По испитивањима најбољих научника сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти су били само огранци ове породице“ (У Историји Срба). До6ровски, Ј.: „Срб није ништа друго него Сармат, скраћено и преокренуто“. Карион, Ј.: „Од имена Сармати је настало име Сарбрат, заменом слова“. Вадијанус: “Постоје две Сарматије, азијска од Дона до Азовског мора, па на исток и европска, од Дона до Германије, и од Балтичког мора па до Дунава“. „Језиги и Дачани су Сармати, Гете Римљани називају Дачанима, па баш престоницу Дачана и Гета зову Сербогетуша“. Бергман, Т.: „… народ Сарматске гране је предак Словена, Венда и Литванаца“. Вадијанус, П.: „Скитија се непрестано звала Сарматија. Пољска је део велике Сарматије. Илири се вулгарно називају Словени“. Латум, Р.: “Под именом Сармати, обухватамо Литванце и Словене. Назив Сармати је бољи од других назива“. Деретић, Ј.: „Латум каже да су од свих Јафетоваца Сармати најдуже сачували њихово старо веровање. Они говоре језик који је најближи санскриту“. Роберт, С.: “ …Књига Mater Verborum стварно каже да су становници Сарматије били Ср6и… Име Србин је употребљавано као име Венди, за обележје целокупне српске расе“. „Ти руски Срби још у 10. веку пре Христа су представљали велики народ“. „За племена Штајерске, Крањске, Корушке и вендског залива, исти писци кажу да су их називали не само Вендима, него и Србима, а тим истим именом су их посебно називали немачки витези, наследници Карла Великог“ „Словени под именом Венда истовремено бораве, пре Христа, на обалама Балтичког, Јадранског и Црног мора, тако их исто географи почетком хришћанске ере представљају као Србе, који су запоседали Пољску, и стару Прусију, а у исто време степе Јужне Русије, и области око Јадранског мора, где су Словено-Срби сачували до данашњих дана њихово првобитно име“. “Прото-Срби са данашњег Дунава и од Црног мора су претци свих Словена“. Деретић Ј.: „Роберт изводи порекло имена Венета, Венеда, Винда, од имена сунчаног божанства Вид, у смислу сунчеве светлости“. Калкондиле, Л.: „Срби су најстарији и највећи народ на овој земљи. Да ли су они из Илирије у Трибалију и Мезију дошли; или да ли су са друге стране Дунава, и крајњих делова Европе… из Сарматије, која се сада зове Русија, или из хладних ненасељених делова света кренули преко Дунава и дошли до Јонског мора, где су сву земљу до Венеције освојили и населили; или, да ли су из подручја Јонског мора, као из њихове прве домовине кренулу у северне земље, у Сарматију или Русију, о томе не желим ја да се препирем. Али толико ја знам да су ови народи упркос свих разлика у именима, ипак по обичајима и језику, још увек потпуно исти, потпуно једни исти. Њихова седишта су по целој Европи разбачена, и простиру се међу осталом чак до планина Тајгентос и Тенарис, у подручју Лаконије на Пелопонезу“. Страбон: “На океану (Северном – српском мору), живе међу другим народима Кимбри – Срби“ (VII 291с). Мела, П.: На овом јутском – кимберијском (српском) полуострву живе Кимбри и Теутони“ (III32). “Уовом заливу кога смо ми звали Кодански, штрчи острво Скандинавија на коме до сада живе Теутони“ (III31). Плиније: „Друга група су Ингуеони, који се састоје од Кимбра, Теутона и племена Ката“. (Овде Плиније мисли на Кимбре и Теутоне на Шлезвик-Холштајнској западној обали (14/99).) Тацит, К.: “У овом заливу Германије живе поред океана Ким6ри (Срби)“ (Германија 37). Плутарх: „Од почетка 1. века после Христа, Грци и Римљани полуострво на Северном окаану зову Кимберско (србско)“, (Marius II). Плиније: „Северни океан (северно србско море) је већином пловно… до кимберских планина“. Август Цезар: „Моја флота једри преко Океана од ушћа Рајне, при изласку сунца до подручја Кимбра“ (Monumentum Ancyaranum С.26, 65,14f М). Ц. Ј. Л.: „О натпису нађеном код Милтенберга на Мајни: у подручју Теутона (VIII 2,1 n. 66 10). „ „О двема пронађеним каменим плочама са натписом: Кимберском меркуру“ (VIII2, 1n. 6404 и 6605). „Код Хајделберга је пронађена камена плоча са посветом: Кимберском меркуру“ (VIII2,1, n. 6402). „Камена плоча са посветом у Мајнџу, можда у Обернбургу на Мајни: Кимберском меркуру“ (VIII2,1 n. 6742). Страбон: “Кимбери поседују још 17. год пре Христа земљу у којој су раније живели; они послаше Августу котао као поклон, који је код њих светиња, и молише га за пријатељство и амнестију, за оно што се раније догодило“.  Жунковић, Д.: “Постоји пуно култура које себе сматрају водећим, у сваком смислу и надмоћности, али неко мора доћи до уверења да су то све словенске културе… због тога ми у будућности морамо, приликом представљања најстарије људске историје, почети са историјом Словена“.  Хесиод: „Лигурски краљ Кикнос је владао народом Луга у Ћилибарској земљи“. Питеј: “У Штетинском заливу, на три главна ушћа Одре, и четири других између острва Ругена и Кап Аркона живе Луги.“  „Иза Авије (морске обале), у унутрашњости, живе Луги.“ “Ести (балтички Срби) говоре слично Британцима, што значи као и Елевони/ Суеви/Серби на доњој Одри.“ “Ести стоје под Суебским културним утицајем, и политички припадају Суебији (Србији)“. „…Народ се зове Хибри, Цимбри, Лигури“. „…Хибри су Цимбри (Симбри/Срби), опет Лигури су Луги, земља Лигура / Лигуренланд“.  Плутарх „Амброни су део Цимбра“. Плиније: „Овде је Цимберланд, земља Цимбра, Срба (Српска земља)“.  Штихеннот, Д.: „Вендски поморски народ изазва дорско-етрурску селидбу“. „Плиније помиње на Балтику Сабе (Србе)“. Фалмерајер, Ј.Ф.: Најпрвобитнији народи данашње Грчке су словенски народи“.  Вељтман, А.Ф.: „Вилкиналанд – Велика земља – Велика Србија – Северна Србија. По такозваном Баварском географу Жеривану, по другим списима Зеривани, Велико српство, или Велико српско царство, одакле, верује се потичу Словени“. „У имену Срба, по грчком Кимбри, по латинском Цимбри, по галском Семби, по Нестору Севери, Сабири, Северијани, треба тражити преводни смисао Нормана из Северне Србије; по преводу Гота – Дакија; Норге – Риге, Нормане; одакле латински Норикум значи Алпска Србија; Норција – Скандинавска Србија“. „Име Бургунди , Бургузи, настало је од Виндила – Венда“. „У Италији су живели Сабини или Севлијани (други кажу Савини, Сербели, Сибелини и Суелти)“. „Лангобарди на левој страни Елбе је Луговски округ (У Хановеранској краљевини где су још остаци прастановника Древљана и Глиљања)“.  „Луг се налази на другој страни Елбе, и по називу војних станица су били Луги, Леси и Лужани. “На тај начин су Лужани, Бардовски или Лангобарди, прозвани, уместо Словени – Винили, Бургунди-Виндили“. „Од другог века пре Христа општи назив за Словене је био Венди. Птоломеј и Дион. Касније су у своје време називали Горицу (Ерзгебирге) Руске Горе, Вендском, Вендалијом, Вендланд, Вендленд и тако је настала Вендалија“. „Вани, Венеди, Венети, Винди, Вени, Виндили, су само различите форме имена Венда“. „Суеви су Срби. Суеони, Симиони, Суиони, Ситони су такође Срби.“ Венелин: „Атилово царство је српско царство“. Вељтман, А.Ф.: „По свим предавањима, бајкама и квидама, у основама историје Северних Срба већ постоји велико царство Хундаланд-Хундигиаланд, то је област Саксоније где су били Сечи, Саки, који су живели у великом Лугу Германије“. „Венети су Венди“. „Источно од Цимберланда су живели Сауми (Сембен, Самбенланд, Самогита), Кури и други“. Итд… Миленко Николић до сада је објавио “Тестамент Александра Великог“, “Античка Србија 1 и 2“, “Српска светиња из Квенке“, а у припреми су: “Наше писмо“ и “Рана хришћанска уметност и њено писмо“. Ова дела Миленка Николића, штампана двојезично на српском и немачком, увршћена су у фонд Универзитетске библиотеке у Келну, као и Карлсруе каталогу. Књиге М. Николића можете наручити на тел. 021/633-2360 и 064/6611-055 (Милош)

 

 

Испред врата
ђед отресе снијег
са мале јелке.

∞

Нова година
– гледам нове честитке
старих пријатеља.

∞

Суботње вече.
Залеђеном улицом
јуре ватрогасци.

∞

 

Број човека.

Хармоније.

Рођен из савеза Сварога – Оца и Мајке – Земље (1+4=5).

Пет је његова димензија.

Пет прстију на рукама и ногама, пет удова (две руке, две ноге и глава), пет чула, преко којих спознаје свет: вид, слух, укус, мирис, додир.

Човек је идеална петокрака звезда, заснована на пропорцијама златног пресека.

Пет се сматра непредвидивим, али срећним бројем.

Он симболизује свестраност, духовни интегритет, способност магије и савршенства. Међутим, човек достиже успех, онолико колико улаже труда, користећи дате му Земаљске и небеске физичке и духовне способности.

Тамне „Нав“ силе могу преовладати само посредством Кретања и Развоја (2+3).

Број који од човека прави људе (… четири човека, петоро људи …)

Петица симболизује акумулирану силу. То је стиснута песница, састављена из петоро прстију. Пет је број пентаграма, у који се уклапа фигура човека са раширеним рукама и ногама (чувена слика Леонарда Да Винчија).

У астрологији, пет одговара Сатурну и како следи изједначава се са пет врлина које су врлине ове планете: марљивост, умереност, скромност, разборитост и самодисциплина,, симболизирајући зрелост човека. Петица је потрага за искуством, проучавање живота са различитих гледишта и различитих аспеката. Представља покрет, промену, акцију у статичном стању пре овог броја.

То је жеља да се изађе из наметнутог оквира, који смо видели у броју четири. Пет такође симболизује слободу и жудњу за независношћу, не може се ограничити, али као резултат тога доноси ризик и несигурност.

Ово је број путника, пионира, пионира који својим властитим рукама кују своју судбину не копирајући друге.

Код питагорејаца петица је била симбол младости, уласка у породичну заједницу, радости и развитка.

У свету биљака одговара ружама, тј. Идеална лепота , али веома земаљска, повезана са свакодневним животом, креативним стварањем, са тражењем свог места на кугли Земаљској. То је жеђ за разноврсношћу, прогресом и интелектуалним развитком заснованог на основним чулима.

У себи носи велику енергију и умеће регулисања свог дејства код човека. Људи који живе у складу са позитивним вибрацијама петице, врло често имају способност ка лечењу (целитељству) и могу преносити своју енергију другима. То је такође и сексуална енергија, али ван оквира нормалне репродукције.

Петица симболише и страст за лепотом и уметношћу.

Са негативног аспекта петица оптерећује жељом за раскоши, комфором и навиком да се осврће шта други причају. Недовршена петица се манифестује кроз лењост у посматрању света, у сталним тврдњама да су други криви за сопствени неуспех и неспособности да се превазиђу предходно утврђене границе.

Избор: Алекс Финист

Извор- фејсбук страница-Модгард земља и тајне око ње-

 

Спавај…
Без бриге буди
Од стихова ти
правим балдахин

 

Над твојим сном бди
дечак један скривени;
Терет твојих мисли
понеће препелице

 

Дотакни звезде нежно;
Оне су свици
који се роје
око твојих жеља

 

Спавај…
Без бриге буди
У јастуку ти је
паперје вечите наде…

 

Шљивин цвет је лепота над лепотама, дивота над дивотама.
Ове године у Тијању све је цветало. И суве иве, пободене с пролећа у земљу, мада су по природи увиђавне и стидљиве, пролистале су и пустиле толико цветова да су сва тијањска поља сетна постала, и знатижељна за веснике, певаче, свираче, играче, посвећенике, јасновидиоце и тајинственике. Наравно, и за луталице из разних Васељена.
Процветале су и оне шљиве које никада цветале нису, нити рода давале.

 

(Тих дана – цветараца чекали смо да нас посети Василије Васа Пакистанац, гавран врани, мој кум из једног срећног живота, сада пријатељ од части и поверења. И Аранђел Румених Облака га је чекао, мада се лично нису знали.Чак му је и спремио, онако песнички јасновидо, једну говоранцију од праискони, диван један уз лулу.
Васа је чврсто обећао да ће доћи, а он никада није порекао своја обећања, своју реч. Њега је човек могао за Реч везати.
Дани су пролазили, цвет шљиве се и у тијањицу прелио, а Васе није било на видику.)

 

У касну јесен, ако пажљиво г л е д а т е, све се тајне откривају. И тајне овосвета и тајне оносвета, без разлике, само се смирите и пажљиво посматрајте. Неопходна је мирноћа, и један облик незаинтересованости, измештености, не безвољности, већ као да нисте ту и као да нисте одавде.

 

(Елем, сазнам да је Васа пуно радио, али је увек налазио неко међувреме да се шета и одржава дејство, да се сунчао и поцрнео од сунца, и дотерао фризуру.
Он ради у једној јакој кући која прима странце, пословце, Васа је, поред осталог, задужен да их дочека, смести, побрине за њих, а и у послу је с њима.

 

Тако заузет и брижан око послова — а бриге измештају човечију памет, мислио сам,
з а – б о р а в и о је обећање, заборавио је Тијање праисконо.)

(Наставиће се)

 

 

Тражим те свуда као Атлантиду,
Носи те чежње устрептали талас.
Сањам на твоме оватреном хриду,
Низ кожу цртам озвездани атлас!

 

Сред очију ти ишчитавам тајне…
И разоткривам загубљене мапе,
Док облиставам твоје усне сјајне,
Сазвежђа млада за жишкама вапе!

 

Огледаш лице поврх океана,
Чим прва зрака зорења осевне.
Јеси ли светлом икад милована,

 

Пошто с Олимпа Бог молитву певне?
У једначењу наших двеју душа,
Симфонија се пољубаца згруша!

Крагујевац, 27.05.2017.

 

 

 

Доброту коју осећамо

и препознајемо у своме унутарњем бићу,

нигде у свету нећемо наћи.

Оно што је најлепше и најдивотније

с краја накрај Свемира,

далеких светова, сазвежђа

и звезданих јата,

то само у души нашој обитава.

Љубав о којој смо

кроз многе животе сневали и маштали,

због које смо у бесаним ноћима

 патили и умирали од туге и чежње,

 једино ћемо у срцу своме открити.

 

Разлила се, разлила

Пољем бистра речица.

У валима носила

Што ми крије душица.

 

А речица та беше

Сва од риме и стихова.

Вал за валом нека плеше

Плес планинских вукова.

 

Стих до стиха води оро,

Речи су се распламсале.

Храста мога древна коро

Риме су те прослављале.

 

Србијо, ја припадам ти,

И дете сам твоје крви.

И припадам, и певам ти,

Ланце ропства сада смрви!

 

Разлила се, разлила

Пољем бистра речица.

У валима носила

Што ми крије душица.

 

Она више мала није,

Сада је то бујна река.

Моје срце она мије,

Мојој души даје лека.

 

Река плавна, река силна,

Стихове ми проносила.

Некад бурна, некад мирна,

Душману је пркосила.

 

Зато ветра ја јој дајем,

Њој и њеним валовима.

Певам громко, и не стајем,

По српски, за инат свима!

 

 

Разлила се, разлила

Пољем бистра речица.

Није више што је била,

Сад је река Моравица.

Велики руски писац Максим Горки боравио је тридесетих година двадесетог века у Србији и том приликом написао је веома дирљиве осврте на нашу земљу и народ. Пишући из Врњачке Бање пријатељу Алексеју Бабочкину он између осталог каже:

„Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми…“

Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. живео је као изгнаник у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.

У својим првим приповеткама описивао је егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказивао је своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.Максим Горки

Написао је неколико дела због којих је постао најпревођенији и најпопуларнији руски писац. Иако је било очекивано, 1933. године није освојио Нобелову награду Пет пута је био номинован за ову награду, али није постао нобеловац.

Због нарушеног здравља и потребе за бањским лечењем Максим Горки тридесетих година прошлога века долази у Србију и преко Београда стиже у Врњачку Бању. Дошао је да на бањским изворима тражи лека својој бољци. У кореспонденцији славног писца сачувано је и једно писмо које је из Бање упутио пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину:

„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЛјУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми. Сећам се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободуИсак Бродски: Портрет Максима Горког из 1937. године

Питаш ме како проводим време. Испричаћу ти мало необичну причу. Овде постоји једна планина, која се зове Гоч. По руски, то би значило „барабан“. Међутим, ја се не слажем са тиме. По мени, Гоч није „барабан“, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да свако јутро устајем и идем да га погледам. Волим то брдо и мир који налазим у њему.

Пред крај живота Горки се заинтересовао за шаманизам, веровање да светом владају непознате силе и душе умрлих. 1932. године био је иницијатор стварања Института експерименталне медицине јер је желео да добије одговор на питање да ли постоји бесмртност.

Родни град Нижњи Новгород је преименован у Град Горки. Његова дела су ушла у лектире. Он је утицао на друге ауторе истичући да је једина алтернатива зверству култура. Временом је овај велики писац, незаслужено, пао у заборав.

Максим Горки (1868-1936) је био оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста. Дружио се са револуционарима, бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права. Имао је потребу исправи неправду у друштву. Пошто је важио за моралног и честитог човека, врхунски идеал ком је тежио била је истина. Писао је прогласе против војске, полиције и цара због чега је ухапшен. Многи интелектуалци, укључујући и Радоја Домановића, су се побунили и протествовали због чега је Горки ослобођен.

Извор: rasen.rs

Ознаке: Максим Горки, Руси, Србија

 

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.

 

И давно би поклекао
да није те
бескрајне Љубави у срцу,
те прозирне Чистоте у погледу,
те силне Вере у сваког од нас.

 

И питаш се
одакле се све то у теби родило?
А Нежност Бескраја
дланове пружа
и немо одговор даје…