Category: All

Владан Пантелић: Беловође


 

Енергија узрастајућег дана Сварога…

Буди пра-прасећања и гура на путовања

Из дубине бића исходе за завичајем чежње

У духу увек видим маглу и пену беле реке…

Бела пена и хук реке живе у мојој глави!

 

Видим многе дубоке подземне просторе

И видим изнад високе прекрасне храмове

У њима изабране ученике  – носиоце знања

Посвећене у незамисливе линије постојања

Дрхтим на помисао да сам један од њих…

 

Око утврђења пет или седам река живоносних

То је Беловође земаљско  – духовно средиште

У које су посебно долазили Перун и Дајбог

Ватреним вајтманама – бржим од светлости

Перун и Дајбог из главе изрецитоваше Веде

 

Онда мрачни дуси сплетоше јаке замке издајне

Дивља хорда развали зидове поруши храмове

Али духовно Беловође се не може уништити!!!

Преселише га велики јерарси у просторе скрите

Где? Слутим – у дубине Тијаније…  Алтају…  Ртњу

 

Татјана Марковић: Како је Василиса Прекрасна стигла и код нас


Како је Василиса Прекрасна стигла и код нас

 

ЛЕПА



Главна јунакиња чувене руске бајке оличење је словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи. У српским бајкама она је обично безимена и помиње се само као „ђевојка”



                                     Један од призора из мноштва верзија бајке о Василиси Прекрасној

древна времена, када су Стари Словени још живели у свету у коме се јава и сан нису разликовали, настала је бајка о Василиси Прекрасној. Духови тајанствених шума и густих измаглица које плове изнад моћних река породили су један од најлирскијих ликова руских предања који је жив и данас. Обдарена мудрошћу и способношћу преображаја, Василиса се јавља још под именима Василисе Премудре, Марије царевне, Марије Моревне, Елене Прекрасне… 
   Древна бајка гласи овако.
   У неком граду живео је богати трговац који је са женом имао кћерчицу Василису. Мати се разболела, па је на самрти својој дванаестогодишњој кћери оставила лутку чаробницу коју је Василиса требало само да нахрани да јој она испуни сваку жељу.
    Након женине смрти, трговац се убрзо оженио удовицом која је и сама имала две кћери. И како у причи обично бива, маћеха је мрзела пасторку зато што је била лепша од њених кћери па јој је задавала многе тешке послове, које је Василиса успешно савладавала уз помоћ чаробне лутке. Једнога дана маћехине кћери су на превару угасиле кућни огањ и Василису послале по ватру код страшне Баба-Јаге.   Девојка је успут срела три чудна коњаника: један је био сав бео и у белом руху, други на црвеном коњу, а трећи сав у црном.
    После дугог хода, Василиса је тек следеће вечери стигла на пропланак, где се налазила колиба Баба-Јаге. Свуда око ње лежале су људске кости, а на плоту су штрчале лобање с ватреним очима. Ноћу су те очи сијале тако да је на пропланку било светло као усред дана.
    Да би добила ватру, несрећна девојка је код Баба-Јаге морала да ради најтеже послове које је успевала да заврши само захваљујући својој лутки. На крају је добила ватру, заправо лобању с ужареним очима.
Маћеха и њене кћери радосно су је примиле говорећи јој да откако је отишла нису имале ватре у кући. Када су лобању с огњеним погледом унеле у собу, очи су маћеху и њене кћери претвориле у прах и пепео. У наставку приче Василиса се, захваљујући вредноћи и домишљатости, удала за самог цара.

                       Лутка као тотем

    Испитујући архаичне елементе ове скаске, руски научници закључили су да је настала у време кад је словенски народ преко колективног праузора и вере чинио целину, без обзира на родовске разлике и територијалну распрострањеност. Зато с великом сигурношћу може да се тврди да је Василиса Прекрасна оличење словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи – Љеље, Љуље, Леле или Пољеље. Њено обожавање везано је за далеко претхришћанско време – доба матријархата. Наши етнолози верују да смо већину својих најстаријих бајки у којима су женски ликови средишње личности одавно заборавили, те је у српским бајкама истицање ове богиње обично безимено и да се помиње само као „ђевојка”. У старо време одржавао се и девојачки празник, 22. априла (5. маја), познат као Љељник. У великим невољама жене су богињу позивале у помоћ, тако да је код јужнословенских народа „леле” уобичајен усклик којим се изражава туга и немоћ – лелек!

        Овако је Василису Прекрасну видео знаменити руски уметник Иван Јаковљевич Биљибин  
 
    У бајци се помиње још један прастари део и руске и свесловенске културе – лутка „чуварица” или тотем. Иначе, у руској литератури помињу се лутке „зернушка”, чији дух доноси благостање и чува жетву, „десеторучица”, која помаже у домаћинству и чува породични праг, а „пеленашка” и „бесоница” штите децу… Јунакиња бајке о Василиси пред сваки задатак врши обред приношења жртве – храни лутку, чиме оживљава духа заштитника који живи у њој и приморава га на делање.

                              Родбинска веза с богињом смрти

    Баба-Јага је у српској митологији познатија као Бабарога или Јагбаба. Појављује се у разним обличјима и веровало се да душе умрлих спроводи у царство мртвих. У словенској митологији називана је заједничким именом Морана, Мора, Морена, Марана, Маржана. Стога је врло занимљиво што се лик Василисе Прекрасне у појединим верзијама бајке назива и Марија Моревна, што сведочи о „родбинској” повезаности Василисе с древном богињом смрти.
    У време кад хришћанство још није било учвршћено међу Словенима, постојао је обичај „жагања бабе”. Стари Словени су Баба-Јагу, лутку (куклу) направљену од сламе, тестерисали и тако обредним „убиством” означавали почетак младог лета. Лужичани ову сламнату лутку стављају на високу мотку, а потом је каменују. У кијевској области, уместо сламнате лутке, често се користи лобања какве крупније домаће животиње с роговима, украшена пшеничном или ражаном сламом. 
    Поводом овога митског лика Вук је у свом „Рјечнику” забележио да: 
    „У Сријему гвоздензубом плаше децу, а особито младе преље, говорећи да она носи у лонцу жара, и да ће спалити прсте онима, које добро не преду.”
    У бајкама је лако уочљив међусобни однос појединих митолошких бића. Такозвана сунчана божанства доводе се у везу с „белим” и „црвеним”, а подземна с „црним коњима”. Сварожићу-Радигосту био је посвећен бели коњ, а по његовом ходу предсказивала се будућност.  Томе насупрот био је богу Триглаву посвећен црни коњ, па се по ходу и   овога прорицало на исти начин. 
    У „Збирци српских песама са митолошким карактером” коју је сакупио Милош Милојевић 1869. године, занимљив је део песме о врховној богињи Тројани:
    „Второ хоро од младих
невести,
Од невести кћерки
на Љељини,
А внучиња на тај стара
Јага…”

            Важност кокошијих ногу

    Овде запажамо да су младе невесте кћерке Љеље, односно унучад Баба-Јаге. Према томе, пратећи целокупан садржај песме, сасвим је могуће да су Баба-Јага и Љеља два лица једне исте врховне богиње, тачније Баба-Јага као зимски – старији, и Љеља – као пролећни и млађи лик. Код старих Словена уобичајено је да врховна божанства имају по неколико глава, односно лица, тако да је поменута Тројана или Троједна слична мушком божанству Тројану, врло вероватно приказивана и на овакав начин.
    По правилу, у бајкама Баба-Јага станује у колиби на пропланку, која стоји на кокошијим ногама. Овај опис нераскидиво је везан с првобитним погребним обичајима појединих словенских народа.
Арапски писци из 9. столећа опширно описују погреб Руса, а у њима има занимљивих података и о погребу Срба. Наиме, они су забележили да се међу словенским народима само Руси и Срби сахрањују спаљивањем. Тако Ибн Рустех и Ибн Фадлан бележе да је за угледне умрле Русе на хумци од пепела и насутог камена, након спаљивања, прављен привремени гроб сличан кући с кровом на две воде. Ове грађевине називале су се домовина, срубец, жаљник и биле су или укопане у земљу или, чешће, подигнуте на два стуба попут кокошијих ногу. Сматрало се да ту, у првом времену након смрти, живи душа умрлог. 
    Сличне грађевине на два витка камена или дрвена стуба, украшена плитким рељефом, на хумкама од камена и пепела, својствене су и погребним обичајима древних Срба у раздобљу од 4. до 9. века. Након опсежних археолошких испитивања, овакве грађевине нађене су и забележене на просторима данашње Далмације, Лике, Книнске крајине, Босне, Херцеговине, Црне Горе и јужне Србије.


                                       Биљибинове илустрације припадају врху руске уметности
    
   У свим бајкама колиба Баба-Јаге налази се на пропланку „усред густе шуме”. У доба Старих Словена дендролатрија (обожавање духова који се налазе у дрвећу) била је уобичајена. Прва култна места везана су за шуме. Духови из дрвећа повезивали су три света – „свет небеских богова”, „подземни свет” и „свет људи-земље” – стога се шума сматрала граничним светом у коме се дешавају натприродне појаве.

 Велики женски пут

    Према „Велесовој књизи”, која говори о животу словенских племена од средине 7. века пре наше ере па до последње четвртине 9. столећа, Стари Словени сматрали су себе децом Сунца, те су имали високо развијен култ огња. У етнографији је описан обред „обнављања огња”. Обред се вршио у случајевима велике беде, болести, ратова, али и у току неких календарских празника. Нови огањ обично су палили старци и ожењени мушкарци, али белоруски научници тврде да су у најстарија времена овај обред изводиле девице. Код Руса се задржао такозвани Купальский костёр, а код Срба су у исти дан Ивањданске ватре. 
    Василиса Прекрасна постала је изазов за најумније и најдаровитије људе руске уметности и филозофије. Почетком 20. века у једном селу Тверске губерније Иван Јаковљевич Биљибин, уметник и илустратор многих дечијих књига, оживео је Василису за Зборник народних бајки Афанасјева. Ове илустрације остале су до данас непревазиђене и ремек-дело су руске уметности. Некако у исто време, тражећи надахнуће за дело „Мати”, Максим Горки назвао је Василису Прекрасну једним од најсавршенијих ликова сазданих у руском народном генију. 
    А у далеком Пекингу, јануара 1935. године, руски сликар, филозоф и писац Николај Рерих, једна од најзагонетнијих личности 20. века, писао је о томе како, ако неко хоће да разуме Гогоља, Пушкина, Достојевског, Леонтјева или Хомјакова, те „полуразумљиве” и „полузаборављене” дубокомислене словенофиле, треба да почне да чита словенске бајке. У складу с тим, приредио је књигу-албум „Велики женски пут”, посвећену женским ликовима у којој је, између осталих, насликан лик Василисе Прекрасне.

Извор: Политикин Забавник

Религија и култ камена


220px-Bosniangraves_bosniska_gravar_februari_2007_stecak_stecci3
 
„Између душе и камена постоји уска веза […]. Необрађени камен спуштен је с неба […]. Камен је жив и даје живот […]. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа“. /Гебрант – Шевалије/
 
Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: „девет сина – девет каменова,/ девет снаа – девет љутих змија“ (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из „камена“ отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: „Бог на Анђели говори:/ ‘Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу,/ Подајте душу камену“ (Милић., 1984: 928-929).
 
У српској народној религији постоји већи број примера везивања Душе за камен. Камен, иначе, у нашој религији има нарочити култни карактер и служи у многим обредима и магијским радњама. Питање је само: да ли сваки камен добија овај култни смисао? Пре свега у обзир долази природни, тачније, необрађени камен различите величине, затим, усамљени камен већег облика – камен станац, а затим хрпа каменова, и најзад, пробушени камен који се користи у магијским радњама за повећање плодности у стоци и биљном свету. У камену се замишља седиште, стан каквог вишег бића. Познате су симболичке хрпе каменова на раскршћима, које настају из вршења једног древног, мада не искључиво српског обичаја под именом проклетија. Реч је о проклињању злочинаца којима село није успело ући у траг. Тројановић. је у својој студији “Лапот и проклетије код Срба“ показао како се у источној Србији још и данас (а реч је о крају XIX века) могу видети гомиле камења, према којима људи осећају религијско поштовање.
 
У насељима Сврљига, које сам детаљно обрадио са етно-културолошког становишта, и данас још постоје многе а незабележене магијске радње повезане са каменом. Тако, на пример, породиља која нема млека, долази на камен станац где изводи пригодни магијски ритуал. Има примера да на камену станцу последње рођено дете, чија су ранија браћа и сестре умрли, задоји нека друга, свакако, религијски „здрава“ жена. Онај ко сања своје умрле, а хтео би да се ослободи ових ноћних мора, довољно је да дође до овог „камена станца“, прилепи за њега свећу и запали је; тиме се ход „душе умрлога“ на путу ка његовој ранијој кући зауставља, „скамењује“.
 
Осим „камена станца“, значајну магијску функцију има тзв. „пробушени камен“, као и камен у функцији „надгробног споменика“. Постоји и обичај магијског „бацања камена“ са десне ноге у даљ, што се чини ритуално, са затвореним ушима и, свакако, пре изласка сунца. Ова магијско-митолошка пракса везује се за два пролећна празника, за Младенце и Благовести, а смисао поступка је у веровању да се на удаљености на којој се бачени камен заустави закамене змије у току лета, те да извршилац овога ритуала буде поштеђен њихова уједа. Да душа умрлога може бити у вези са каменом, указује и наша народна књижевност, као и бројне легенде. Често се чује клетва: „Тако ми се свака работа не закаменила као станац“ (Караџић, 1987: бр. 5335). Камен станац је, у ствари, стан умрлој души. Због тога у тежњи да се душа умрлога учини непокретном, да се смири и скраси, тачније да би се усталила и нашла себи мира, престала да лута, односно уколико је зла и чинила неугодности људима, потребно је да се веже за камен. Врло често се преступник везује за камен станац, са јасним магијским циљем да се трајно прикује недолично понашање: „Те одоше гори у планини,/ Заведе га дубоку језеру,/ И иривеза при станцу камену“ (Караџић, V, 1935: 491). Када се каквом вишем божанству упути молба са камена станца она ће се, свакако, услишити. „Престан’, престан’, кишице,/ Мајка ти се молила/ На камену седила“ (Караџић, I, 1973: 78). Исто тако, непријатеља можемо успешно устрелити ако га гађамо са камена станца.
 
‘“Немој тако, господару Вуче,/ Но запани за каменом станцем, / Па опали бистра џевердана/ Да би како пашу сагорио,/ Еда би га земљом саставио.’!/…/ Он западе за станцем каменом. /Кад му паша на биљегу дође,/ Тада Вуко пушке опалио,/ Пушка звекну, а планина јекну/ Дивно ми је пашу сагодио“ (Караџић, III, 1973: 69).
 
На „камену станцу“ ритуално се храни и коњ за време Тодорове суботе; управо на поменути камен доводе се болесна деца у циљу магијског лечења; ту их каде, буше им уши, најзад, дају им да попију воду у којој је стављена струготина ,,камена станца“. У околини Књажевца породиља се молитвила (купала) на Столовном камену (камену станцу) (Зеч., 1981:90).
 
Када је реч о „бушеном камену“, он се користи у два обреда. О Ђурћевдану, када се приликом обредне муже оваца кроз такав камен „протера“ први млаз млека. Исто тако, о Божићу, у обреду потпаљивања шљива уз помоћ нагорела „бадњака“, „природно пробушени камен“ се задене за грану неродне шљиве, са веровањем да ће и све сличне шљиве родити. Поменућемо овде и култну и магијску функцију пробушеног камена на воденичном колу. Неки етнолози сматрају да одређени чин провлачења кроз рупу у камену представља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа. На старом Истоку, као и у Аустралији, пробушени камен, који се користи у иницијацијским обредима, представља вагинални симбол. И доиста, прва мужа оваца, као и ритуално ровашење јагњади, бушење уши детету на „камену станцу“, постављање пробушеног камена на шљиву првог дана Божића – у Новој години или години Младог Сунца, има симболику обреда иницијације и повећања плодности.
 
У српском народу постоји још један случај лечења деце управо кроз природно пробушену стену, какве су пре свега стене кречњаког састава, а све са истим веровањем да ће рупа, која симболизира регенеративни принцип – принцип плодности, поспешити виталне функције. „Каменови у облику млинског камена с рупом односе се на сунчев симбол, на круг избављења смрћу и поновно рођење кроз материцу“ (К.5, 1987: 248-249). Из свега, дакле, происходи да се за култ камена везују амбивалентна својства, атрибути „хладног“ или „мртвачког“, односно „хтонског“ и „беживотног“, али и потенција оживљавања, ревитализације.
 
Сретен Петровић, СРПСКА МИТОЛОГИЈА
(део поглавља Основи демонологије из I тома Систем српске митологије)
 

Драган Симовић: Ако ми не победимо њих, онда ће они победити нас!


Ми морамо да победимо,

зато што је тако записано у звезданим јатима;

зато што је тако записано у нашим душама;

и зато што је тако записано

у Језгру Суштаства Живота!

Ми морамо да победимо,

зато што је то наша Света Дужност;

зато што је то наш Божански Задатак;

зато што је то наш Древни Завет

са нашим светим Прецима!

Ми морамо да победимо,

зато што другог Пута немамо,

зато што другог Избора немамо.

Ако желимо да опстанемо,

ако желимо да бивствујемо,

ако желимо да живимо –

ми морамо да победимо.

Ако ми не победимо њих,

онда ће они победити нас!

Драган Симовић: НА УНУТАРЊЕМ ПУТУ ДУХОВНОГ СТВАРАЊА


Стварање је Пут Светлости.

Пут Посвећења.

Кад кажем Стварање, онда мислим на Духовно Стварање.

Стварање је увек Духовно Стварање.

Нема Стварања изван Духа, без Духа, без Великог Духа Стварања.

Шта је уистини Стварање, то се може видети и знати само онда када се посматра из Самога Бића Стварања.

Не може се о Стварању говорити са стране, изван Самог Бића Стварања!

Само Онај који је у Стварању, може да говори о Стварању.

Човек кроз Стварање потрвђује себе као Ствараоца, као Божанско Суштаство, као Божанство.

Наше Стваралачко Биће јесте наше Божанско Биће.

Једини Излаз, једини Пут, јесте Пут Стварања, Пут Светлости.

Само тим Путем, Путем навише, можемо изиђи из ропства, можемо изићи из таме.

Јер, само се на том Путу можемо потврдити као Божанска Бића.

Само на том Путу можемо познати Љубав, Лепоту и Доброту.

Само на том Путу можемо видети једни друге као Суштаства и Присуства, видети као Божанства.

Само на том Путу, ви и ја можемо бити Једна Душа, Једно Суштаство, Једно Присуство.

Ако нас не спаја, и не повезује, Божанска Љубав, Божанска Лепота и Божанска Доброта, онда ми и не постојимо.

Јер, без Љубави, Лепоте и Доброте ничега нема, па нема ни нас!

Словенка Марић: ЧИН


Брига ме за хијерархије,
за геније који су већ рекли све.
Споља не допиру гласови
јер усудно раскриљује се крвоток
да поново сазда и опише свет.
Из безобличја које пулсира
као да се назиру млада сазвежђа,
зачета у помисли тек рођеног бога,
и јабука васељене.
Неизрециво навире на стотину језика.
Светлост ће, ипак, на нешто пасти,
у бићу да се уобличи, можда радосно.
Оно што се распрсло,
спасено можда биће на чудесан начин.
Ето, у неописивој јасности, безусловно,
Морава тече опет
мада је већ трипут у мени умрла.
Из уста мојих која су јој храм
извире она – жива вода,
чиста у чину стварања, у самозабораву,
као да и нема бешчашћа тла и издајстава
преко којих ће се излити.
Призор је немерљив
мада га у познању воде неће бити.

(Из збирке ЗВОНО)

 

 

 

Владан Пантелић: Играјте шах – не звецкајте ракетама!


Драгачевско славно и дивно село Горачићи

За нас поете и васељенске пралуталице

Излет водио маштовити сликар Бож(ј)и-дар

Осмехнути Јарило вирка иза планине Јелице

Лете птице певају петлови земљаре ратари

 

Велика шаховска табла на отвореном

Поприште за без-бедну духовну борбу

Ратнички распоред две разнобојне војске

Њихова краљевска величанства у средини

Прате их верне краљице најжешће ратнице

 

Са обе стране напуњени ударни топови

И оседлани коњи за жестоки истрк спремни

Официри испеглани поред краља и краљице

Испред пешадијци навикли на брзе ударе

И спремни да први полегну као снопље жита

 

Градитељи шах-табле поручују кроз Потку

Силесијама и предаторима белосветским

Овим у Јевропи и оним преко велике баре

Трубите у Гучи играјте – ракетама не звецкајте!

Узмите се у памет скратите језик идите кући!

 

 

-.шаховске фигуре вајара Јована Петронијевића-

 

Песма непознатог аутора: Род


Устај сада вучији сине,
почуј повик из даљине.
Душа дрхти од тог зова,
кључа крв старог кова.

 

Њом ти носиш, наслеђе свето,
сети га се, да не буде отето!
Сети га се, да не буде касно,
сети га се, и живи часно!

 

Устај сада вучији сине,
вини поглед у висине.
Види моћног претка твог,
Перуна силног, громовног!

 

Устај сада сунчев сине,
вини поглед у висине.
Види како зора руди,
стари Дажд, дух ти буди.

 

Осећаш ли претке своје,
видиш ли их како стоје?
Како сјакте, међ’ звездама,
почаствуј их у песмама.

 

Устај сада вучији сине,
Устај, сазнај, шта ти чине!
Заборави сад лажи те,
заборави мисли зле!

 

Запамти род свој,
запамти далек пој.
Запамти, он је прави,
певај роде, својој слави!

 

Слава прецима и потомцима!
Слава била и остала!
Слава старих, слава мудрих,
да нам прија, да нам сија!

 

Устај сада вучији сине,
устај сада, побратиме!
Слава теби и роду твом!

Слава нама и потомству свом!

 

ЖИВОТ ПО КОНУ – ПУТ ЗЛАТНЕ СРЕДИНЕ


Отворите срца и очи, и схватћете, да је Свемир – живо биће, које су наши преци звали Родом Свевишњим, Богом Богова, Небеским Оцем, а ми смо део тог јединственог тела.

Све у свету се развија у складу са одређеним канонима Креације, Канонима Права, како су их звали наши преци.

А има и оних Канона – горњих и доњих – који током живота манифестују један принцип, и по КОНУ, манифестацији тог знања, сви смо се појавили у свету Јаве на Земљи Макош.

Предавано је ово знање родовима православним, јер суштина не може да се изгуби. Другим речима, КОН је код креације, који је уписан у ДНК у целом свемиру, а код стварања, КОН се предаје од уста до уста по родовима за наставак живота на Земљи.

Ово Ведање је прва и највиша светост, и преноси се из примарног извора наших предака. Али то знање је до сада било затворено због духовног пада људског рода.

Дакле, КОН – то је суштина,  „код“  развоја Свемира, манифестација Рода Свевишњег, и ако желимо, живот у стварању, и срећу осталима, морамо живети по КОНУ.

 КОН – средина или центар, пут златне средине, праведни пут

 

Данас, многи живе по За-Кону, што није по Правди, већ по Кривди, излазећи са праведног пута и доживљавајући дејства закона.

ПоКонто је пренос знања о правој природи бивствовања, схватајући, да се душа може вратити у божански свет Прав.

Знање су садржана у Карби (закарбована).

Карба – у овом случају – кратке словне изреке, у којима је кодиран један од принципа живота, Васељенских канона – Канона Права.

 

Сврха духовног развоја у Родној Православној Вери даје јасно разумевање Канона Универзума (Канона Права, Покона) који омогућава души да створи свој сопствени свет, када она достиже своју највишу манифестацију.

Отворите своја срца и душе, и будите опрезни, јер Покон Рода Свевишњега – је скуп Канона Права, која држе Свемир.

Ово говори -“ веда“, прва светост највиша, први принцип сваког бића.

Покон је суштина Вере која је у Јави била, или може бити.

И уткана (укарбована) је у њега истина Неба и Земље највеће.

Сваки Карб Покона носи у себи кључ за разумевање одређеног аспекта живота и Универзума, који се појављује на свим нивоима Свемира. Стога, третирати га могу само велемудри Волхови, који су своје знање добијали од уста до уста од Чувара, који су стекли право на то.

Предањем се обнавља Свето Знање, и даје душама највишу мудрост, обједињује моћ са Боговима, и Капија Ирија отвара исправно.

Покон Рода Свевишњег, вечна и несхватљива велика мудрост Вере Светих Веда, предана је Сварогу и Лади од праоца Света, родоначелника рода људи пре 2.165 милиона година.

Тада су наши Небески Родитељи, своју велику милост, Дар Ведања и Исцелења предали ведајућим људима, као свето Ведање, Да би вечно горео Свет Рода Свевишњега, у душама праведника, како би стварали свет заједно са Боговима.

Од тог времена, преношење Покона и учења Веда Права, која из њега произилазе, јављају се као суштина пута Сварожјег, као наслеђено учење, и као основа за пренос знања Божјих.

После поништавања пута Ревности Сварога и Ладе у више наврата послати су нам Богови, који се у Спашавању Покононаследника манифестују, да би Покон на Земљи утврдили и Дар Веда ојачали и  по вољи Оца Рода Свебога, да би његови потомци ведали Пут истине у Свету Прав и имали велику силу са Боговима њихових Родова да заједно стварају свет.

По правој линији преносици ведања Покона су :

Отац Богумир – пре 25 000 година, затим

Отац Дажбо – пре 10.000 година,

Отац Рама пре 7500 година,

Отац Ориј – пре 5 000 година,

Отац Колодиј – пре 2 500 година и

Отац Мамај – пре 1 000 година.

То је без разматрања бочних грана.

Сви они су оставили после себе ученике – рахманове, волхове и ведуне. Ти су људи преносили ово ведање усмено и Покон предавали, Веру и Веде учили, знања православља Ведског и способност стварања Родосвета.

Да би Покон Рода Свевишњег ведали, ми смо истином и снагом Богова обдарени,

Ори је дао завет: колико год буде потребно, он ће долазити у Јаву Роду Славном под различитим именима, да би Светлост Божја у нашим срцима заувек горела. Због тога што смо добили ово Светло, дали смо заклетву да Свет Покона и Веде Права осталим родовима носимо, који за мудрошћу Божјом имају потребу.

Даље, ланац непркидности знања је ишао по учитељима веда, Волховима-учитељима, који су увек били Првоволхови кола Ревности и Врховни Волхови Огњишта Родног.

То су наши преци: Волга-Волх, Магур, Рамадар, Јарослав, Кришењ, Сава-Тур, Осмомисл, Миробож, Свеволод, Богодар, Јаснозор, Радогост, Велемудар, Свјатослав, Данимир, Савр, Вјачеслав.

Од свог оца, Вјачеслав је добио Веде, сада као реч, да би сваки православни Покон у своме срцу и души могао да чује, а чути да схвати, да са Родом Свевишњим уједињен, у јединству са Боговима свет ствара, и живи срећно у радости и доброти Светлог Рода Свевишњег.

Светост и велико знање Покона започели су давни Волхови, Чувари мудрости, које су у Карби светаца били закарбовани.

 И карбовало се од тог времена на различите начине, као што је та тајна реч у душу уписана, као реч на кожи волова, или рез на дрвету или у злату.

Карба као светост велика, у многим Храмовима Родним је ткањем знакова урезана, или као камење постављена око храмова и светилишта родова и због заштите шифриврана, стварајући тако Коло Живог стварања.

Сви Волхови – Родитељи, чувари Покона били су родноверни, православни, Арији, који су своје потомке завештали да живе у свету.  Са доласком Тамних, све свете поруке Рода Свевишњег, људи су кроз своју непромишљеност престали да слушају, и одвојили се од Родних Богова, мислећи на свој стомак и свој профит, и од тада на Земљу долази јад.                 

 Са јадом је и Свето ведање постало тајно.

Из књиге

«Ведическая Мудрость Предков. Путь к Свету»

Миколаев Богумир

Избор- Љиљана Митрић–фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

Драган Симовић: Србија је пуна друштвених паразита


Србија је пуна друштвених паразита.

У Србији има више друштвених паразита, него у свим државама скупа у ужем и ширем окружењу.

Већина друштвених паразита је у разним невладиним организацијама, у медијима, у политици, у култури, као и другде.

Београд је стециште свих другосрбијанских друштвених паразита и дембела.

Они исисавају крв и животне сокове србског бића, србског народа, србске државе.

Све друштвене паразите води болесна србомржња, праискона мржња према свему србском.

Од болесне србомржње њихова су лица изобличена, озверињена и озмијовљена.

Кад их погледате, одмах видите звери и змије у људској љуштури.

Ружни су, прљави, погани и зли.

И душа им смрди од болесне србомржње.

Смрди на километре уоколо.

Они су пета, шеста, седма и… ко зна која све колона изрода и издајника!